Portal Novosti je juče objavio informaciju da je sredinom decembra prošle godine umrla Stoja Trivkanović iz Siska, žena koja je 1991. godine u jednom danu ostala bez muža i dva sina. Telo supruga izbacila je reka Sava nekoliko dana nakon odvođenja, dok tela svojih sinova Stoja nikad nije pronašla.
Stoju Trivkanović posetili smo početkom oktobra 2017. godine kada nam je u svom domu u Sisku govorila o svojoj teškoj životnoj priči. Članak je objavljen u časopisu Izvor Zajedničkog veća opština broj 178, a televizijski prilog pušten je u emisiji Hronika Slavonije, Baranje i zapadnog Srema broj 272.
Stoja je umrla ne dočekavši pravdu, a povodom njene smrti objavljujemo na ovom mestu članak i prilog o njoj.
„Moje žrtve niko ne spominje“
Bio je 25. avgust 1991. godine. U kuću Trivkanovića u Sisku došli su pripadnici Zbora narodne garde u crnim uniformama i u kombi stavili Nikolu (49) i njegove sinove Zorana (23) i Berislava (18). Nekoliko dana kasnije Nikolino telo prepuno modrica, ogrebotina i više prostrelnih rana na telu i glavi pronađeno je u Savi kod sela Gušće. Zoran i Berislav do danas nisu pronađeni.
U trenutku odvođenja u kući su bili Zoranova žena Dragica i sinovi, dvogodišnji Aleksandar i tromesečna beba Robert. Supruga i majka odvedenih Stoja Trivkanović bila je u tom trenutku na poslu u dečjem vrtiću, ali je vrlo brzo čula šta se dogodilo. Tih dana u Sisku je bilo uobičajeno da građane srpske nacionalnosti odvozi beli kamion, da bi ih kasnije najčešće izbacivala reka Sava.
„Traži ih u mrtvačnici“
Nema zvaničnih podataka, ali se radi o desetinama, a možda i stotinu civila koji su nestali na način na koji su nestali članovi porodice Trivkanović. Za Stoju je taj dan mogla nastati i veća tragedija jer su pripadnici ZNG-a tražili i njenu braću.
– Moja mama je odmah došla ovde i vikala i plakala šta rade sa decom i kud ih trpaju i nju su udarili puškom u prsa. Nakon toga otišli su i kod mog tate i tražili njegove sinove odnosno moju braću. Ja sam danima odlazila u policiju da tražim svoju decu. Išla sam kod Đure Brodarca (ratni šef sisačke policije – prim.aut.) koji me je tek treći put saslušao dok sam plakala i tražila svoje sinove, a on mi je samo drsko odgovorio: „Meni oni ne fale, a kome fale nek’ ide nek’ ih traži u mrtvačnici“ – počinje svoju priču Stoja.
Uhapšeni su tada najpre odvoženi u improvizovane zatvore ORA i Jodno. Tražeći svoje najbliže Stoja je otišla u Jodno gde su je zamalo silovali.
– Te dane sam trčala đe god sam stigla misleći da bi ih možda spasila i da će neko od zapovednika znati neku informaciju, a tamo je zapovednik bio neki Jadranko Garbin. Tu me dočekao neki čovek koji je imao masku na glavi i rukavice na kojima su se videli samo prsti. Prislonio me uz zid i raskopčao mi haljinu skroz. Malo sam glasnije pričala, a taj Garbin je tu spavao i izašao. Primio me, saslušao i rekao da će pomoći koliko bude bilo u njegovoj moći. Kada sam krenula van taj isti me je čekao, vukao da idem negde sa njim dok mi je njegov pas derao haljinu. Taj Garbin se na kraju izderao na tog čoveka tako da sam uspela odem nekako – priča Stoja.
Ona je dalje bezuspešno tražila svoju decu na ORA-i i kabinetima ministra Ivana Vekića i predsednika Franje Tuđmana. Što ih je više tražila to je više imala i svojih problema.
– Dolazila mi je policija kući i pitala me dokle ću ja to da istražujem i zašto ja ne odem odavde. Ja sam govorila da ne idem nikuda dok ne nađem svoju decu. Pretili su mi, a bila je i vojska ovde koja me je provocirala. Govorili su da su moja braća i moj tata koji su tad bili u Petrinji zaklali moju mamu – kaže ona.
Provokacije policije i vojske bile su samo uvod u još gore stvari, a Stoja je početkom 1992. dobila i otkaz zajedno sa brojnim drugim sisačkim Srbima u to vreme.
– Meni jedan dan kaže koleginica da sutra ne dođem raditi, a ja je pitam kako da ne dođem kad kod kuće imam dvoje unučića i mi nemamo šta jest’. Ja pitam ravnateljku, koju smo tad morali tako da zovemo, a ne kao do tad direktorka, šta će biti sa mnom, a ona kaže da misli ću dobiti otkaz. Kroz plač sam pitala zašto kada su mi pobijena deca i muž da sad i ovo proživljavam. „Viša sila“, odgovorila mi je ona – priča Stoja.
Otišla pa se vratila
U potrazi za decom nekoliko puta odlazila je i preko ratne linije razdvajanja u Petrinju što je Hrvatska strana saznala, a zbog toga je UNPROFOR procenjujući da za nju tu nije sigurno pred „Oluju“ Stoju izveo iz Siska, a ona je završila kod rodbine u Rumi. Dve godine kasnije ponovo se vraća u Sisak zbog unučadi, ali zbog nade da će naći svoju decu.
– Tad sam se nadala da su u zatvoru i da će ih možda pustiti pa sam se pitala šta će oni ako se vrate kući a mene nema. I tada je bilo provokacija, pitali su me šta sam došla i zašto sam se vratila. Ja do danas tražim svoje, a tužila sam i državu. Sve sudove za sada smo izgubili. Sada ima još jedna žalba u Strazburu pa ću videti šta će biti. Meni je bitno da oni nađu moju decu i da kažu šta je bilo sa njima. I danas me boli kad gledam televiziju i govori se o žrtvama, a moje žrtve niko ne spominje – ogorčeno govori ova žena.
Nakon što su Stoja i njeni unuci izgubili sve parnice protiv države na opštinskom, županijskom, vrhovnom i Ustavnom sudu, njen advokat Luka Šušak podneo je zahtev i na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu koji je zahtev odbio utvrdivši da je država preduzela sve odgovarajuće korake u istrazi ovog ratnog zločina. Stoja je od svega dobila 15.000 kuna sudskih troškova, a njeni unuci oko 71.000.
Pravda na čekanju
Za ratne zločine nad 23 sisačka civila i jednim ratnim zarobljenikom u decembru 2013. osuđen je jedino zamenik ratnog načelnika PU Sisak Vladimir Milanković na kaznu od osam godina zatvora. Vrhovni sud mu je naknadno povisio kaznu na deset godina, a proglašen je krivim po komandnoj odgovornosti. Optužnica je teretila i načelnika Đuru Brodarca koji je umro tokom istrage 2011. godine. Milanković je proglašen krivim i za, izmeđuostalog prikrivanje ubistava tri člana porodice Trivkanović i pet članova porodice Vila. Drugooptuženi pripadnik specijalne jedinice „Vukovi“ Drago Bošnjak oslobođen je i niko od drugih neposrednih izvršilaca do sada nije optužen.
– To je sve toliko teško da vi ne morete zamislit’. Da je on dobio samo toliko malo godina, a samo mojih troje nema. Sve se zna, ali niko ništa ne govori. Masovno se odvodilo i ubijalo. Nikakvu ja pravdu nisam dočekala i više nemam kome da se obratim – ogorčeno komentariše Stoja.
Najsrećnija kada bi otišla
Stoja danas živi sama jer je jedan unuk je za poslom otišao u Nemačku, a drugi na Jadransku obalu. U trošnoj kući u kojoj se svaki dan podseća na ono što se pre 26 godina desilo u dvorištu. Od jedva osamsto kuna penzije koliko joj ostane nakon ovrhe računa zbog neplaćenih računa. Na kući stoji oglas da je na prodaju. Planira da ode kod rodbine u Rumu, ovoga puta zauvek.
– Nemam ja šta tražiti ovde gde mi je napravljeno zlo. Jako mi je teško ovde. Od svih suseda možda me jedan ili dva uopšte i pozdravljaju. Ne pozdravljaju me ljudi sa kojima smo pre bili dobri, a ni njihova deca. Podsećam se stalno na sve i hodam po ovom dvorištu gde su mi decu tukli. Stvarno ne znam šta to mene još drži i pitam se dokle će ovako. Valjda izdržavam zbog te moje unučadi, ali oni se više ovde neće vraćati jer ovde ne mogu ni raditi. Zbog svega toga bila bih najsrećnija da ja prodam kuću i odem. I neki drugi će ovde u Sisku biti sretni zato što sam konačno otišla, ali ja ću biti još sretnija da odem – završava svoju tužnu priču Stoja.
The post Stoja je umrla čekajući pravdu appeared first on srbi hr.
