Vašington, Berlin i Brisel i dalje Rusiju tretiraju kao drugog, a sa Srbijom pokušavaju da urade ono što Austro-Ugarskoj nije pošlo za rukom 1914.
oktobru 1912. Balkanski Savez – Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka – objavio je rat Osmanskom carstvu. Do maja 1913. tursko prisustvo u Evropi svedeno je na mostobran u Trakiji. Za pobednike bio je to vrhunac viševekovne borbe za slobodu od turskog ropstva. Ali za velike evropske sile to je bila katastrofa koja je ozbiljno ugrozila njihove imperijalističke planove.
VELIKA IGRA Tokom 19. veka evropske sile su se nadmetale ko će da ostvari dominaciju nad Osmanskim carstvom, nekada moćnom carevinom, sada u slobodnom padu. U povlačenju još od druge opsade Beča (1683), Turci su uspeli da se održe na Balkanu ponajviše zato što bi svaki pokušaj njihovog potiskivanja naišao na protivljenje jedne ili više međusobno suprotstavljenih evropskih država. Na primer, iako su Britanija i Francuska bile oštri takmaci za kolonije, 1853. su se udružile u podršci Turcima protiv Rusije (Krimski rat). Britanska politika Velike igre sa Rusijom oko kontrole nad centralnom Azijom zahtevala je da se Rusiji ne dopusti izlazak na toplo more (npr. izlaskom na Bosfor).
Austrijska loza Habsburga je svojevremeno vladala većinom Evrope, ali joj 19. vek nije bio blagonaklon. Prvo je Napoleon ukinuo Sveto Rimsko Carstvo, a onda su ujedinjenjem Nemačke i Italije izbačeni iz tradicionalnih zona uticaja. Tako oslabljeni, Habsburzi su 1867. morali da sklope nagodbu sa Mađarima kako bi zadržali kontrolu nad kraljevinom Ugarskom. Austriji je ostao samo jedan pravac širenja posle 1878 – na Balkan, u zemlje pod osmanskom vladavinom.
Ovo je bilo problematično iz dva razloga. Habsburzi su već vladli milionima nezadovoljnih Slovena, a na Balkanu ih je živelo još više. Pritom su ti Sloveni bili mahom pravoslavni hrišćani, dok su Habsburzi oduvek bili katolici.
SULTANOV čEKIć, PAPIN NAKOVANJ Još od Raskola iz 1054. Balkan je bio poprište sukoba pravoslavnog Istoka – lojalnog patrijarhu u Carigradu – i katoličkog Zapada, lojalnog episkopu u Rimu. Iako su pravoslavni zatražili pomoć katolika od turske najezde, krstaši su na kraju – posle uzaludne borbe protiv muslimana – udarili na sam Carigrad (1204). Tako oslabljena Vizantija lako je pala pod vlast Orhanovih Turaka početkom 14. veka iako se sam Carigrad držao do 1453. Tek pošto su osvojili i ostale pravoslavne kraljevine na Balkanu, Turci su došli u dodir sa katoličkom Evropom.
Ali ni stotine godina borbe protiv Osmanlija nisu zaustavile krstaške pohode Austrije i Ugarske protiv šizmatika u Bosni, Srbiji, Vlaškoj, Transilvaniji… Iako bi s vremena na vreme prihvatili pomoć pravoslavnih ustanika protiv osmanske ordije, čim bi se rat završio nastavili bi da ih katoliče, milom ili silom.
SVIREPA NEBRAćA Na isti način kao što su primaoci islama postali najokrutniji prema svojoj dojučerašnjoj rodbini (uz nekoliko časnih izuzetaka), oni koji su pod austro-mađarskim pritiskom primili katoličanstvo okrenuli su se mržnji protiv svog pravoslavnog porekla. U 19. veku, posle stvaranja Kneževine Srbije i njene kakve-takve autonomije od Porte, Beč ulaže napore da stvori antisrpski, katolički identitet među južnim Slovenima pod svojom vladavinom. Posle neuspele ilirske (Gaj) i jugoslavenske (Štrosmajer) faze, konačni oblik tog identiteta, sada zvanog Hrvatski, određuju Ante Starčević i Josip Frank, srbofobi i antisemite.
Tokom dva veka pravoslavni podanici Habsburga bili su koncentrisani duž Vojne Krajine. Dogovor iz 1867. predao ih je Mađarskoj. Ali 1878. Austrija okupira Bosnu i Hercegovinu, osmanske provincije u kojima je muslimanska manjina vladala uglavnom pravoslavnim narodom. Malu katoličku zajednicu Beč sistematski pojačava imigrantima iz ostalih delova carevine, dok se za muslimane stvaraju posebni aranžmani (stvaranje bosanske uleme, na primer). Na gubitku su jedino pravoslavni Srbi, koji su u ustanku 1876. tražili ujedinjenje sa slobodnom sabraćom na istoku. Kada je Austrija anektirala okupirane teritorije, 1908, nezadovoljstvo je preraslo u nasilje.
OD SKADRA DO SARAJEVA Sve ovo je Austriji polazilo za rukom zbog katastrofalnog poraza Rusije u ratu sa Japanom 1904-1905, u kojem je između ostalog uništena skoro cela ruska mornarica. Revolucija u decembru 1905. do te mere je oslabila cara da je morao privremeno da uvede ustav i skupštinu. Ali već 1912. Rusija je ponovo bila u usponu i podržala je Balkanski Savez u ratu protiv Turaka. U sporazumu o savezništvu četiri pravoslavne države za konačnog arbitra svih nesporazuma određen je ruski car. Otud panika u redovima zapadnoevroskih sila kada su saveznici već u oktobru 1912. osmanskim armijama naneli neočekivan i katastrofalan poraz.
Austrija je bila najglasnija, preteći ratom Srbiji ako ne napusti Skadar i prihvati uspostavu nezavisne Albanije. Stvaranje Albanije podržala je i Italija, kojoj se to uklapalo u imperijalne snove na Sredozemlju. Talijanskim topovnjačama u Skadru su se pridružile i britanske – iako je London u to vreme bio saveznik Sankt Petersburga, Velika igra je još bila na snazi. U želji da izbegnu rat protiv Austrije, Srbija i Crna Gora su se povukle sa teritorije dodeljene Albaniji – ali je Srbija, kao nadoknadu, zadržala teritoriju u dolini Vardara prvobitno obećanu Bugarskoj. I, dok su se u Londonu vodili mirovni pregovori, austrijske diplomate ubedile su Bugare da mučki napadnu Srbe.
Bugari su time protiv sebe okrenuli ne samo dojučerašnje saveznike već i Rumuniju, dok su Turci iskoristili priliku da povrate deo teritorije. Rat je bio kratak i završio se bugarskim porazom. Srbija se potom okrenula oporavku i integraciji oslobođenih teritorija. Austrija je, međutim, odgovorila eskalacijom neprijateljstava. U leto 1914. austrougarske trupe organizovale su vojnu vežbu na Drini. Prestolonaslednik Franc Ferdinand doputovao je u Sarajevo da izvrši inspekciju trupa, i to na dan kada su Srbi obeležavali godišnjicu boja na Kosovu. Jedan od atentatora iz rodoljubive organizacije Mlada Bosna nije uspeo da ga pogodi bombom, ali se Ferdinandov automobil pukim slučajem zaustavio pred rezervnim atentatorom, koji je bio dovoljno priseban da potegne pištolj. Ostalo je istorija.
ZAMENA TEZA četiri godine kasnije, krvave i kivne Britanija i Francuska nametnule su u Versaju ponižavajući mir Nemačkoj, nateravši je da prizna isključivu krivicu za ono što se tada nazivalo Veliki rat. Niko nije spominjao Austro-Ugarsku, koja je pucanj u Sarajevu iskoristila kao povod da napadne Srbiju. Crno-žuta monarhija se dotad već raspala.
Zvanična istorija bila je zamena teza, dabome; prebacivanjem cele krivice na Nemačku, Britanija i Francuska su pokušale da sakriju u kojoj meri su one same htele rat u leto 1914. Ali potonji pokušaji da se revidira ova nepravda za razultat su imali još veću nepravdu. Pošto nisu mogli da optuže pobednike, kritičari su se usmerili na bezbednije mete – Rusiju i Srbiju.
Savezništvo Pariza i Londona sa Rusijom svakako je bilo brak iz računa, koji je već 1918. bio prošlost pošto su boljševici masakrirali carsku porodicu, stvorili SSSR i potpisali separatni mir sa Kajzerom. Tipična revizionistička priča, koju je posle samo ojačala hladnoratovska klima, tako krivi Rusiju za samoubistvo Zapadne Evrope: da Car Nikolaj nije izabrao da pomogne terorističkoj Srbiji, Austrija bi tu malu zemlju pokorila za nedelju-dve, i Belle Epoque bi trajala doveka.
Ovo je, dabome, čista glupost. U suštini radi se o pokušaju zapadne (katoličke i protestantske Evrope) da za posledice svog ponašanja okrivi nekog drugog – u ovom slučaju arhetipskog drugog – pravoslavne Ruse i Srbe.
SVOđENJE RAčUNA Berlin nije morao da Beču da blanko ček, ali jeste. London nije morao da zarati zbog Belgije – opširno objašnjenje za to nedavno je predstavio imperijalistički nostalgičar Ferguson – ali jeste. Francuska nije morala da se bori, ali je itekako jedva čekala priliku da se osveti za 1871. čak je i Austro-Ugarska imala izbora, ali je izabrala rat do istrebljenja, verujući da će biti kratak i pobedonosan.
Austrofilni istoričar Ralf Raiko u svojoj kritici Prvog svetskog rata tvrdi da je Srbija predstavljala smrtnu opasnost po habsburšku monarhiju, navodno zbog svojih teritorijalnih ambicija. Opasnost jeste postojala, ali od ideje – da Sloveni mogu da žive slobodno u sopstvenoj zemlji, a ne pod čizmom Beča ili Pešte. Plod te ideje su bile čehoslovačka i Jugoslavija. Nije slučajno što je kasnije Hitler baš ove zemlje izabrao za komadanje.
A, ako neko treba da snosi krivicu za boljševičku pošast, to nije Rusija, već Kajzerova Nemačka. Upravo su Nemci poslali Lenjina u Petrograd, kako bi digao ustanak i naterao Rusiju da izađe iz rata. Kada je uspeh komunista nadmašio sva očekivanja, strahom od njih je pravdana ranija rusofobična politika. Baš je, citirajući opasnost od komunizma, nemački predsednik Hindenburg 1933. poverio koaliciju manjinskim nacistima i Hitlera imenovao za kancelara. Ima neke poetske pravde u činjenici da je lanac događaja započet kajzerovim zapečaćenim vozom iz Ciriha svoj epilog imao u ruševinama Hitlerovog berlinskog bunkera, sa crvenim barjakom na Rajhstagu.
PRINCIPOVA SENKA Kad smo već kod poetske pravde, ona se nalazi i u imenu Ferdinadovog atentatora. Utamničen u Terezinu – istoj tvrđavi koju će nacisti dve decenije kasnije koristiti da muče jevrejske zatočenike Rajskog geta – Gavrilo Princip je uklesao u zid ćelije sledeće stihove:
Naše će sjene hodati po Beču,
lutati po dvoru, plašiti gospodu.
Skoro sto godina pošto je Principov čin prkosa poslužio Austriji da zapali fitilj evropske kataklizme, Principova senka i dalje plaši Zapad. Vašington, Berlin i Brisel i dalje Rusiju tretiraju kao drugog, a sa Srbijom pokušavaju da urade ono što Austro-Ugarskoj nije pošlo za rukom 1914: slome je tako da od njene šizmatičke težnje za slobodom ne ostane ništa. Kako bi njihovi imperijalni snovi bili bezbedni.
Nisu uspeli do sada, a neće ni ubuduće. Ali oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju.
Prvobitno objavljeno 29. septembra 2012. na Antiwar.com
