Može li se, na osnovu ovoga što se u Bosni događa poslednjih dana, izvući zaključak da je Miroslav Lajčak (zajedno sa svojim prethodnicima na mestu visokog predstavnika) antisrpski raspoložen? Ne. Takav stav zastupaju oni koji na politiku, posebno na bosanskohercegovački politički kotao, gledaju kao na španske serije; površno i bez naprezanja mozga.
Sam Lajčak u ovoj priči bitan je tek u meri koja određuje njegova ovlašćenja, a odluke iz tih ovlašćenja Lajčak ne donosi po svojoj volji i sopstvenoj pameti. On je izvršilac radova.
Ovde se radi o nečemu mnogo dubljem i složenijem. Nema dileme oko toga koji je krajnji cilj onih što su Lajčaka poslali u Sarajevo; cilj je da se izbriše Republika Srpska ili da se obesnaži i obesmisli do mere koja bi podrazumevala njeno samoukidanje. Pa zar to nije antisrpski? Jeste, ali ova rabota se ne radi na nivou emocija – zato što neko mrzi Srbe, a voli muslimane – već stoga što međunarodna zajednica (šta god to značilo) u okviru zvanom Bosna i Hercegovina ima dva velika problema koja pokušava da reši.
Prvi problem je „muslimanski faktor“ iz kojeg može da se izrodi država sa muslimanskom većinom, što Evropa ne želi ni da zamisli, a drugi problem odnosi se na činjenicu da su Srbi, prvi put nakon 550 godina, na prostoru zapadno od Drine geografski i institucionalno zaokružili jednu teritoriju. To je Republika Srpska.
Nesporno je i to da tvorci Dejtonskog sporazuma, kojim je ozvaničena Republika Srpska, nisu zamišljali opstanak Srpske, već su je videli samo kao sredstvo da se zaustavi rat i uspostavi mir. U miru – neki od učesnika stvaranja Dejtonskog sporazuma to danas i priznaju – trebalo je izbrisati Republiku Srpsku i stvoriti jedinstvenu Bosnu, s tri konstitutivna naroda. Zašto? Da bi se rešila gorepomenuta dva problema?
Upravo kroz državni okvir Bosne i Hercegovine, u kojem bi se primenjivao princip „međusobne kontrole“ Srba i muslimana, kontrole kroz koju bi jedna strana (srpska) sprečavala bosanski islam da prekorači sadašnji za Evropu koliko-toliko prihvatljiv prag i uđe u prostor militantnog islama, kojem su svojstvene metode Al Kaide i kontrole (muslimanske), čiji je cilj da „zaustavi prelazak Srbije preko Drine“.
U toj političkoj matematici, dakle, muslimani treba da se bore protiv „širenja srpstva“ i oni to (Tihić i Silajdžić) za sada pedantno rade, dok Srbi (Dodik pre svih) treba da prihvate zajedničku komandu nad policijom (vojsku su već predali) i da tom policijom kontrolišu militantni islam u Bosni.
Ništa se u međunarodnoj politici ne događa slučajno i bez kontrole. I u naizgled haotičnim situacijama (nemiri, demonstracije, rat) „veliki igrači“ imaju svoje ljude koji usmeravaju događanja u željenom pravcu. Tu se ne biraju sredstva, ljudski životi nemaju nikakvu vrednost, a količina mržnje, rušenja, ubijanja… samo je kontroli podložan način da se postigne krajnji cilj. Hoću da kažem da se u Bosni može svašta očekivati, uključujući i novo puškaranje.
Što se Srba tiče, u paleti njihovih kolosalnih problema jedan od najvećih svakako je lokalno sagledavanje politike. Samo veliki državnici, a Srbi takvih odavno nemaju, vuku poteze koji treba da utiču na sledeću garanciju a ne na sledeće izbore.
čini se da Milorad Dodik pokazuje neke vrednosti do sada nezabeležene u novijoj srpskoj politici i zato će, po svoj prilici, od miljenika Evrope i Zapada postati „glavna smetnja na putu Bosne prema Evropi“. Kako god ova situacija bila okončana, najveći dobitnik, pojedinačno i dugoročno gledano, biće Milorad Dodik. A kako će proći Srbi? Svaka prognoza je neizvesna. I nezahvalna, naravno.
