Jutro: Cijele se noći vrćeh po krevetu – neće san na oči, pa neće. Mora da sam greškom izija nešto srpsko za vječeru, pa me ćeralo po stomaku ka naši lingvisti ona dva slova u azbuku…
Umalo da slomijem vrat kad stadoh na avetnog Krivokapića, opet mi se sklupčo kraj kreveta, a sto put sam mu kaza: Nemoj, Ranko, đe ti je dostojanstvo, zar na pod pored onolikog otirača pred vratima?!“
Bogu fala, pa mi je barem mali Lukšić od koristi! Nije prošlo ni pet minuta otkad sam ga pozva, a već je stiga da mi izmasira stomačić, ljubi ga čika Milo!
Dobro, da ne griješim dušu i Ranko je pripomogo – o njega je Lukša zagrijao dlanove da mi ih ne meće ledne na stomak.
Eh, kad se sjetim onih dana kad sam ja strika Slobu masira – nije bilo potrebe da me iko opominje! Zna je Milo posa i šta striko voli, a ne ka ovi današnji priučeni političarčići.
Šamaram se po dvaes’ minuta dok dlanovi ne zabride, pa tek kad strina Mira klimne glavom, ja ih nežno spustim striku na stomak, ali druga su to vremena bila…
Nego, odoh do aerodroma da obiđem Vukovića i Roćena, samo li ih uvatim na spavanju…
Nema ni četiri dana kako sam ih posadija uz pistu sa američkim zastavicama i mufovima, kolko da budu u pripravnosti ako Bili ranije sleti, a čujem već kukaju da im se neka đeca smiju što su obučeni u one ‘aljine ka čirlidersice“.
Ne toliko Miško koliko Roćen – veli nije po dres kodu da šef diplomatije nosi minić, a i ne prija mu, kaže, kad ladan vjetar s Gorice zađe pod suknjicu…
A, što bi on, da ga ka Miraša odenem u mantiju?! Nijesi ti, moj Roćko, nevladina organizacija zabavnog karaktera ka CPC, a i sporo mi implementiraš crnogorski u besjede, pa nek ti ovo bude za nauk.
Podne: Stiga nam je Bil – raduj se, Crna Goro, ka da se onih 78 dana nikad nijesu dogodili!
Ranko, amo avetinjo, neću valjda na ovakog čoeka ladnih ruku?!
Ne, ne, mister Klinton, nije to Monika već Miško Vuko… E, je.i ga, đe mu baš sad ispade muf, pa kleknu da ga dovati!
Nije Makedonija već Montenegro, gospodine Bil, al’ velkam Vi nama đe god mislili da ste!
Jeste, Milo, mora da Vam je Hilari pričala o meni. Milo-Marlboro, jes, jes! Učinjeo sam više za promociju Amerike od vašeg atašea za kulturu, bogami!
Jeste, bilo me je ranije na paklicama uz ono tendenciozno upozorenje: Pušenje ubija! Milo šteti ljudima u vašoj okolini“, al’ smo uz silne demokratske napore postigli da se to zaboravi.
Kasnije po podne: Opet mi kuva u stomaku – đe pogledah baš ka srpskoj crkvi, a lijepo rekoh Mirašu da vikne Gazda, sotona“, kad god prođemo kraj neke.
Neka te neka, Miraše moj, preregistrovaću ja tebe u STR, samo da ispratimo Bila!
– Ništa značajno, gospodine Bil, neke trošne građevine koje svojata SPC, al’ na putu smo da riješimo i taj problem – uf, dobro se izvukoh, a i ova avetinja nađe baš za crkve da me pita.
Ma, nijesu dugo tu, 600-700 godina, neke i manje! Zidano na divlje, dabome! E, baš sam to i ja kaza: Odlične lokacije za ‘Mekdonaldse'“, al’ znate i sami da se ne može lako protiv velikosrpskog hegemonizma…
Veče: Lijep li je govor održa Bil, vala vredi svaki dolar što smo ga iznajmili da dođe!
đe li se dede ovoliko?! Reče ide samo malo da protegne noge kraj Ohridskog jezera pre večere, a nema ga već dve ure!
Evo ga Lukša uplakan, ka da mu je parlament oduzeo mandat…
Šta ti je, avetinjo avetna, šta kukaš ka Miško Vuković nad rezultatima popisa?!
Ko uteka, đe uteka?..
Bil? Nemoguće! Pa, za one novce je treba ostat i na junačkoj večeri da sasluša kako gosti uz kupljenu kartu spontano pjevaju hvalospeve o mene!!!
Aaaa, lijepo rekoh da ne dajemo Roćenu da popunjava narudžbenicu, engleski mu ide ka i crnogorski…
Umalo i onomad ne zaj..a stvar kad greškom mišem kliknu na opciju Pamela bez dekoltea“, oca mu diplomatskog!
Vaj, Bili, vaj – što bi kod nas u dukljanskoj akademiji nauka i umjetnosti rekli?!
Brzo, Ranka amo, ne mogu ladnim šakama u prsa junačka…
Lukša, sine, trkom u njiovu ambasadu – kukaj, leleči, zamoli… vidi je l’ onaj klovn za dečje zabave slobodan!
Muzika – onu moju!
Miraše, na uvce – jevanđelje po Milu, i ne štedi mi na slovima, nijesam ti ih džaba izmislio…
