Šta više, u odnosima Srbije sa zemljama Evropske unije koje su priznale Kosovo u međuvremenu se pojavio jedan dodatni problem koji bi, zapravo, zahtevao pooštravanje diplomatskih mera i dodatno zahlađivanje odnosa
Najpre su to, navodno, bile samo glasine, odnosno zlonamerno podmetanje od strane političkih protivnika koji, kao što je poznato, predsednika Tadića i vrh DS-a neprestano i neosnovano sumnjiče za izdaju nacionalnih interesa. Zatim se oglasio čitav niz funkcionera LDP, koji su, istini za volju, odluku o povlačenju ambasadora iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova oduvek osuđivali, smatrali je Tadićevim nepotrebnim ustupkom Koštunici i opasnim skretanjem sa evropskog puta. Potom se tema malo ,,zavrtela” na B92 i stranicama Blica, oglasile su se nadležne nevladine organizacije i odabrani spoljnopolitički eksperti. I niko nije imao dileme oko toga šta nam je činiti – jedina nedoumica koja se pojavljivala u ovoj više nego spontanoj debati bila je da li ambasadori treba da se vrate ,,smesta” – ili ,,tek na jesen”, posle zasedanja Generalne skupštine UN.
Najzad, pošto je procenjeno da je javnost već dovoljno pripremljena – ili makar dovoljno anestezirana i ravnodušna – ministar Vuk Jeremić je izašao sa svojim ,,kompromisnim” predlogom da se ambasadori vrate odmah, ali (za sada?) samo u zemlje članice EU. Ministar je istovremeno naglasio – a mediji kao što je i red preneli bez suvišnih potpitanja – da Srbija ,,nikada ne sme poslati signal koji bi bio protumačen kao odustajanje od odbrane teritorijalnog integriteta i suvereniteta”.
Nije potrebno biti preterano politički, jezički i psihološki edukovan da bi se primetio nonsens sadržan u ministrovom stavu. I da bi se njegovo ,,istovremeno naglašavanje” shvatilo kao kombinacija neveštog alibija i nečiste savesti. Pa zar upravo najavljeno vraćanje ambasadora, iako se u međuvremenu nije dogodilo ništa što bi stavilo van snage ili makar ublažilo razloge zbog kojih su povlačeni, nije tipičan primer ,,signala koji bi mogao biti protumačen kao odustajanje od odbrane teritorijalnog integriteta i suvereniteta”?
Na stranu što je i ta mera kao jedna od najblažih u repertoaru diplomatskih pritisaka bila prilično jadna i sasvim neadekvatna veličini problema i težini spora koji Srbija ima sa zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova. Ali to je verovatno bilo najviše oko čega je mogla biti postignuta saglasnost unutar prethodne vlade, a što je omogućavalo čuvanje makar privida nacionalnog konsenzusa, dostojanstva i ozbiljnosti. U većini srpskih medija to je predstavljeno kao maltene objava rata. A zapravo ,,ambasador povučen na konsultacije”, bez uzvratnih mera i bez daljih koraka, spada među blaže i više simboličke diplomatske poteze. Zato, umesto što se sada javno vajkaju kako nam britanski i američki ambasador sastavljaju vladu, u DSS-u bi bilo bolje da kažu zašto gospoda Manter i Vordsvort, kao što je bio elementarni red, još 17. februara nisu bili zamoljeni da napuste zemlju. (Uzgred rečeno, nešto nisam primetio čak ni da su radikali to tražili?!) Svakako da bi bilo kritike, pretnji i negodovanja – kao što ih je i ovako bilo. Ali sam siguran da bi nas razumeli i više poštovali, a možda čak i manje pritiskali i manje ucenjivali nego što čine sada i što će činiti ubuduće.
Uostalom, zašto diskriminišemo zemlje koje su takođe priznale Kosovo, a nisu članice EU? Da li su nam se Japan, Kanada, Švajcarska ili Turska – pa čak i Hrvatska – više zamerili, da li su se poneli neprijateljskije i više radili za nezavisnost Kosova od Velike Britanije, Francuske i Nemačke? Neće biti. Šta više, u odnosima Srbije sa zemljama Evropske unije koje su priznale Kosovo u međuvremenu se pojavio jedan dodatni problem koji bi, zapravo, zahtevao pooštravanje diplomatskih mera i dodatno zahlađivanje odnosa. Naime, navedene zemlje ne samo da su ne obazirući se na naše protivljenje i apele priznale Kosovo, nego su – uz SAD – i glavni politički i finansijski sponzori kosovske nezavisnosti. Najzad, tu je i kontroverzna Euleks misija u organizaciji pomenutih članica EU koja, u dogovoru sa Sjedinjenim Državama i generalnim sekretarom UN, pod maskom ,,rekonfiguracije” Unmika faktički vrši reviziju Rezolucije 1244 i implementira plan Martija Ahtisarija.
Odmah da razjasnim barem jednu dilemu i predupredim makar jedno pitanje koje lebdi na usnama – da li će nam ostajanje pri ovako „tvrdom stavu“ vratiti Kosovo i da li će pokolebati makar jednu zemlju koja je Kosovo priznala? Naravno da neće. Ali će neslavan povratak ambasadora sigurno pokolebati bar neke od onih koji su nas podržavali i koji do sada Kosovo nisu priznali. Sem toga, naš dosadašnji stav je bio sve samo ne „tvrd“ i njegovo zadržavanje je naprosto stvar elementarnog državnog i dostojanstva i nacionalnog samopoštovanja. Uostalom, zašto Jeremić sa takvim predlogom nije izašao, na primer, u vreme predizborne kampanje? U svakom slučaju, u svetlu navedenih činjenica predlog o povratku ambasadora u zemlje EU koje su priznale nezavisnost Kosova nije samo pogrešan, neprimeren i kontraproduktivan politički potez, već i nešto znatno gore od toga. A najgore je to što će, po svemu sudeći, biti samo prvi u nizu sličnih. Uostalom, sve piše u naslovu.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
