Da se odmah razumemo nije to ništa neočekivano, jer za neke u Hrvatskoj i samo pominjanje Srba predstavlja crvenu krpu na koju se besomučno zaleću. Takvo ponašanje je i najbolji odraz stanja kada su u pitanju ljudska i manjinska prava preostalih Srba u Hrvatskoj.
Da je drugačije, kandidovanje srpske liste za evropske izbore bilo bi u medijima pomenuto u sasvim drugačijem, pozitivnijem kontekstu, u smislu potpune integracije Srba u pravila političke igre i u Hrvatskoj i u Evropi, a ne ovako, silom ekstremističkih poruka i govorom mržnje. Neverovatno je koliko je besa izazvalo jedno jednostavno pitanje „Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?“ i kako neko lako dolazi do odgovora i zaključka da je biti Srbin u Hrvatskoj „100 puta bolje nego biti Hrvat“.
Znaju dobro oni koji tako misle da je broj Srba u Hrvatskoj takav da na politiku koja se u Hrvatskoj vodi Srbi imaju mizeran uticaj, ali ne prestaju da govore kako ta nacionalna manjina odlučuje o svemu i kroji kapu svima. Znaju, isto tako, i to da su Srbi jedina manjina u Hrvatskoj kojoj se uporno opstruiše pravo da registruje svoje škole.
Znaju i da srpsko nacionalno pismo ćirilica u Hrvatskoj nije dobrodošla i da su na nju nasrtali i čekićima i kamenicama. Znaju da su dvojezični natpisi na mađarskom, češkom i italijanskom jeziku ispred naselja u kojima žive pripadnici ovih manjina sasvim normalna stvar, ali kada su u pitanju Srbi onda se pronalazi milion izgovora da se oni ne postave.
Znaju i da u mnogim povratničkim selima zapadne Dalmacije i Slavonije, Korduna, Banije i Like, u kojima žive Srbi, nema ni struje, ni vode, ni puteva. Znaju da se Srbima ne daje za pravo da su u ratu devedesetih i mnogi od njih stradali na pravdi Boga, da su kao psi ubijani srpski starci, žene i deca koja baš ni za šta nisu bila kriva. Znaju da je u Vukovaru uoči rata ubijeno i nestalo na desetke srpskih civila, ali i dalje to ne žele da priznaju.
Znaju da je Jasenovac nezaceljena srpska rana i zato po njoj stalno kopaju, a umanjujući broj žrtava i relativizujući zločinačku ulogu ustaša i Nezavisne države Hrvatske žele da umanje i omalovaže i njihovo stradanje. Znaju da je ustaški pozdrav „Za dom spremni“ nešto što Srbe duboko vređa i zato ga postavljaju baš na mesta najvećih srpskih stratišta i uzvikuju na masovnim okupljanjima i slavljima. Znaju da su Srbima u poslednjem ratu otete penzije, stanovi, kuće, ali to ih ne sprečava da ih i dalje krive za sva zla ovoga sveta.
Pa ako su Srbi već toliko moćni i ako, kako to tvrde nabeđeni suverenisti, vladaju Hrvatskom kako to da sve pobrojano traje i danas?
U pravdanju takvog stanja i odnosa kao logične posledice navodne srpske agresije na Hrvatsku ide se do takvih krajnosti da se i preostalom delu srpskog naroda u ovoj zemlji poručuje da ponovo sedne na traktore i da ako mu nije dobro napusti Hrvatsku i ode tamo gde mu je bolje. Oni koji to uporno rade, a takvih nije malo, jednostavno ne žele da vide koliko je sve to besmisleno, budalasto i promašeno i da time ne čine štetu samo objektu svoje mržnje, tj. Srbima, nego, možda i više, i zemlji za koju tvrde kako je neizmerno vole.
Takvima su Srbi krivi što u Hrvatskoj danas nedostaje i konobara, i kuvara, i sobarica, i čistača, i bravara, i tesara, i zidara, i armirača, i keramičara, i zavarivača. Srbi su krivi što je sve manje i lekara, i zubara i medicinskih sestara, što u Hrvatskoj nedostaje stolara, šnajdera, obućara, vozača.
Želeći da opravdaju svoju bezrazložnu mržnju cinično postavljaju i kontra pitanje – „Znate li kako je biti Hrvat u Srbiji? “ želeći valjda da kažu kako su i za dešavanja u Srbiji odgovorni Srbi iz Hrvatske mada dobro znaju da od gluposti koje tamo radi Vojislav Šešelj i njemu slični najveću štetu trpe upravo Srbi sa desne strane Dunava koje oni navodno štite, a u stvari misle samo na to kako da se politički održe u životu. Ne treba trošiti mnogo reči da bi se objasnilo kako korist od takve zaštite imaju samo ovdašnji hrvatski ekstremisti.
Zna i Evropa, i to vrlo dobro, kakve su u Hrvatskoj prilike, ali je zauzeta sobom i svojim problemima pa se relativizacijom ustaštva, porastom ekstremizma i govora mržnje u svojoj najmlađoj članici bavi tek sporadično. I tako će biti i dalje jer Srbe u Evropskom parlamentu nema ko da zastupa. Nema tamo nikoga ko bi na sve prethodno nabrojane probleme stalno podsećao i uporno zahtevao da se oni nekako reše.
Paradoksalno je i pomalo tragično da su za tu činjenicu u najvećoj meri krivi sami Srbi jer su razjedinjeni i energiju troše na međusobna trvenja i svađe. Šezdeset hiljada glasova koliko se procenjuje da je potrebno da bi se prešao cenzus i osvojio jedan mandat za EU parlament je ništa, ali mnogi kao da nisu svesni da im ova država prava neće dati samo zato što su ona unesena u Ustav, definisana zakonima i zapisana na papiru.
The post Što se duže nišani, cilj je sve dalji appeared first on srbi hr.
