Kada su Srbi, u poslednjem ratu, bili prisiljeni da napuste Sarajevo, Mitar i Dunja Supić mislili su da će iz voljenog grada izbivati kratko vreme, dok se „ludilo ne zaustavi“, i da će se potom vratiti Sarajevu, u kojem su proveli četrdeset najlepših godina.
Naravno, ubrzo su u Šapcu, gde su se sklonili kod kćerke Nade i njene porodice, shvatili da od povratka nema ništa, pa su se, kao i hiljade drugih, zaputili na daleki put, da u Australiji pronađu mir, da počnu život ispočetka i da se sećaju prošlih vremena.
Osam godina od dolaska u glavni grad Južne Australije, supružnici Supić žive mirnim i skromnim, kako kažu, pravim penzionerskim životom, a najveća im je radost saznanje da su im članovi porodice dobro, da i njih zdravlje služi, i da su u relativno kratkom vremenu stekli veliki broj prijatelja.
– Ovako, kad se prilikom slavlja okupimo, rodbina i prijatelji u Adelejdu, poseti nas povremeno i kćerka Snežana koja živi sa suprugom u Orandžu u Novom Južnom Velsu. Tada, čini mi se da sam u Sarajevu, nostalgija nestaje, život ima smisla – kaže za „Vesti“ gospodin Supić, koji veli da iz našeg lista saznaje sve ono što ga zanima.
Unuci u poseti
Poveriše nam Supići na kraju još jednu lepu vest: unuci Aleksandar i Teodora, sjajni studenti, želeli bi da dođu iz Srbije, da posete dedu i babu. Kad im oni dođu, svakodnevni život će im, pa bilo to i samo na tri meseca, biti još lepši.
– Nadamo se da ćemo za dve godine proslaviti u zdravlju i veselju pedeset godina zajedničkog života, a sve je to tako brzo prohujalo – priča Dunja Supić. – Kao da je juče bilo, kada smo 1955. godine rekli jedno drugome „da“. Venčali smo se u Nikšiću, gde smo tada živeli.
Put je kasnije ekonomistu Mitra, rođenog Gačanina, i njegovu Dunju iz nedaleke Bileće, vodio u Sarajevo.
– Lepo nam je bilo, divan grad i puno zemljaka, dragih Hercegovaca u njemu. Nažalost, više nije tako, dva puta smo od dolaska u Australiju, zbog rešavanja imovinskih pitanja, odlazili u Sarajevo, gorko smo se pokajali. Ne nameravamo više ikada da idemo tamo, to je neki drugi svet. Onaj prethodni je nestao, živi još samo u uspomenama. A, zašto uspomene kvariti krutom stvarnošću. Lepe uspomene čine preostali život lepšim.
Mitar penzionerske dane, posebno četvrtkom i nedeljom, provodi na Hajndmaršu, član je tamošnjeg Udruženja penzionera pri crkveno-školskoj opštini „Sv. Sava“, dok je supruga Dunja član Kola srpskih sestara „Kraljica Marija“.
– Život daleko od rodnog kraja ima smisla ako imate dobro društvo i odane prijatelje, a na Hajndmaršu našli smo i jedno i drugo. Mi smo, mislim, imali sreću – kažu Mitar i Dunja Supić.
