Stevan Glišic roden je 1913. godine, a na australijskom tlu proveo je pedeset godina manje tri meseca. Nije docekao ni životni ni emigrantski jubilej – umro je lane, u junu.
Nije docekao ni da opet vidi Srbiju i rodne Lužnice kod Kragujevca. Umro je tri dana pre nego što je na njegovu adresu u Sidneju stiglo pismo da mu država u kojoj je roden odobrava da izvadi njen pasoš.
U Srbiju su, zatim, iz Sidneja upuceni njegovi zemni ostaci, da bi bili, kako je želeo, sahranjeni u porodicnoj grobnici. Ovih dana, nekim brodom, za kovcegom Stevana Glišica putuje i oko 700 kilograma njegovih strucnih knjiga i radova.
Stevan Glišic je, naime, bio doktor prava, sa diplomama medunarodnog prava i politickih nauka. Visoke škole ucio je u Parizu i u Hagu, o cemu svedoci sedam diploma. Doktorat na Sorboni je primio u martu 1941. godine. Rat ga je nosio, kao nemackog zarobljenika po logorima od Makedonije do Nemacke, Švajcarske i Francuske. Posle oslobodenja radio je u Francuskoj sedam godina i 1952. definitivno odlucio da se više ne vraca na Balkan, vec da ode na kraj sveta – u Australiju.
Ovde nije imao rodbine. NJegova kuca na Norton ulici u Lajkhartu dobila je ovih dana novog vlasnika. Iduce nedelje iz nje ce biti ispražnjen i ostatak stvari Stevana Glišica.
Time odlaze u zaborav njegovih pedeset godina manje tri meseca u Australiji, brišu se i poslednji ovdašnji tragovi jednog iseljenickog života. Iako, ne baš sasvim.
Nešto privatnih stvari Stevana Glišica, njegovih sedam diploma svakako, neke fotografije, još tri paketa radova i knjiga s kojima ne zna šta ce osim da ih cuva, držace kod sebe Stana Lukovac, penzioner ovdašnji. Ona je, naime, s Glišicem delila poslednjih 15-16 godina njegovog života.
Tražio pomoc studenata
Stana Lukovac s ponosom lista Glišiceve diplome.
– Vidi, nije ih malo! Sedam! Najteže mu je bilo što je zbog bolesti morao da odustane od mnogih poslova koje je mislio da uradi. Te pravne stvari, e tu mu nisam mogla pomoci. Mogla sam promeniti papir, traku na mašini… to sam mogla. Pa je on onda odustajao od rada. Molio je studente sa Mekvori univerziteta da mu pomognu u pisanju, ruke su mu se tresle pa je grešio, samo da dodu i isprave šta je pogrešio. Niko se nije odazvao. A ja to nisam mogla, još engleski, pricam engleski pomalo, u životu, ali ne pišem.
Njoj je oporukom ostavio svoju imovinu, zaduživši je za vlastitu sahranu u Kragujevcu, opravku porodicne grobnice, brigu o knjigama… Kad njega više nema, i ona seli u svoj stan.
Stana Lukovac upoznala je Glišica, kaže, 1985. godine. Tri godine pre toga on je imao prvu operaciju na srcu i od tad mu je bila potrebna pomoc u njegovom samackom domacinstvu.
– Došla sam s jednom mojom prijateljicom, da ga posetimo na Božic. Ona mu je donosila jelo jer nije bio u stanju sam da kuva. Kad sam videla da tanjiri s hranom ostaju po više dana izvan frižidera, da jede jela koja su se pokvarila, da nema ko da ga gleda, ja sam donela odluku da uzmem tu brigu na sebe. Tako sam narednih pet-šest godina dolazila redovno, kuvala, prala, peglala. On je tih godina mogao da se krece, ali nije bio u stanju da ode u prodavnicu, kupi sebi. Zavisio je od drugih, a nije hteo da traži pomoc. Rekao mi je, „dobro, hocu da mi pomogneš, ali da kažeš koliko da ti placam“. Ništa mi ne treba, rekla sam. Ja imam od cega da živim. Pristao je.“ Onda je Glišic u januaru 1992. dobio imao srcani udar.
– Doktori nisu verovali da ce ostati živ. Dok je bio u bolnici, ja sam mu se zarekla da se ne boji, jer nece sam ostati. Tako sam ostala s njim do smrti, 27. juna, prošle godine. Da ti bude jasno – mi nismo bili ni supružnici, ni ljubavnici, ništa od toga. Ja sam bila tu da mu se nadem. Nije imao nikog svog. Išla sam napolje jedino ako je kupovina ili kod doktora. Kako da kaže, ja sam ga prisvojila. On mi je bio i otac i majka i brat i prijatelj.
Bio je inteligentan i ucen
Stana kaže da je puno razgovarala sa Stevanom i da je bio inteligentan, ucen, samo što ga je bolest savladala, pa je bio fizicki nepokretan.
– Da vi vidite njegova pisma, njegove skripte, eh. To sam ostavila, te licne stvari, to mi je rekao da cuvam dok sam ja živa. Ja ovo njegovo gledam, pa on kao da je još živ.
Stana Lukovac kaže da je i Kragujevac dobio izvanrednu riznicu Glišicevih knjiga – sticajem okolnosti.
– Najpre ih je ponudio Mekvoriju. Od njih je onda dobio neki prospekt o tome šta oni rade. Tada je pobesneo i rekao: „Šta ce meni slika njihovih zgrada, kao da ja ne znam cime se oni bave“. Odlucio je da se knjige onda poklone Univerzitetu u Kragujevcu. U Beogradu sam, medutim, posavetovana da ih poklonim tamošnjoj biblioteci. „To su važne knjige“, rekli su mi, „i Glišiceve kolege s fakulteta ce ih razneti. U Biblioteci ce biti mnogo bolje cuvane“. Slicno je bilo, veli Stana, i sa ostalim delovima ostavštine.
– Hteo je da pokloni imovinu crkvi, da bude sahranjen na manastirskom groblju. Nije mu odobreno. Rekli su mu da je to želja mnogih. Da tu budu sahranjeni. To ga je jako pogodilo, „kao da nisam Srbin“, govorio je. Tad je rekao da hoce u Srbiju. I on i njegove knjige. Rekao je da ne smem da mu kosti ostavim ovde. Tako je otišao. Nisam mogla živog da ga ponesem, odnela sam ga mrtvog. Sad je opet kod svojih, uz majku i oca. Kod kuce.
Stevan Glišic tako se vratio kuci. Put stigao do kraja.
