Stari kraj u srcu i u snu

ZVUČALO je gotovo nestvarno. Kada je glas nepoznatog čoveka iz Istanbula odgovorio na naš poziv: samo vi dođite, pomoći ću šta god bude trebalo. Meni je drago da naš narod i u ovim danima dolazi. A nama… nama je bilo važno da u dvomilionskom gradu s kojim se tek srećemo, u prilično neprijatnim okolnostima, neko samo pokaže put. Tako smo upoznali gospodina Saliha Hadžifejzovića. Nismo ni slutili kakva će priča i poruka slediti posle susreta s njim. Kratak uvod u biografiju: Imao je sedamnaest godina kada je iz Miloševog Dola kod Sjenice sa roditeljima došao u Istanbul. Ovde je završio zanat, odslužio vojsku, oženio se, zasnovao porodicu, podigao fabriku motora i bicikala. Izvozi u ceo svet. U gradu na Bosforu ga svrstavaju među tri najuspešnija privrednika. Njemu, ipak, pripada prvo mesto u višemilionskom doseljeničkom korpusu sa Balkana. Po meri koju običan čovek ima: da se u dobru ne uzneseš, u zlu ne poniziš. – Uvek govorim i tako se upravljam: dobro čini, dobru se nadaj. Za mene i moju porodicu je važnije s kim jedeš, nego šta jedeš. Hoću da kažem: najvažnije je kakav si čovek. Sve dođe i prođe, sve je moguće i steći i potrošiti, ali ako obraz ne čuvaš, džaba – govori Salih Hadžifejzović. – A obraz se čuva tako što poštuješ nemoćnije od sebe. I poštuješ zemlju u kojoj živiš, ali i što svoj jezik, običaje i zavičaj ne zaboravljaš. Meni je moj rodni Milošev Do u srcu i u snu. I ja se uvek vraćam putu kojim sam ovde došao.SRBIJA U KOJOJ SAM SE RODIO SA dobrim ljudima, bez obzira na to kojoj veri i kom narodu pripadaju, nikada problema nema. Mi, Bošnjaci u Turskoj imamo sreću da Srbija ovamo šalje svoje najbolje diplomate. Zadovoljni smo i zahvalni za saradnju i razumevanje, kao što sam i srećan, jer Republika Turska iz dana u dan poboljšava ekonomske i političke odnose sa Srbijom, u kojoj sam se rodio. Kakav je bio početak tog puta? To se ne može sasvim približiti, ukoliko izostanu delovi koje je ovaj čovek memorisao u svom pamćenju i pamćenju predaka. Evo njegove priče: – Sin sam Hadži Tahira Hadžifejzovića. Moja majka je Ćeba Pućić, iz Sjenice, ćerka Saliha Pućića, po kome sam i dobio ime… Posle Prvog svetskog rata, život Bošnjaka u Sandžaku bio je prilično gorak. Tako je naša porodica odlučila da se seli u Tursku, imanje je prodala Srbima iz sela Svičevići. Dve godine kasnije, zatvara se put za Tursku, naša porodica se vraća u Milošev Do, a naše dobre komšije Svičevići vraćaju nam zemlju. Moj stric Sulejman se, tada, bratimio sa Vladislavom Svičevićem. – S početkom Drugog svetskog rata, počinju teški dani u Sandžaku, za pripadnike oba naroda. Naša porodica i porodice Srba: Svičevići, komšije Pejovići i Janjuši štitili su našu porodicu od četnika. Mučili se. I naša porodica se, isto, mučila da zaštiti svoje komšije Srbe i pobratime od ustaša. Uspevali su u tome sve dok nije stigla vojska, četnici sa strane. Zapalili su Milošev Do, ubili šestoro, pretukli koga god su našli kod kuće… Porodica odlučuje da ponovo krene prema Turskoj. Pričali su mi da su zaklali vola, meso spakovali u kozju kožu i tako više od 20 kilometara, na volovskim kolima, s malo prtljaga, sa ženama i decom, zaustavljaju se u Sjenici. Tu su čuli kako su strašno prošli komšije Pejovići koji su branili našu porodicu. – U teškim ratnim danima moji roditelji su izgubili četiri sina i tri ćerke, umrle su od tifusa. Ostala je samo moja sestra Nura, i otac odluči da se 1946. vrati sa majkom i ćerkom u svoju opljačkanu kuću u Milošev Do. U martu te godine, na svet sam došao ja. Svi, i Srbi i muslimani obradovali su se: Tahiru se rodio sin. – Kad sam godinu dana napunio, majka me, po običaju, iznela na put, ponela makaze, a znala je da će u to vreme putem proći Gojko Pejović, tada predsednik opštine Kalinovići. Majka, kako mi je pričala, kazala je Gojku: za zahvalnost što su tvoji roditelji spasli našu porodicu u najteže vreme, mi želimo da nam budeš kum. Tako je i bilo. Mi smo s Pejovićima zajedno slavili njihovu krsnu slavu, svadbe, zajedno smo tugovali ako su sahrane. I oni su nama dolazili za Bajram, veselja, delili i tugu kad je bilo potrebno. Svake godine smo slavili dan kumstva. – Imao sam dvanaest godina, u kući se pričalo o zavetu dede Ahmeta, očevog oca, da se odselimo u Tursku… Tako smo ponovo krenuli, a naše komšije i kumovi su plakali. Pamtim kako su ćerke moga strica padale od žalosti. Ispred nas je istrčao moj školski drug Milosav Janjuš. Grlili smo se i plakali. – Bio je ramazanski Bajram, u Tursku smo ušli 8. marta 1963. godine, bez ičega. Roditelji, moja starija sestra Nura, brat Bekir imao je trinaest godina, i od njega mlađa sestra Saliha – i ja – sedamnaestogodišnjak. Svi smo bili u jednoj sobi, podstanari. Posle petnaest dana sve četvoro smo počeli da radimo u Istanbulu. Bilo je teško, nismo znali turski. Ja sam dugo znao da brojim samo do dvadeset i da kažem hleb, voda… Tek posle godinu dana krenuo sam u večernju zanatsku školu. I uspešno završio. U dvadesetoj sam otišao u vojsku, služio sam 24 meseca. Posle vojnog roka, u narednoj godini, oženio sam se Munirom Ejupović. Ona je moja Sjeničanka iz Hrasna. – Nepunu deceniju posle dolaska u Tursku, započeo sam svoj posao. Prikupili smo supruga i ja hiljadu tadašnjih maraka i počeli da izrađujemo dečja kolica. Radionica je imala jedva šesnaest kvadrata. Radili smo od jutra do večeri. Sada imamo fabriku od 16.500 metara kvadratnih. Firmu "Salkano", koja je najveći proizvođač bicikala i motora u Turskoj. Izvozimo u celi svet. – Ja uvek kažem, ono što mislim i ono što je istina: svaki mi je narod mio, ne sporim ničije ime ni veru, ali su mi najmiliji ljudi iz zavičaja, jedinog mesta kome se uvek vraćam. Uspomene me vraćaju. Škola, moji drugovi… škola je bila u susednom selu Gvozd u kući dobrih domaćina Joksimovića. Njihova baka, tako smo je i zvali, jednako je pomagala i bošnjačkoj i srpskoj deci. Eto, ispričaću vam: kad mi od pešačenja stignemo u razred mokre obuće i čarapa, ona naloži vatru, izuje nas i viče: "Deco moja, menjajte čarape". Našu, mokru obuću kači oko furune. Kako bih mogao da zaboravim tu dobrotu. I sad mislim: ako pamtiš ono što je dobro i ako te to upravlja putem kojim ideš, stasavaš i sam u dobrog čoveka. To ne znači da si dobar samo prema sebi, već i prema drugima. POKRENITE PLEMENITO U SEBI SALIH Hadžifejzović, kad god stigne kakav poziv iz njegovog zavičaja, iz otadžbine, bez izuzetka se odaziva. Krajem avgusta on će, kako planira, doputovati iz Istanbula. To će za najsiromašnije porodice iz Novog Pazara biti praznik. – Ne moramo mi baš ni da čekamo da nam se neko, otuda, obrati za pomoć, kažem našim privrednicima u Istanbulu – govori Salih Hadžifejzović. – Mi moramo sami da pokrenemo plemenito u sebi.