Srbija je ratovala s Turskom, Austrougarskom, fašističkom Nemačkom i Italijom i uvek bila pobednica. Samo jednom je napala neku malu državu poput Bugarske i bila poražena na Slivnici. Kasnije se to moralo popravljati u Balkanskim i Prvom svetskom ratu o čemu postoji pesma „Kumanovo za Kosovo, Bregalnica za Slivnicu“. Srbija ne ume da ratuje protiv slabijih. U tome se nikada nije snalazila. Ona ratuje protiv velikih kada oni krenu u pohod protiv civilizacije i njene slobode i uvek, baš uvek pobeđuje.
Protiv slabotinje Srbija nikada nije ratovala niti je slabotinju napadala. Pa je tako bilo i sa Hrvatskom. A da ih je Srbija stvarno napadala još uvek bi Hrvatska pod okupacijom sanjala neki otadžbinski rat ili bi se u nekom Saboru natezala oko nekih „buđelara u hrvatskom džepu“ ili „strojnica o hrvatskom ramenu“, ili bi bila podeljena na neke banovine.
Ni Srbiju nikada okolne državice i nacije nisu napadale. Same nikad. Znali su da nemaju nikakvih šansi i neko ratovanje sa Srbijom nikada im nije padalo na pamet. Na to se ni u snu ne bi usudili. Ali kada su iza sebe imale Austrougarsku zdušno su ubijali srpske civile i ratovali protiv Srbije. Da nije bilo fašističke Nemačke i Italije, naravno da ne bi bilo ni Pavelića ni Nezavisne Države Hrvatske. Pod pokroviteljstvom velikih sila mraka i zločinačkih režima nastajali su i marionetski zlikovački režimi ili na teritoriji Srbije (na primer, na Kosovu) ili zajedničke države Jugoslavije. Pod pokroviteljstvom nemačkih i italijanskih fašista poklano je i pobijeno više od 600.000 Srba u Jasenovcu. Bez tog pokroviteljstva ne bi bilo ni zločina ni te krvave marionetske „države“, koja je danas jedno od uporišta hrvatske državnosti.
Kada je na početku devedesetih počelo komadanje Jugoslavije istorija se ponovila. Pod pokroviteljstvom velikih sila, ovoga puta Nemačke (ali ne fašističke) i SAD došlo je do obnove ustaške i endehazijske tradicije i svega što iz toga proističe. Iz hrvatskog ustava izbačeni su Srbi kao konstitutivni narod i pred očima celog sveta obnovilo se sve ono što je zajedno sa porazom fašističkih sila osovine nestalo iz vidnog polja. Svet je to mirno posmatrao, ali Srbi nisu mogli da se ne prisete genocida koji je nad njima u toku Drugog svetskog rata izvršen. Odlučili su da se zaštite od genocidnih namera Tuđmanove Hrvatske i osnovali Republiku Srpsku Krajinu i Srbija im je tada pritekla u pomoć.
Srbija tada nije imala svoje oružane formacije. Uzdala se u JNA. U snagu i sposobnost JNA da uspostavi mir i zaštiti Srbe od pogroma i genocida. U borbi protiv JNA Hrvatima i njihovim paravojnim formacijama pritekle su u pomoć sve velike sile sveta. Otpočelo je grozničavo naoružavanje Hrvatske. Danas o tome ima podataka i svedočanstava koji bi ispunili poveliku biblioteku.
Srpska Krajina bila je pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija. Zapadne sile su, i pored toga, dale sve što je potrebno da se likvidira sve što je srpsko u Hrvatskoj. Pobiti i proterati Srbe bio je cilj u čijoj su realizaciji učestvovale razne vojne formacije i službe velikih sila uz neposredne hrvatske izvršioce. Bez podrške američkih, engleskih i nemačkih snaga i obaveštajnih službi, „Bljesak“ ili „Oluja“ bi bili samo jedan krvavi operetski čin koji bi se okončao porazom Hrvatske. Srbija je već odavno bila pod sankcijama. A mirovnih snaga UN kao da nije ni bilo.
Iživljavanje nad srpskom nejači, pljačka i ubijanje postali su pobeda u otadžbinskom ratu. Da je i iscrpljena Srbija bila u ratu sa tom lažnom vojskom ili da je neposredno i direktno pritekla u pomoć Srbima u Krajini od svega toga ne bi bilo ništa. A možda je hrvatska vojska i znala da im se Srbija neće suprotstaviti.
Zašto Srbija ili vojska Republike Srpske nije pritekla u pomoć Srbima u Krajini ostaje otvoreno pitanje. Ko je tu kome i zašto svezao ruke neće se još dugo saznati. Zašto je vojska Srpske Krajine pod komandom generala Mileta Mrkšića zatajila i ko je i kako izazvao paniku među Srbima u Krajini saznaćemo narednih godina.
Što ćemo saznati saznaćemo, ali je sasvim izvesno da Srbija nikada nije napala Hrvatsku. Hrvati se junače bez pokrića i izmišljaju da su u nekom ratu pobedili Srbiju. Ne može se pobediti neko ko te nije napao. Da je do toga došlo ishod bi bio sasvim drukčiji.
Srbi su u komadanju Jugoslavije još jednom pokazali da ne umeju da ratuju protiv onih koje na osnovu svojih vekovnih zabluda smatraju braćom. Oni su navikli da ratuju sa velikim silama i ozbiljnim vojskama, a u drukčijim prilikama se ne snalaze. I plaćaju zbog toga preveliku cenu.
Našem narodu u Hrvatskoj su i danas uskraćeni pravo i čast
Nesumnjivo je da vlade Srbije i Hrvatske dele odgovornost za rat iz 1991. Režim Slobodana Miloševića očekivao je da će u jeku demokratskih revolucija moći da ujedini Savez komunista Jugoslavije i samostalno promeni savezni ustav. Umesto da zahteva demokratizaciju jugoslovenske države, srpski režim je tražio opstanak federacije čija federalna jedinica Srbija ima tri umesto jednog glasa. Tako je zvanična Srbija otvorila mnogo frontova: pored Albanaca sa Kosova, ušli su u sukob sa rukovodstvima Slovenije i Hrvatske, ali i sa reformskom saveznom vladom Ante Markovića. Miloševićev manir bio je da nepopularne poslove ili obećanja koja ne može da sprovede pusti da sami propadnu. U avgustu 1991. postalo je jasno da će se Sovjetski Savez raspasti po unutrašnjim administrativnim granicama, kao i da Srbija i njen narod nisu imali ozbiljnu podršku u svetu. Ipak, Milošević je u nadigravanju sa separatistima, reformistima, srpskom opozicijom, ali i tvrdokornim vođstvom Jugoslovenske narodne armije,već podigao ulog neiskreno pomogavši sasvim opravdano nezadovoljstvo srpskog naroda u Hrvatskoj i omogućivši uspeh njegovom ustanku. Posle šestomesečnog rata Srbija i ostatak saveznog predsedništva prihvatili su dolazak snaga UN-a, koje nisu uspostavile zelenu liniju kao na Kipru, već obezbedile spoljne granice Hrvatske i na određeno vreme stavile pod zaštitu srpski narod. Srpsko vođstvo Krajine koje je bilo protiv ovog plana, smenjeno je pod pritiskom Miloševićevog režima. To sve nije bilo dovoljno, režim je dozvolio tužno ratovanje propale JNA, čija je komanda na Vukovaru i Dubrovniku donela sramotu srpskom oružju. Kasnije je Krajina sistematski opljačkana i stavljena pod posrednu upravu kriminalaca i paravojnika instaliranih iz Beograda. Kada je 1993. srpski narod u Krajini glasao protiv Miloševićevih kandidata, izbori su falsifikovani! Pošto je 1995. u napadima višestruko jače hrvatske vojske osvojena prvo zapadna Slavonija, a zatim i čitava Krajina, sam patrijarh srpski morao je da zahteva od režimske televizije da nesrećnim građanima Srbije počne da prenosi vesti o sudbini njihovih napaćenih sunarodnika, kojima je matica garantovala bezbednost, i prekine prenos uranaka i kineskog cirkusa.
Režim Franje Tuđmana je želeo nezavisnu Hrvatsku u kojoj bi srpski jezik, kultura i vekovni uticaj bili suzbijeni i zauvek marginalizovani. Pobeda ovog bivšeg partizana, jugoslovenskog generala i istoričara označila je zagrobni trijumf ideja i programa stranaka Starčevića i Josipa Franka. Političke pristalice naslednikâ poglavnika Pavelića u inostranstvu prepoznali su Tuđmana kao modernog i demokratskog nastavljača države, koju su nekada uz pomoć Hitlera i Musolinija održavali na genocidu. Ako je neki narod u Istočnoj Evropi 1991. imao pravo na veliki i bezuman strah bili su to Srbi iz Hrvatske i Bosne. Preci naroda koji je tada slavio nezavisnost su prethodnom prilikom poubijali stotine hiljada Srba muškaraca, žena i dece. Novi režim je slavio krivce za genocid nad Srbima i pod njihovim znamenjima uspostavljao novu državu. Tuđman je genocid negirao, javno se hvalio da se nikada ne bi oženio Jevrejkom ili Srpkinjom, a veliki nacionalni preporod sveo se na gušenje srpskog postojanja u Hrvatskoj i ukidanja njihove nacionalne konstitutivnosti upriličenog na Vidovdan 1990. godine! Upravo su hrvatske policijske i paravojne jedinice pošle avgusta 1990. u razoružavanje magacina teritorijalne odbrane do tada mirnih dalmatinskih srpskih opština. Isto je bilo sa skidanjem jugoslovenske zastave u Borovu Selu 1991. godine.
Teško je reći ko je počeo rat. Ako se Hrvatska otcepila, JNA je imala pravo da obori njenu vladu. Ipak, JNA je od Hrvatske odvojila deo teritorije, vodila jedan besmislen rat, pa se raspala. Ako se Jugoslavija raspala, JNA nije imala pravo na mešanje. Međunarodni posrednici koje je Milošević prihvatio presudili su da se SFRJ raspala. Kako god bilo, rat u kome je Srbija tvrdila da nije učestvovala završio se izgonom skoro pola miliona Srba iz Hrvatske. Polovina je po stvaranju Krajine prognana iz hrvatskih gradova, a druga polovina je 1995. izašla iz okupirane Krajine. Stvorena u inat i kako bi sprečila održanje Hrvatske, Krajina je rasuta i izolovana, na domaku velikih gradova i oslonjena na siromašna i nenaseljena sela, bila osuđena na propast.
U ratu je zvanično poginulo oko 27.000 ljudi. Srbi čine više od četvrtine ovog broja. Dakle, stradali su, srazmerno svome broju, dvostruko više. Do danas Srbi iz Hrvatske čine najbrojniju izbegličku populaciju u Evropi. Upravo su ovi prognanici 2008. godine učinili Srbiju 13. državom po broju izbeglica u svetu! Srpskom narodu u Hrvatskoj su i danas uskraćeni pravo i čast. Tužna je činjenica što i bolje raspoložena demokratska Srbija prema Srbima iz Hrvatske ume da pokaže sažaljenje, ali ne i brigu.
