Srpska narodna odbrana (SNO) ubraja se u red onih nacionalnih i patriotskih organizacija koje su sudbinski povezane sa istorijom srpskog naroda. Od osnivanja, pa kroz ceo 20. vek, delovala je, zamirala i vaskrsavala zajedno sa Srbijom. Nakon što je 1908. godine formirana u Beogradu, 1914. u Americi i 1916. u Kanadi, Srpska narodna odbrana niče i u Australiji, 1951. godine.
Nedugo posle Drugog svetskog rata kada je u Australiju stigao veliki broj Srba iz zarobljeničkih i poratnih logora za izbeglice širom Evrope, koji su odbili da se vrate u domovinu, u kojoj je uspostavljena komunistička vlast, srpski nacionalni i verski pravoslavni život na ovom kontinentu dobija novi zamah. Osim snažnijeg delovanja srpske crkve, nametnula se i potreba za jakom nacionalno-patriotskom organizacijom. Zato je, kako se navodi u „Spomenici Srpske narodne odbrane u Australiji“, posle savetovanja sa liderima SNO u Americi, „24. maja 1951. godine održan prvi sastanak na jednoj poljani u Sidneju“.
Prisustvovalo je dvadesetak srpskih uglednika. Jednoglasno je prihvaćen predlog da se osnuje SNO u Australiji i konstituisan je Akcioni odbor u koji su ušli sveštenik Milenko Stefanović, kao prvi potpredsednik, Prvoslav Odović, drugi potpredsednik, Gvozden Bralović, sekretar, i Žika Timotijević, blagajnik. Nadzorni odbor su činili đura Sudžuković, Bogoljub Marković i Životije Stefanović.
Začetnik
Prvi Mesni odbor SNO, sa Josifom đorđevićem na čelu, osnovan je u Sidneju 22. juna 1952. Docnije će ovaj odbor postati Matični odbor i rasadnik novih odbora i pododbora Srpske narodne odbrane širom Australije.
„Želeli smo da nam predsednik bude konjički pukovnik Relja Brabek, stari ratnik i vitez Karađorđeve zvezde s mačevima, koji je tada radio i živeo u Baturstu“ – navodi se u „Spomenici“ – ali je on postavio „uslov da mu Srpski narodni savez u Americi osigura penziju“.
Ni sa upisivanjem drugih članova nije išlo glatko. Neki su svoje članstvo uslovljavali zahtevom da se organizacija zove „Jugoslovenska narodna odbrana“, a drugi su insistirali da kralj Petar II, koji je u to vreme takođe živeo u egzilu, bude stalni predsednik i da SNO slavi Svetog Andreja Prvozvanog (13. decembra), krsnu slavu Karađorđevića, a ne tradicionalno Vidovdan (28.juna).
Tako da su u članstvo upisivani samo oni sa kojima je saradnja bila moguća, navodi se u „Spomenici“ australijske SNO.
Prema Pravilniku o radu, koji je tada objavljen, glavna načela SNO su bila da „kod Srba u Australiji podržava odanost državi i njenim zakonima“, da radi na „slozi Srba na australijskom kontinentu i pomaže njihov društveni, verski, prosvetni i ekonomski život“. Predviđalo se i da se „svim sredstvima bori protiv komunizma u Australiji i Jugoslaviji, kao i u ostalim zemljama“, da upozna australijske zvaničnike i javno mnjenje sa „interesima srpskog naroda u Jugoslaviji i sa borbom srpskog naroda kroz ravnogorski pokret na čelu sa generalom Dražom Mihailovićem, kao i sa ratnim doprinosom i ratnim žrtvama koje je srpski narod dao i uvek davao u taboru Velike Britanije i zapadnih saveznika“.
U ciljeve organizacije spadalo je i učvršćenje prijateljskih veza Srba i Australijanaca, kao i podrška radu australijskih nacionalnih organizacija i „pomoć srpskim bolesnicima i invalidima i materijalno uzdizanje članova SNO“. Program je predviđao i pružanje „finansijske pomoći svojim članovima u slučaju bolesti i pod specijalno teškim okolnostima“, a takođe da „pomaže školovanje srpske omladine i negovanje srpskih tradicija i običaja“.
Prva sednica vođstva SNO održana je 8. jula 1951. u hotelu „Ric“, u Sidneju. Budući da nije prihvaćen uslov pukovnika Brabeka, za predsednika je većinom glasova izabran Gavrilo Bulić, mada su sveštenik Milenko Stefanović i Prvoslav Odović smatrali da je on suviše mlad za čelnu funkciju. Odlučeno je i da se pokrene list „Sloboda“. Mada su izašla samo četiri broja, ovo glasilo je doprinelo popularisanju imena i ideje Srpske narodne odbrane u Australiji, kao i međusrpskom povezivanju, te je stalno rastao broj novih članova.
