*
VITEZ OD SONETA — STEVAN RAIČKOVIĆ I II
KOREN U KAMENU
Malo se zna da porodica Stevana Raičkovića, autora „Kamene uspavanke“, vodi poreklo iz kamenite Lješanske nahije.
NAJVEĆI žiri srpske književnosti, u koji su „Večernje novosti“ i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije uvrstili 43 kritičara, dodelio je ove godine nagradu „Meša Selimović“ pesniku Stevanu Raičkoviću, za knjigu „Fascikla 1999/2000“, objavljenu kod Srpske književne zadruge. Nagrada je prestižna, ali i laureat je veliko priznanje nagradi. Njih dvoje su se u pravoj meri susreli.
Kad bi se pesnik Raičković okitio svim književnim priznanjima koje je do sada dobio, onako kako su se ordenjem kitili nekadašnje vojvode ili generali, na njegovim grudima ne bi bilo više slobodnog mesta.
Niska njegovih nagrada je impozantna: „Neven“, Sedmojulska, dve Oktobarske (Beograda i Herceg-Novog), Zmajeva, „Miloš N. Đurić“, nagrada Zmajevih dečjih igara, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, Njegoševa, Dučićeva, „Desanka Maksimović“, Pečat grada pisaca (Herceg Novi), „Rade Drainac“, „Zlatni krst knjeza Lazara“, „Vasko Popa“, „Belovodska rozeta“, „Odzivi Filipu Višnjiću“, „Laza Kostić“, „Dušan Vasiljev“, „Žička hrisovulja“, Povelja Zadužbine Jakova Ignjatovića, obrenovački „Biblios“, Povelja Zmajevih dečjih igara, „Zlatni ključ Smederevske jeseni poezije.
I „Meša Selimović“, kao poenta.
A da je Stevan Raičković napisao i neki roman, sigurno ga ne bi mimoišle ni nagrade koje se za poeziju ne dodeljuju.
KRATKE biografije Stevana Raičkovića, štampane na kraju njegovih knjiga ili u enciklopedijama i leksikonima, redovno počinju onom uobičajenom šturom rečenicom koja kaže da je pesnik rođen u Neresnici (Srbija) 1928. Njegovi stihovi kao da se ne slažu sa ovim podatkom; više upućuju da mu je zavičaj negde u vojvođanskoj ravnici, na obali Tise, recimo. Ko bi tek rekao, ako ne zna, da su Stevanovi koreni u nekadašnjoj Lješanskoj nahiji, u selima Gradac i Parci, „među stenovitim utrinama, jamama i uzvišenjima, prošaranim onim najzakržljalijim zelenilom i ponekim mestimičnim i neodmaklim drvetom, grabom i divljim narom… i sa poleglim i oburdanim kućama pokrivenim tankim kamenim pločama… Odozdo kamen i odozgo kamen…“, veli pesnik u knjizi „Jedan mogući život“, objavljenoj pre desetak godina, u kojoj je odgovarao na pitanja drugog, mlađeg, ali takođe izuzetnog pesnika, Miroslava Maksimovića.
Ti koreni su najstariji, a oni mlađi još su i te kako vidni u Podgorici; da nije ničeg drugog do jedne duge ulice imenom Vasa Raičkovića, Stevanovog strica, advokata, jednog od orgnizatora Trinaestojulskog ustanka.
Dok pomenuta knjiga nije objavljena možda je bilo i bliskih Stevinih prijatelja koji su mislili da je on duboko ukorenjen u Vojvodini, ili rodnoj Neresnici, nedaleko od Kučeva, gde su njegovi roditelji, otac Milan i majka Živana, oboje učitelji, službovali neko vreme.
PORODICA Raičković stara je i ugledna. Stevanov deda, po kome je unuk dobio ime, bio je kapetan Lješanske nahije. Stevan je imao dvanaest stričeva i tetaka! Najstariji stric Krsto bio je poslnik i sekretar Crnogorske skupštine, a stric Petar, prvi gradonačelnik tek oslobođene Podgorice (1944). Drugi stric Jovan, školovan u Italiji, nosio barjak koji je u boju na Carevu Lazu 1712. osvojio jedan mladić iz bratstva Raičković. Stevanova baba Milica rodom je iz znamenite porodice Vrbica.
Raičkovići su se posle škola vraćali u zavičaj, samo je Milan (1897—1972) ostao u Srbiji da bude učitelj. Službovao je najpre u južnoj, pa u istočnoj Srbiji, gde je u jednoj od škola sreo učiteljicu Živanu Obradović, rodom iz Velikog Gradišta.
I po majci pesnik ima znamenite pretke, a prvi je bio, koliko se zna, Obrad Savić, jedan od Gradištanaca koji su bili na zakletvi pred Drugi srpski ustanak, od koga se u ovoj porodici ustalilo prezime Obradović.
Steva je bio najmlađe, treće dete Milana i Živane Najstariji — Momčilo, među njima sestra Svetlana; porodica za uzor.
I da Stevan Raičković nije bio samo vitez od rima i soneta, da je kojim slučajem bio naš Golsvorti, mogao je i te kako da napiše porodičnu sagu — o Raičkovićima, poput „Sage o Forsajtima“.
Umesto toga ostaje ovaj zapis:
„Sve je nama, piscima, izgleda, nešto drugo i nepoznato, daleko privlačnije od onoga što nam je najbliže, na samom dohvatu… Za kakvim sam sve motivima i temama — za ovih pet decenija — naslepo koračao i hrlio… a iole celovitiji portret mog oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodnički) beskrajno draga nego i (literarno) neiscrpno zanimljiva… ostao je bezmalo nenačet na mojim hartijama…“
KNJIGA — REKA
„Kamena uspavanka“, znamenita zbirka soneta, „tekla“ je kao reka, od prvih pesama početkom pedesetih do 1991. godine.
SONETNI venac nije napisao, poput Franca Prešerna, ali vlada mišljenje da je sonet nešto što posebno odlikuje Stevana Raičkovića.
On sam s tim se i ne slaže, podsećajući i na činjenicu da u njegovim knjigama ima više pesama u slobodnom stihu nego soneta.
„Ja zaista, bar ovog trenutka, nisam ‘u raspoloženju’ da svoje dugogodišnje pisanje soneta izdvojim kao nešto ‘dominantno’ u svemu onome čime sam se do sada bavio… To je ipak više u pasiji onih koji se bave tuđom poezijom: da vagaju i izdvajaju… daju prednosti (I sam sam to činio kada sam stjao pred poezijom drugih pesnika…)“, kaže Raičković u „Jednom mogućem životu“.
Ali, isto tako, naspram ovog mišljenja, stoji zbirka „Kamena uspavanka“ i u njoj istoimeni sonet u kojem su sve pesme ispevane u magičnih četrnaest stihova.
Još zanimljivije je što je ova zbirka svaki put kad bi se pojavila u novom izdanju bivala dopunjena novim sonetima. Tekla je, tako, ravno četiri decenije, kao kakva reka. Njene prve pesme napisane su početkom pedesetih, a poslednja — 1991. godine.
I mada u drugim Raičkovićevim pesničkim knjigama („Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Točak za mučenje“, „Slučajni memoari“…) vladaju sasvim druge pesničke forme, pa i slobodni stih, sonet ipak ostaje posebno obeležje njegove poezije.
PRVI sonet Steva je (u glavi) ispevao „jedne zore, 1951. godine“, kada se (mamuran) probudio za kafanskim stolom skadarlijskih „Boema“, s glavom među razbacanim cvećem! Zapisao ga je tog popodneva, čim se dokopao hartije i olovke — „tehnike“ kojom se, sa dodatkom gume, i dan-danas jedino služi. Taj sonet, naslovljen „Buket“, ušao je kasnije u zbirku „Kamena uspavanka“.
Ali, i pre toga Raičković je imao prilike da proveri kako se prihvataju njegovi soneti. U „Jednom mogućem životu“ seća se kako su četiri njegova soneta objavljena na prvoj strani nadrealističkog časopisa „Svedočanstva“. Iako s nadrealistima nije imao nikakve veze, od ovog časopisa je jednog dana dobio poziv da pošalje nekoliko svojih pesama.
„Iz nekog mladalačkog inata… revolta… ili čak cinizma… poslao sam im svoje prve sonete… njih četiri na broju (Pored ‘Buketa’, bio je među njima i već ispevani sonet ‘Kamena uspavanka’…) Zamišljao sam da će za (samozadovoljne) nadrealiste moje pesme, ispevane (baš) u obliku soneta, predstavljati — prst u oko… i da neće znati šta će s njima…“
NA veliko pesnikovo iznenađenje soneti su se pojavili na naslovnoj strani „Svedočanstava“!
„Imao sam osećaj da ona slučajna zora u ‘Boemima’, u kojoj sam onako spontano i lako sročio svoj prvi sonet… nije… bar tako mi je izgledalo… nije bila baš sasvim slučajna…“.
Tako se sonet utemeljio u Raičkovićevoj poeziji, a „Kamena uspavanka“ je pre nekoliko godina poslužila četrnaestorici pesnika da iz nje spletu neobičan srpski sonetni venac. Podsticaj za to dao im je Sava Babić, naš poznati hungarolog i prevodilac, pa su Dragan Jovanović Danilov, Nenad Grujičić, Milan Nenadić, Ileana Ursu-Nenadić, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Petar Vukov, Marija Šimoković, Milosav Tešić, Blagoje Baković, Zlatko Krasni, Slobodan Zubanović i Rajko Petrov Nogo uzeli po jedan stih „Kamene uspavanke“ za početni stih svog soneta. Tako je nastao taj venac, a „Kamena uspavanka“ je postala magistralni sonet.
BUKET
Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja
Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu
Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.
Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.
Novo Tomić | 23/24. februar 2005. | Večernje novosti
