Pojava reprinta Karnagijevog izveštaja (1914) o bestijalnostima tokom balkanskih ratova, štampanog početkom 1990-tih izazvala je kod nas nesumnjivu stručnu znatiželju. Uskoro, pod ruku nam dolazi knjiga Marije Todorove Imaginarni Balkan kao pukušaj stručnog zgražanja nad plitkom instrumentalizacijom, ali i nova knjiga Noela Malkolma Kosovo: kratka istorija, koji ne haje za rezerve Todorove, i prema rečima jednog drugog pisca, koristi stare propagandne podatke i nekadašnja pisanja na još iskrivljeniji način. No, nisu se samo, kako to navodi Todorova, o instrumentalizaciju ogrešili pisci uvoda i pogovora istaknuti predstavnici politike Morton Abramovic i Džordž Kenan, jednako bi se moglo ići od tačke do tačke kroz naučno poduprte tekstove na Vikipediji koji obnavljaju priču o zločinima nad Albancima ili instrumentalizaciju sabranih tekstova boljševika Leona Trockog, koji je u ratovima izveštavao za ukrajinske i druge novine. Ponovo se iščitavaju radovi srpskih socijalista u štampi onog vremena, a posebno brošura Srbija i Arbanija (1914). Trend iščitavanja na selektivan način nije prisutan samo u albanskoj istorigrafiji, njega ima i u srpskoj, ali posebno je od značaja njegova prisutnost u medijski najpromovisanijim knjigama o istoriji srpsko-albanskih odnosa ili o Kosovu samom. Zajednička karakteristika takvih recepcija je ispuštanje iz vidokruga istoriografije koja je to tokom decenija propitivala i objašnjavala na daleko sveobuhvatniji način. Posebno je primetna redukcija kada je uticaj Austro-Ugarske u pitanju, aktivnost njenih konzula i agenata, te pojedinih katoličkih prvaka na podbunjivanje Albanaca, a posebno prilikom organizovanja upada albanskih iregularnih trupa preko demarkacione linije u septembru 1913. godine. Ispušta se namerno i delatnost italijanskog i bugarskog faktora. Nema propitivanja o načinu kako su se novinari obaveštavali, da li su samo prenosili priče iz druge ili treće ruke ili su im namerno podmetane glasine. Pa čak i tamo gde su i sam izveštaj ili pisanja savremenika iznijansirani, korektni, to se previđa i očito ispušta.
Imajući već prilično iskustvo u temi o oslobodilačkim ratovima 1912-1918, prosto smo dobili osećaj da se u nekadašnjim raportima našlo obilje neproverenih činjenica koje su pre ličile na politički motivisanu propagandu ili stereotipe nego na kompleksnost stanja na terenu. Pitali smo se da li je moguće uz pomoć izvora rekonstruisati osnovne namere srpske politike i vojske prema protivniku, prema pojedinim narodima Balkana, prema međunarodnim humanitarnim normama? Kakav je bio generalni stav, a kakva stvarna praksa? Da li su se nekadašnje generacije Srba vodile mržnjom i isključivošću? Kako su se vlasti odnosile prema kršenju normi?
Odmah nam se posle čitanja reprinta nametnula misao da valja proveriti svako navedeno mesto, okolnosti, brojeve koji su se u političkoj retorici opozicije često peli do neba. Eto, od tog vremena sa posebnom pažnjom čitamo svaki lični dnevnik učesnika, interne izveštaje vojne i civilne, sve onovremene raporte u drugim svetskim medijima koje su sastavljači Raporta iz 1914. ispustili ili svesno zanemarili.
Jedan broj pacifista i uglednika koji su pokrenuli akciju Karnegijeve fondacije imao je, po njihovom kazivanju, plemenitu ideju, međutim vrlo brzo se otvorilo pitanje nepristrasnosti pojedinih članova (za Srbe ličnost ruskog poslanika i osvedočenog bugarofila Miljukova, a za Grke ličnost Brailsforda). Bilo je problema sa nemačkim saradnicima. Jedan se razboleo i dao načelnu saglasnost da će potpisati izveštaj, a drugi, angažovan kasnije, nije stigao da im se pridruži zbog čekanja na odobrenje svoje vlade. Srpska vlada je bila krajnje suzdržana, ali je obezbedila sredstva za put i obilazak na teritorijama pod njenom kontrolom. Mesta koja su obilazili posle ratova bila su najčešće uz pruge ili tačnije onu jednu najvažniju. Oslanjali su se na vlastito razumevanje i priče o tome ko je šta počinio i sa kakvom namerom. Srbi i Grci su hteli da se svet upozna sa bugarskim zločinima, a Austrougarska je preko svojih konzula doturala svoje informacije. Tu su i svedočenja katoličkih sveštenika. Prikupljanje materijala je trajalo oko mesec dana a potom se pristupilo pisanju pojedinih poglavlja. Kada je završen, na njegovim stranicama je bilo mnogo nade u razumnost i civilizovanost Evrope i miroljubivu suzdržanost Velikih sila koje će sve zajedno pomoći Balkanu. Bilo je to obznanjeno javnosti u martu 1914. godine. Velike sile su zaista pokazale svetu kako se poštuju od njih donesene i potpisane konvencije, kako se ponaša prema zarobljenim vojnicima protivničke strane, civilima na privremeno posednutoj teritoriji, prema ranjenicima i bolesnima.
Iz nedavno objavljenih rukopisa dnevnika, beležaka i službene građe pod naslovom Balkanske uspomene Vasilija Štrandmana, ondašnjeg prvog atašea ruskog poslanstva, čitamo kako im je stigla najavljena vest iz Pariza od Izvoljskog, tamošnjeg poslanika:
Nekoliko dana pre toga stigao je telegram od Izvoljskog koji je javljao da na inicijativu Društva za mir ’Karnagi’ i barona Deturnel de Konstana, na Balkansko poluostrvo iz Pariza dolazi Komisija za ispitivanje zverstava koje su zaraćene strane počinile za vreme balkanskih ratova. S francuske strane je bio imenovan poslanik Godar, a iz Rusije dolazi P. N. Miljukov.
U Evropi su bili veoma zabrinuti zbog izveštaja o zločinima, posebno nad mirnim stanovništvom, u kojima su Srbi bili klevetnički okrivljavani, dok su se bugarska zverstva prećutkivala. Miljukov je bio vatreni bugarofil i prorivnik Srba. On je svu krivicu za balkanske ratove bacao na Srbiju. Poslanik je znao na kakav će prijem Miljukov naići u Beogradu. I da bi zato bilo razumno upozoriti Izvoljskog u Parizu na to i zamoliti ga da spreči njegov dolazak.
Komisija je stigla u Beograd 23. avgusta, a sledećeg dana Miljukov se posle svečanosti na Kalemegdanu susreo sa poslanikom. Njihov razgovor je ubrzo dobio buran tok. Hartvig je oštro suočio Miljukova sa njegovim govorom u Dumi, u kome je on napadao Srbiju i tvrdio da im je on Hartvig, obećavao dolinu Vardara. Pri tome je upozorio Miljukova da Srbi ne žele da imaju posla s njim i da ne gaje nimalo poverenja prema njemu. Dodao je da ga Pašić neće primiti… Pašić je izrazio spremnost da primi sve osim Miljukova jer srpska vlada ne može da dozvoli da taj delegat radi na istraživanju. Usled toga, predsednik Komisije je izjavio da svi delegati solidarišu s Miljukovim i stoga žele odmah da nastave put za Solun (to je bilo 25. avgusta).
Ovi redovi više razjašnjavaju pitanje Miljukova nego što je to dato u predgovoru Raporta. U pomenutom govoru u Dumi, što je prenela beogradska štampa, Pašić je ukazao Štrandmanu da je Miljukov otvoreno lagao.
Ovi redovi pokazuju i da je komisija boravila tek oko mesec dana u obilasku, a ne kako se često navodi od početka avgusta.
* * *
POLITIčKI ANGAŽOVANI MEDIJI, GLASINE I NAVODNI SVEDOCI KAO IZVOR ZA PISANJE OBJEKTIVNIH IZVEŠTAJA Današnjem čitaocu verovatno su još uvek sveže uspomene na način medijskog pokrivanja (izveštavanja) o ratovima na tlu bivše Jugoslavije i koliko je ono bilo u priličnoj meri problematično u pokušaju da se ustanovi neka proverenija slika o stvarnom dešavanju, nosiocima, namerama i širem kontekstu. Bivalo je, kao i nekada, da se pre želeo postići efekat, izazvati saosećanje sa jednom stranom i potstaknuti vladajuće na odlučnu akciju. Imena Roja Gutmana i Peni Maršal postala su paradigma vremena. O tome ko je koga tu inspirisao napisane su knjige. Navedimo samo jedan podsticajan primer za razumevanje razlike između medija kao izvora i daleko složenijih zakulisnih borbi interesa.
Nemački diplomata Ditmar Hartvig u pismu nemačkoj kancelarki Angeli Merkel 26. oktobra 2007. podseća na svoju misiju šefa posmatračke misije EU na Kosovu 1998 i 1999. (European Community Monitoring Mission) koja je imala timove u više gradova, jednako kao i misija OEBS na čelu sa Vokerom. On navodi da je njegova misija izveštavala ambasade i vlade da nije bilo od 1998. do evakuacije pomena o srpskim većim ili sistematskim zločinima, a pogotovo ne o genocidu. Nasuprot tome, stalno se ponavljalo s obzirom na sve učestalije napade OVK da srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda, pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno ponavljan cilj srpske administracije bio je – da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević–Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju. On upozorava na razlike između onoga što su misije slale i kako su vlade obaveštavale javnost. Ta neusklađenost može se razumeti jedino kao deo pripreme za rat. Jer nije postojalo ono što su neumorno tvrdili, osobito mediji, ali sa ništa manjim intenzitetom i politika. Shodno tome, do 20. marta 1999, nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje su tamo usledile bile nelegitimne.
Kako su se snalazili dopisnici, izveštači ili vojni atašei u prikupljanju podataka sa lica mesta tokom balkanskih ratova? Koliko su to uopšte mogli? Kako su se tumačile reči sagovornika i prevedene informacije ili čiste glasine? Da li je slučajno da su mađarske i austrijske novine, širile neverovatne vesti o Srbima? Da li se neko zapitao kako austrijski novinari obaveštavaju Njujork Tajms u istom tonu kao i svoju javnost? Kako se na terenu informisao Leon Trocki? Na kraju, kako je pisala tadašnja štampa što je provociralo članove Karnegijeve zadužbine da sastave komisiju koja bi na licu mesta, kako su oni navodili, nepristrasno iznela tačnu sliku druge strane balkanskih ratova, ali pokušala da sagleda uzroke rata i njihove posledice?
Odgovor na sva ova pitanja zahtevao bi veći prostor od jednog saopštenja ili članka namenjenog zborniku.
Jaša Tomić, koji je uspeo da dobije novinarsku akreditaciju kao izveštač pri Vrhovnoj komandi, primetio je u svojim beleškama da je bilo jako malo novinara koji su pratili borbene aktivnosti na licu mesta. To su pokušali da nadomeste, kaže, oficirima i inteligentnim obveznicima koji su mogli da pišu i šalju izveštaje. On primećuje bez obzira na uslužnost da nije imao čime da šalje, pošta u prekidu, Turci iskvarili telegrafe i sl. U jednom zborniku koji je objavljen 1913. ali nije imao uticaja na Raport Karnagijev, pominju se imena autora izveštaja Darka Ribnikara, Veljka Petrovića, Vaclava Klofača, Mak Hjua, Iva ćipika, Huga Betauera, Gvelfa čivininia, Anri Barbia i dr. Sam Barbi navodi da ih je u ponekom pravcu otišlo tek nekoliko. Pored njih, rat su pratili strani vojni atašei (među njima ruski Artamonov i francuski Furnije), konzuli na službi u Turskoj koji su zatečeni na licu mesta, članovi raznih misija, lekari i bolničari Crvenog krsta i Polumeseca.
Ovde ćemo predočiti samo neke koji su svojom pojavom 1913. činili celinu slike ondašnjeg javnog mnjenja u kome su se orjentisali i članovi Karnegijeve komisije.
Već je anonimni britanski korespodent sa balkanskog ratišta 1912. i 1913. godine upozorio da je danas primarni cilj svake zaraćene nacije da pokuša da uveri svet da neprijatelj koristi ili planira da koristi svaki prljavi, podmukli trik koji mozak može da smisli. Da bi raširili te vesti agenti ili predstavnici tih država neće oklevati da upotrebe štampu neutralnih ili pretpostavljeno fer ljudi, štampu koja u stvari u mnogo slučajeva predstavlja lokalno i to onih koji imaju najbolji razlog da sami ne budu fer. Zaključujući poglavlje o zločinima još jednom je napomenuo kako je već dovoljno bilo rečeno i pokazano u mnogo slučajeva kako je štampa korišćena, svojevoljno, kako bi uskovitlala najniže strasti kod čoveka.
Britanac je tako uočio da grčka strana piše kako su turski lekari krenuli na front sa dozama tifusa i kolere kojima će zaraziti snage balkanskih saveznika. Pozvani da to dokažu njihovi predstavnici su ostali nemi. Kada je rat već počeo, uočio je da su pasusi o turskim zločinima koje su oni činili prilikom povlačenja punili službene biltene. Takođe je javljano o zloupotrebi bele zastave svakodnevo. No to tačno utvrditi je delikatan zadatak Taj bi morao hodati kao Agag.
Da su Turci činili zločine u prošlosti ne može se poricati; da su zločini počinjeni u ovom ratu je takođe neporecivo, i da su Turci u jednom delu imali učešća je verovatno. Ali mora se podsetiti da do sada nismo imali direktnog dokaza. U trenutku kada je priča o zločinima i masakrima nevinih ljudi od strane odstupajućih Turaka dostigla vrhunac, tokom druge nedelje rata, sledeći telegram je stigao u Beograd sa srpskog fronta, naravno nakon cenzure: ‘Učinjen je daljni progres, sve je sigurnije da su zločine počinili Arnauti, a ne Turci’. Dopisnik dalje objašnjava čitaocima da Arnauti ne znaju ništa o bernskim ili ženevskim konvencijama, i vode rat na svoj ’dražestan’ način. Međutim, samo zato što Gurke rasparaju neprijatelja sa svojim kukri kamama, ne može se baciti na britansku armiju za ’zločine’.
Britanac se osvrće i na savezničke balkanske snage. Podseća da se već osvrtao na delovanje bugarskog Revolucionarnog komiteta. Njihove akcije su imale za cilj da organizuju bombastične akcije nad muslimanima kako bi ih podstakli na osvetu prema nekom udaljenom makedonskom selu i tamo masakrirali sve hrišćane. Taj masakr bi onda postao vest.
Zanimljivo je sa stranica iste knjige svedočanstvo o zloćudnoj glasini koja je cirkulisala među stranim dopisnicima o taktici generala Živkovića (Ibarska vojska –op. M.B.). Značajno je da nije poslao u pozadinu ni jednog zarobljenika, i da je jedan (dopisnik) čuo od srpskih oficira da se ni jedan ne očekuje (Sic!)
Ti dopisnici svakako nisu bili na licu mesta u Kraljevu gde su pomenuti stizali, pa ni među vojnicima Šumadijske divizije II poziva. Pored službenih, tu su i lične beleške. O prvim zarobljenicima iz Novog Pazara koji su dovedeni u Kraljevo 15/28. oktobra beleži učitelj, saradnik Jovana Cvijića, rezervni narednik Stanoje Mijatović: Ovde je iz Novog Pazara doterano trideset zarobljenih turskih vojnika (većinom naših Bosanaca). Oni su nam pričali o prilikama u turskoj vojsci (to jest ako su im pričanja istinita).
Mijatović takođe beleži za vreme boravka u Kosovskoj Mitrovici, nasuprot propagandi koja je kasnije širena, da je Danas (8./21.XI) veliki turski praznik – Kurban Bajram. Rano ujutru, na poziv hodžin dolazili su u džamiju i mladi i stari Muhamedanci, pa i deca (muškarci)… Naš komandant Ibarske vojske (general Mihailo Živković – M.B.) izdao je strogu naredbu, da se naši vojnici ponašaju prema muslimanskim ženama i hodžama uljudno i pristojno.
Proverena vest iz Njujork Tajmsa od 31. decembra 1912. ponovo stavlja na teret generalu Živkoviću da je prema svedočenju lekara Crvenog krsta… blizu Sjenice pogubio 950 viđenijih Turaka i Albanaca. Ovako će danas čitalac Vikipedije biti obavešten, bez mogućnosti da proveri kako su mađarski i drugi (verovatni) austrijski izvori došli do lekara koji je navodno bio u Sjenici ili čuo o tome. Ono što lekar, ako je on prenosilac, mogao videti na licu mesta, to svakako nije mogao general Živković, jer Sjenica i nije bila u zahvatu njegovog fronta. Javor, Sjenica i Prijepolje bili su u zahvatu nastupanja Javorske brigade pukovnika Anđelkovića. Napad na Sjenicu je Vrhovna komanda odobrila tek 10. oktobra i posle borbi u 11. oktobra u 14 časova trupe su umarširale u grad, a potom nastavile ka Peštaru. Nakon završetka operacija brigada se vratila 28. oktobra u Sjenicu i tu ostala do kraja rata kao garnizon. Ova brigada nije bila pod komandom Živkovića i Ibarske vojske, već direktno pod Vrhovnom komandom.
Pripremajući biografiju generala Dušana Trifunovića, tadašnjeg načelnika štaba ove brigade, nigde nismo sreli pribeleženo ili da se moglo naslutiti da je problem sa lokalnom populacijom postojao.
TAKTIKA ISCRPLJIVANJA: ZATRPAVANJE VELIKIM BROJEM LAŽI ZA čIJE DEMANTOVANJE SU POTREBNE POSEBNE STUDIJE Srbija je aktivno učestvovala u stvaranju međunarodnog ratnog prava krajem XIX i početkom XX veka. Nacionalna organizacija Crvenog krsta imala je razvijenu saradnju sa drugim nacionalnim organizacijama i središtem u Švajcarskoj. I ta pravila su bila već upražnjavanja tokom ratova 1876-1878.
Podsetimo, za naš kontekst značajne poruke vrhovnog komandanta, kralja Petra I celokupnoj vojsci i prestolonaslednika, princa Aleksandra 1. armiji pred odlazak u rat 1912. godine tada najače grupacije srpske vojske (126.000):
(…) Tamo nas, vojnici, čekaju naša rođena braća. Tamo nas čekaju i svi oni, koji su žudni slobode, mira i reda. Tamo ćete naći ne samo Srba, nego i Arbanasa, razne vere. Koji se od njih ne budu pridružili Turskoj, a nas prijateljski prihvate, njih ne dirajte, ni njihovu čeljad, ni njihove domove ni imanja.
Neka vam, Vojnici, bude vođa ova velika i svetla reč narodna:
Dušmaninu rat, prijatelju brat. Brat je mio koje vere bio. Petar, s.r.
(…) Prema pobeđenom neprijatelju, i neprijatelju koji se preda, budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanje, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štedite i štitite, kao i kuće, imanja i čast svog sopstevenog naroda, jer to ne zahteva samo čovečnost i naša pravoslavna vera, nego to i dolikuje junacima, a tim se bobeđuju neprijatelji da se radije predaju nego uporno bore, jer znaju da se predaju junacima, od kojih se ničemu rđavome nemaju nadati ni oni ni njihove žene i deca (…)
Aleksandar, s.r.
Načelnik štaba srpske Vrhovne komende general Radomir Putnik na sastanku sa najvišim oficirima I armije u Vranjskoj Banji, 3. oktobra 1912. između ostalog dao je instrukciju za postupak prema Arnautima:
Sa Arnautima i lepo, a i silu upotrebiti kada ne pomaže lepo postupanje.
Bili su duboko svesni da svi budući planovi ovise o držanju lokalnog stanovništva i njihovih vođa. Pokušaj da se sačine dogovori o saradnji pre odpočinjanja dejstva protiv Turske nisu svuda urodili plodom. Drenički prvaci kao i Malisori i ostala plemena koja su Crnogorci pomagali tokom njihovog ustanka prethodne godine ostali su suzdržani. Očito je bilo da su čekali kako će se razvijati ratna situacija. U tom cilju pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i njegovi saradnici odlaze u specijalnu misiju kojom prilikom se Apis teško razboleo i nije uzeo učešće u operacijama. Na drugoj strani, sa Mirditima je bio sklopljen sporazum o saradnji.
U naknadnim prepričavanjima koja su dobila odjeka u Raportu, različitim recepcijama u literaturi iz 1990-tih ili Vikipediji često se pominju fantastični brojevi pobijenih u Skoplju, Prištini i Uroševcu. Nasuprot pouzdanih svedočenja skopskog nadbiskupa Lazara Mjede ili tekstova Leona Frojndliha, gde se tvrdi da je u Prištini stanovništvo desetkovano (broj ubijenih albanskih stanovnika Prištine u prvim danima srpske vlasti se procenjuje na 5.000) ili 5000 Albanaca u okolini Prizrena ili 2.000 Albanaca muslimana je poklano u Skoplju, postoje ne samo službena dokumenta nego i desetine zabeleženih sećanja Srba i stranaca, drugih konzula (a ne samo austrougarskih). Postoje i demografski podaci za gradove kao što je Priština pre ratova. Tek bi knjiga zamašne veličine bila dovoljna da se o svakom slučaju, sučeli trag propagande sa onim što je bila stvarnost.
Možemo, ne bez ironije, da se zapitamo kako niko iz Austro-Ugarske nije pohitao da Karnegijevoj komisiji dostavi knjigu Jaše Tomića sa njegovim dnevnicima iz rata štampanoj u Novom Sadu odmah 1913. Tu je iz dana u dan detaljno opisivana situacija u Prištini, veselje, držanje Turaka i Turkinja, ali i Arnauta koji su se povukli sa bojišta i pokušali da se sakriju u gradu.
U Karnegijevom izveštaju, ali i vojničkim dnevnicima stoji ocena da su se videla (u daljini) zapaljena sela. Ali često se nije precizno navodilo čija su to sela, ko ih je palio, da li su stradala tokom borbe i da li je stanovništvo prethodno otišlo u zbeg. No bilo je onih koji su to precizno zapisivali dok instrumentalizacijama bez ikakvog popisa imena tih mesta stoji npr. da je 80 posto sela uništeno oko Kumanova i do Skoplja.
ARNAUTI NE ZNAJU NIŠTA O BERNSKIM ILI ŽENEVSKIM KONVENCIJAMA Jedan od osnivača Politike rezervni oficir Moravske divizije Darko Ribnikar objavio je još 1913. godine svoje zapise koji svedoče o užasima prema hrišćanima civilima od strane turske vojske i lokalnih Arnauta u predvečerje Kumanovske bitke. Scene su sa obronaka planine Rujan. Borbe su već bile vođene, u pravcu Preševa se videlo kako gori Trnovac, a na mestu sukoba masa turskih i arnautskih leševa nezatrpanih i poluzatrpanih. Svi iz Skopske redifske divizije. Posle slike na brzinu napuštenog turskog vojničkog logora punog spreme na višim obroncima spustili su se ka donjem logoru. Trupe prolaze žurno pokraj njega, ali kad stigoše do druma, naša prethodnica zastade za jedan trenutak i komandir potrča s jednim podoficirom. I mi odozgo potrčasmo i posle nekoliko trenutaka bili smo pred strašnom slikom. U jednoj njivi kraj druma stoji bez ikakvog reda tridesetak volovskih kola. … Pokraj kola, u blatu, leži razbacano sedamnaest unakaženih i strašno krvavih leševa. Turske trupe su ih primorale da im na svojim kolima donesu pod Rujan municiju, odelo i orućje pa kad su morali da se povlače pred našim trupama, Arnauti su ih sve do jednog pobili. Svi su gotovo ubijeni bajonetima. Rane su užasne … Stojali smo ćuteći i gotovo ne dišući… Samo su se vojnici krstili duboko potreseni krvavom slikom… U tom trenutku vojnik dotrča i javi da je pri pregledu pod šatorom nađen jedan ranjeni Arnautin, Lekar ode za vojnikom i več posle nekoliko minuta Arnautin je ležao u sanitetskim kolima, spreman za polazak u vranjsku bolnicu. …
Kaljavim i provaljenim seoskim putevima hitaju stanovnici okolnih sela. Svi su naoružani, Kakvih tu modela ima … Prolaze pored nas, zastanu, duboko se poklone i skinu kapu s glave, pa onda produžuju dalje. … Svi ti ljude žure u svoja sela. Kad su Turci počeli da sustižu na Rujan i kad su Arnauti pohitali iz svojih kula da pomognu turske trupe, oni su izvlačili iz svojih skrivnica zarđale puške ,… pa su se sklonili u krševe. … Sa koliko su gorčine u srcu posmatrali iz zbegova kako im Arnauti pale kuće, odgone stoku i upropašćuju hranu? I sad, kad su Turci razbijeni, hitaju u svojim domovima da spasavaju ono što se još može spasiti. Silazimo u selo Stajkovce … Dole u jarku telo jednog starca, … malo dalje dvoja kola, isto tako natovarena ratnim materijalom. Kraj kola još dva leša … Kraj leševa stoji nekoliko žena i dva čoveka … ‘Odakle si stara? Upitah onu ženu koja se nagnula nad leš. – Od kunanovsko. Svi smo od kumanovsko. – Pa šta ćete ovde? – Turci nam oteraše sinove i ljude da nose ‘kamaru’, pa smo čuli da ih sve potepaše … Dođosmo da tražimo… Mučenici! Poterali su ih kao stoku, pa kad im više nisu trebali, sve su ih pobili… Uđosmo u selo. Nekoliko kuća gori, ali su se stanovnici vratili iz zbegova i već gase. … U jednom dvorištu spazismo više žena oko jedne jame, iskopane uz samu ogradu. Uterasmo konje unutra i zadrhtasmo od prizora koji nam se pokaza. … (leševi starih i mladih, muškarci, žene, devojke – M.B.) Tako su i stanovnici ove kuće pokušali da prikriju svoje imanje, ali su naišli Arnauti, pa su ih sve pobili. Kad smo izašli iz sela … videli smo dva naša konjanika kako teraju ispred sebe tri vezana Arnautina. Uhvaćeni su u nekakvom selu ispred nas, pa ih sad sprovode na granicu. … Izgleda kao da se i sami čude što se i mi ne ponašamo onako, kako se oni ponašaju prema našim ljudima.
Noć uoči bitke kod Kumanova proveli smo u selu Bugarinje. … Strašan lom svuda oko nas. Iz sela su bili dovukli sve što im je moglo da pruži veću udobnost za vreme logorovanja i prenoćišta. Kraj druma, u bilizini jedne potamnele arnautske kule koja stoji nedirnuta iako su oko nje goreli koševi hrišćanskih stanovnika, vidi se jedan potpukovnik iz našeg štaba, a pred njim tri vezana čoveka, tri Arnautina. … Priđosmo bliže. Potpukovnik ih ispituje, ali oni ništa ne odgovaraju… Oni samo ćute, gledaju u zemlju … Potpukovnik im ona pokaza rukom na jednu kuću iza arnautske kule. Arnauti se okretoše. Pogledaše na pokazanu kuću i onda odmahnuše glavom, kao da odriču ono za šta ih optužuju … mi kretosmo onoj kući na koju je malo pre pokazivao. Oko kuće nekoliko staraca i dve žene … Pred vratima siromašne krovinjare stoji jedan podnarednik sa puškom o ramenu, a malo dalje od njega tri vojnika … I mi stadosmo kraj praga ali odmah okretosmo glavu od užasa. Na podu, strašno kravava i unakažena mlada žena…. Ali slika užasa još nije potpuna. Više leša ubijene majke visi leš njenog muškog trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg deteta, rasporili su mu grudi bajonetom… Grozna smo divljaštva do tada videli, ali ovo je bilo strašnije od svega dotadašnjega.
U nastavku Ribnikar opisuje kako su vojnici jedno veče uz potok pronašli polusmrznuto i gladno Arnautče i zbrinuli ga. Ono je dalje išlo sa njima.
Na drugoj, istočnoj strani Rujena, pred Drinskom divizijom bilo je paljevine i turskih i arnautskih kuća od strane srpskih vojnika, ali i kažnjavanja vinovnika i samilosnog odnosa prema turskim ranjenicima.
Milivoje Mlađenović, rezervni oficir u IV pešadijskom puku I poziva tako taksativno beleži:
30. septembar 1912. Vojnici naši iz napuštenih sela i kuća kupe i pljačkaju: ovce, koze, kokoši, vina, rakije, čak su nalazili i lubenica u pšenici, med itd. Na sve strane samo gore turske kuće, samo izbija dim. Desno od nas čuje se pucanj pušaka, znači Moravci su došli u sukob sa Turcima. Napadosmo na Rujen.
8. oktobar na Rujnu, Na sve strane se pale turske kuće i kolibe. Pod jednim šatorom desetak ranjenih zarobljenika. Damo im vode. Oko šatora razbacan razni ratni materijal… Na sve strane pale se arnautske kuće i sela i samo izbija dim. .. Ja vodim bočno odeljenje sa zadatkom da uhvatim vezu sa Dunavskom div. Rasporedim vod. Vojnici hvataju kokoške, ubijaju pčele zbog meda. Gore turske kuće. Sastanemo se sa V pukom.
Komandant puka poveza one koji su išli u selo i pljačkali, neke kaplare ražalova i Nikolu Marića.
15. oktobar Agino selo. Govor o lukavstvu turskom. viču da su naši, a kad im priđemo ubijaju. Ranjeni Turci ubijaju naše bolničare i nosioce ranjenika.
20. oktobar 1912 Izvor selo… Pred veče zove dežurne komandant puka, daje nam vojnike našeg bataljon koji su bili u pljački, da se povežu i da budu cele noći pod stražom(ppuk. Dragutin Dimitrijević Uča – M.B.)
U beleškama pukovnika i kasnijeg generala Dragutina Milutinovića pratimo zašto se u nekim krajevima ruše napuštene kuće, kako se vojska odnosi prema stanovništvu, izbeglicama i šta traže od vojske, kao da potvrđuje i jedno zapažanje iz Raporta o delovanju komita, ali ovde je ono izvorno, trenutno i saopšteno iz prve ruke:
17. novembar 1912 (…) Za vreme mog bavljenja u Velesu kroz isti prolaze razne trupne jedinice.Velika oskudica u drvima pa zato se napuštene turske kuće ruše i od njihove drvenarije greju se vojnici, a i hrana za vojnike se teško spravlja takođe zbog oskudice u drvima.
1. novembar (…) Kavardarci (…) Bugarske komite i ovde i po okolini žare i pale. Naredih ovako uz put da se pokupi oružje od stanovništva i snese u Krivolak.
29. oktobar (…) Iz okolnih sela oko Demir-Kapije, Turci predaju oružje, ali u isto vreme mole i traže da ih zaštitimo od bugarskih komita. Ne znam zbog čega se bugarske komite vrzmaju po ovim selima i ogorčavaju muhamedansko stanovništvo, čineći mu nasilja. U Demir-Kapiji zadržah na prenoćište jednu četu XV puka (rez. Kapetana Milana Vujanovića prof.) koja je bila kupila oružje u okolini Velesa. Tokom dana 5 četa iz XV puka prikupljalo oružje od seoskog stanovništva u okolini Velesa.
24. oktobar Veles, Pozadi naših prednjih trupa, a u našem domašaju četnici-komite (čije? – M.B.) sve pale i ruše. Njima u ovome pomažu i svi hrišćani koji su za pakost, naoružani.
Slično beleži, u svom dnevniku prota Milan Smiljanić, koji nastupa sa IV pukom:
17. oktobar 1912, … reku pregazili kod s. Pčinje. .. Prolazili smo pored nekolikih pustih i izgorelih turskih sela…
19. oktobar 1912, do Velesa… Pored nas su prolazili u masama Turci na kolima, magarcima i peške. Oni su nosili bele zastave i vraćali se na svoja ognjišta … Takva ti je sudbina! Dok su ranije bili obesni i oholi prema Srbima, sada pored njih prolaze pognutih glava.
Profesor i potonji akademik Petar Pavlović (1884-1938), brat tadašnjeg pukovnika Ivana, koji je u balkanskim ratovima komandovao 3. pukom I poziva (pirotskim), a kasnije u Kraljevini SHS postao general, beleži u svoj dnevnik:
20. avgust 1913, utorak, Vranjska stanica – Niš
U Niš smo stigli 21. u 6 časova izjutra … Puk (Ivanov – M.B.) je ostavio vrlo lepu uspomenu svuda gde su prolazili, zbog odličnog držanja vojnika naspram građanstva, a naročito što se vodilo računa i strogo pazilo da se ne dira tuđa imovina i lepo ponašalo prema Turcima, Arnautima i njihovim porodicama …
21. avgust 1913, sreda, Niš, put za Beograd, … Uzmemo novine koje su došle pošto je Ivanov voz otišao. U njima nađem ukaz po kome je Ivan postavljen za pomoćnika divizijara u Bitolju, a za divizijara Voja Živanović.
Norvežanin Henrik Angel, koji je sa Srbima bio u Balkanskim ratovima, u svojoj knjizi Srpske ratničke priče kaže: Srpski vojnici, srpske vlasti zaslužuju najveću hvalu za svoje plemenito postupanje sa osvojenim delovima zemlje. Ja i mnogi moji zemljaci, lekari i ljudi, kao i kapetan Neregor, možemo potvrditi da je u područjima gde smo se kretali postupanje bilo veoma humano, sasvim drugačije humano od onoga što smo navikli u Evropi. Viteško postupanje Srba sa zarobljenicima i izbeglicama može da prevaziđe samo ono koje pokazuju Crnogorci. I to kažem po sopstvenom uvidu, a ne po pričanju drugih. Slučajnost je učinila da sam jednom stanovao sa nekoliko stotina muhamedanskih izbeglica. Nisam video ni traga lošeg postupanja. Srbi su im obezbedili besplatan prevoz vozom, dozvoljeno im je da se smeste po vagonima i oko njih, od vojnika su dobili čak i hleb. (od svojih jednovernih u istom selu dobili su samo malo duvana) Video sam da te izbeglice toliko veruju vojnicima da su, kada su oni, jedno tuce njih, lakše bolesnih, digli logor i krenuli, skoro svi pošli za njima. Žene su uprtile decu na leđa i uzele za ruke, natovarile na sebe ono malo što su posedovale i požurile za njima. Video sam vojnike kako pomažu deci, kako uplakanoj deci daju vodu i hranu … Ja sam, što se mene tiče, napustio Srbe pun najvišeg divljenja prema viteškom, pažljivom načinu na koji su vlasti kako civilne, tako i vojne, postupale u osvojenim područjima. U Kočanima sam video stotine muhamedanskih i bugarskih udovica i njihove dece kako svaki dan dobijaju brašno i gorivo. U Manastiru (Bitolj) sam video isto, samo u još većem obimu. Nismo baš naviknuti da to uvek doživimo od naroda koji se hvale da su na višem kulturnom nivou od Srba. Dozvolite mi da dodam da ja i moji drugovi nikad nismo videli nijednog pijanog vojnika, nijednog neučtivog vojnika, nijednog brutalnog vojnika. To mora da znači da srpski vojnici mora da imaju pre svega jaku narodnu disciplinu. Onda se može razumeti da se u takvom narodu mogu obrazovati potpuno upotrebljivi vojnici za samo 18 meseci.
čuveni francuski novinar Anri Barbi još za vreme rata objavljuje priču koja bi svakom čitaocu sa predubeđenjem delovala nestvarno.
Barbi svedoči o susretu sa poručnikom Džaferom đure, turskim vojnikom 1912. a srpskim dobrovoljcem iz rata sa Bugarskom. Razgovor je vođen u Beogradu u bolnici gde se Džafer lečio od rana. Bio je odlikovan medaljom za hrabrost. Odmah po bugarskom napadu stavio se na raspolaganje srpskoj komandi i ponudio da uključi 210 dobrovoljaca Muhamedanaca i Arnauta. Bili su poslati na Krivolak, gde je jedva odolevala Timočka divizija pukovnika Milutinovića. Od svih njegovih dobrovoljaca ostalo je živo 40, poginuo je i potporučnik Mahmud.
Barbi je pitao: Zašto ste se tukli za Srbiju?, a poručnik je odgovorio:
Jer su Srbi pravični, pošteni i iskreni koliko i hrabri, dok su Bugari lažljivci, nitkovi, lopovi. Srbi su nam svuda poštovali imanje i čast, Bugari su nas pljačkali i ubijali. I ja sam sam krajem decembra meseca bio njihova žrtva. četiri Bugarina iz Ohrida nasilno su mi upali u kuću i odneli gde je što bilo… Šta bi doista bilo od nas da su Srbi bili pobeđeni? Za nekoliko
