Obelodanjivanjem “Titovog dnevnika“ bila je iznenađena i Jovanka Broz: „Pročitala sam reklamu u ‘Večernjim novostima’ da su izdali knjigu ‘Titov dnevnik’ i da je naveliko prodaju na Sajmu knjiga, kao i na kioscima. Bila sam neprijatno iznenađena, jer s kojim pravom i po čijem se nalogu stavljaju iznad zakona i sudske odluke.“
– Predsednik četvrtog opštinskog suda, sudija Zvonimir Bandić, 6. jula 1984. godine doneo je pravosnažnu presudu da smo Titovi sinovi Žarko i Aleksandar Miša Broz i ja naslednici Titovih dela, odnosno da imamo sva autorska prava. Tom presudom, sud nam je dodelio pravo na honorare za sve što se objavljuje, i to pravo ne zastareva 50 godina od njegove smrti. Međutim, mene, koja sam živa i zdrava, niko ništa ne pita, ni šta se izdaje, ko i kada izdaje te rukopise i dela. Tako, “Večernje novosti“ ne poštuju tu odluku suda, a samim tim ni zakon – objašnjava Jovanka Broz.
“Titov dnevnik“ je najavljivan kao strogo čuvan rukopis koji je tek sada ugledao svetlost dana. Da li ste vi znali za taj dnevnik i kako je dospeo u javnost?
– Kako da nisam znala?! Titove rukopise sam godinama čuvala još od 1945. godine u Užičkoj 15, sve do 10. jula 1980. godine, kad mi je u kuću upala grupa od 10-15 meni nepoznatih ljudi. Zahtevali su da im otvorim svoje prostorije, koje mi je ostavila komisija koja je već pregledala i zapečatila ostale prostorije u Užičkoj 15. Dala sam otpor da im pod tim okolnostima ne otvorim svoje prostorije. Naravno, tražila sam da mi pokažu nalog za pretres, ali mi je taj kriminalac, za koga sam naknadno čula da ga zovu Nikolić, pokazao samo legitimaciju koju nisam htela da pogledam. Rekla sam mu da me njegova legitimacija ne interesuje, nego nalog – da vidim ko to od mene traži, na šta mi je on ljutito odgovorio: “Dobro, onda ćemo obijati!“ Kad su počeli obijati, iskoristila sam priliku da pozovem telefonom svoju rođenu sestru Nadu, koja je ubrzo i došla i prisustvovala toj otimačini.
Onda je počela premetačina prostorija koja je, po rečima naše sagovornice, trajala od 11 časova pre podne do tri sata po ponoći.
– Sestru i mene su izolovali dok su oni pretresali prostorije. U jednom momentu sam htela u kupatilo i… pala u nesvest kad sam videla šta su uradili. Provalili su u moju radnu sobu, obili čelični ormar, oteli Titove rukopise, obili moj pisaći sto i odneli moje lična dokumenta i iz ormara uzeli sve papire. Kad sam to videla i kako su neki papiri razbacani po podu i kako su gazili po njima, kako su sve to uzimali, doživela sam šok. Uznemirili su se kad su videli da mi je pozlilo, pa su hteli da pozovu doktora, što sam ja odbila. Nakon toga sam pala u krevet i 15 dana nisam mogla da se povratim. To je bilo neposredno posle Titove smrti, a ubrzo su me i izbacili iz kuće u Užičkoj 15 – još uvek uzbuđeno i potreseno, kao da je juče bilo, priča Jovanka Broz i dodaje:
– Dakle, sve su to nekud odneli, a Nikolić mi je rekao: “Ako Nada nekome kaže šta je danas videla, glavom će platiti“, što znači da je bio svestan da radi kriminalnu radnju. I, naravno, da sam onda ogorčena i danas kad vidim da se ti rukopisi krčme i zloupotrebljavaju kad i kako kome pritrebaju, kao i načinom upravljanja svim stvarima koje su ostale u Užičkoj 15, a krivicu za to snose: Ognjen Grković koji mi je pretio ubistvom, Ranko Bugarčić i Marica Trljin Grahovac, koji su mi oteli nakit, a koji su postavljeni za rukovodioce, i koji su tamo zapošljavali kradljivce, lažove, intrigante i polupismene i nepismene tetke i strine. čula sam da su, kad su osnovali Memorijalni centar, zaposlili oko 300 ljudi, a niko nije razmišljao kako će ih plaćati. Možda i tu leži razlog što su taj centar i ukinuli.
Pošto to nisu jedini rukopisi i papiri koji su „netragom nestali“, kako rekoste, posledice tih otimačina su i danas vidljive i štetne po vas.
– Moj status ni do dan-danas nije rešen, iako bih po zakonu imala neka prava. Jednostavno, stavili su me van zakona – jedni dolaze na vlast, drugi odlaze, a moj položaj tumači kako ko stigne i hoće. A moja stvarnost i svakodnevica izgledaju ovako: moj smeštaj i penzija su privremeni. Živim u državnoj kući u kojoj ništa ne funkcioniše (krov prokišnjava, vodovodne cevi su popucale), u koju su me pod pretnjom oružja uterali i u kojoj nemam nikakva prava niti materijalnih mogućnosti da samoj sebi olakšam život u njoj, u kući u koju stalno neko ulazi i iz nje izlazi, u kojoj me ponižavaju, prete… Tako je od prvog dana otkako su me u nju silom uterali. Zatekla sam oko nje 15 policajaca, a u kući nikoga da mi nešto pomogne. Nisam imala u čemu ni da skuvam kavu. Na čelu civilne službe za održavanje kuće bio je Slovenac doktor Cijan. Vojska je držala toplanu iz koje se kuća grejala. Civilna služba, vojska i policija su se stalno svađali oko organizacije te kuće, šta je čiji posao. Tako su počele da caruju intrige, spletke i pretnje oko mene, a caruju i danas. Ništa se promenilo nije. Da mi nije bilo gospodina Ljajića koji mi je pomogao pre dve, tri godine, ja bih umrla od zime.
Da li ste preko odgovarajućih državnih organa pokušavali da ostvarite svoja prava, kao što je ono na penziju?
– Nebrojano puta. Više ni sama ne znam kome se nisam pismeno obraćala, molila… Ali, nisam mogla da ostvarim penziju koja mi po zakonu pripada kao ženi predsednika republike. Tražila sam da se ona odredi po zakonu na osnovu dokumenata o Titovom radnom stažu (priznat mu je radni staž od 60 godina).
Znate li šta se desilo s tim dokumentima?
– Kako da ne? Njih je odneo Milojko Drulović, nekadašnji član Centralnog komiteta Srbije. On je provalio u Titov kabinet i oteo ta dokumenta, ne osvrćući se na moj zahtev da izvršimo primopredaju, a po nalogu Pere Stambolića, što mi je kasnije potvrdio Mika Špiljak. Naime, kad je Špiljak preuzimao funkciju predsednika republike, došao je kod mene i rekao: “Video sam odluku Vlade o vama. A gde su vaša pisma?“ Odgovorila sam mu da ne znam, ali da njihove kopije imam kod advokata. Posle nekoliko dana je opet navratio i saopštio da ide sa sednice Vlade i: “Našli smo vaša pisma. Kad je Pera Stambolić mogao da provali u Titov kabinet, mi smo onda mogli da obijemo njegov sto i tu smo našli i vaša pisma“. Dakle, sva ta dokumenta i pisma su postojala, a možda i sad negde postoje ukoliko ih neko nije namerno uništio. E, ako sve to nemam, jer je neko namerno sklonio, bar imam sudsku odluku o autorskim pravima koju “Novosti“ misle da mogu da ne poštuju.
Pre nekoliko godina, sud je (prošle godine je obnovio zahtev, a Jovanka Broz nam je pokazala taj dokument) “na moje iznenađenje tražio da se obavi ostavinska rasprava, ali to neko uporno sprečava“ – priča naša sagovornica i pojašnjava:
– Pre nekoliko godina ukinut je Zakon o oduzimanju imovine, jer je bio protivustavan. Zvali su ga zakon Milke Planinc, ali se za mene nije ništa nabolje promenilo, jer me i dalje niko ništa ne pita. Zaplenjene su mi sve lične stvari koje mi po zakonu pripadaju, ušteđevina u novcu i pravo na nasleđe po mužu. Taj novac se često pominjao u štampi, da je državni novac. Tražila sam da mi daju ušteđevinu da bih bar malo sredila svoje domaćinstvo, ali mi to nisu dali. To nije bio državni novac kako je pisala bulevarska štampa. To je novac koji je Titu uz logorsku vatru na Sutjesci obećao istoričar Vladimir Dedijer još za vreme rata 1943. godine kad je pričao s Titom o biografiji i obećao da će posle rata pisati njegovu biografiju i s njim podeliti honorar. Bila sam prisutna kad je Dedijer predao Titu honorar u dolarima. Knjiga mu je bila prevedena na nekoliko jezika i odatle ta ušteđevina. To je bila naša ušteđevina, koja se smatra bračnom tekovinom koja meni po zakonu pripada.
