Strah u noci
Glava 1.
Bila je to i te kako tamna noc.Selo se ususkalo u njene skute,pokrilo svojim sumarcima i ulicama,i kao devojcurak svoju omiljenu lutkicu prigrlilo kuce i dvorista.Pomalo cudno delovala je ova tmina.Gusta i crna kao neprobojni stit ratnika spustila se na krovove gutajuci poslednje izdisaje visokih odzaka.Odavno je prosla ponoc i svetla su uveliko bila pogasena.Jedino je belina sveze okrecenih kuca prkosila tami.Sumornu tisinu noci je paralo zuborenje vode sa seoske cesme.Sagradjena u samom sredistu sela,sa ogromnim koritom za pojenje stoke,mestanima se cinila kao spomenik.Voda sa nje uvek pitka i bistra nagonila je prolaznike da zastanu i rashlade se u vrelim letnjim danima.Ove noci ona je bila jedini strazar koji je neustrasivo cuvao svoje pospane drugove.Tu ju je podigao gazda Stanko sa svojim sinom Markom.Ona je bila njegovo zavestanje selu Domorovcu u kome je bio rodjen i gde je proveo citav svoj zivot..Sagradio je cesmu ispred svoje kuce,jedne od retkih dvospratnica u selu.Stanko je obicavao da popodnevne casove provodi na svojoj terasi slusajuci pesme koje bi cesma samo za njegove usi umilno pevala.
Ali te noci kao da je pevala drugaciju pesmu,pesmu preokreta.Odjednom voda potece jace, brze i kao da se okrete kuci iza sebe.
***
Kroz prozor je dopirala slaba svetlost fenjera i davala neki cudan sjaj unutrasnjosti sobe.Vise je podsecala na sjaj zlata, crvenog i zutog.Neko se kretao po sobi,skoro necujno.
Stanko je ustao prvi i laganim, jos uvek pospanim pokretima navlacio kosulju.Pokusao je da bude tih i ne probudi decu.Pomilovao ih je pogledom i pomislio na blazene snove koje trenutno sanjaju.Sest glavica je virilo iz postelje ciste,bele sa crvenom cipkom koju je njegova pokojna majka Mara izvezla za svoje unucice.Prigusena svetlost fenjera obasjavala je uspavana decja lica.Jasno su se nazirali nosici i kovrdze.Stanko pomisli kako skoro sva deca lice na svoju majku Branu.Pravi nosici,pomalo prcasti,kovrdzava kosa,crne oci, i beo ten ,deca su bila kopija svoje majke, sva osim jednog.Mila,najmladja kcer bila je susta suprotnost…
«Boze,al prolazi vreme.Brano diz’ se,jutro ce.»
Brana se promeskolji u krevetu pogleda kroz prozor i zagnjuri opet glavu u jastuk.
«Bre,Stanko koje crno jutro,vidis da je crna mraknica.»
«Ajde,ajde,ceka nas pobratim,obecali smo.»
«Ma, i sto puta da je pobratim ,Boze me prosti, ne ustaje mi se iz toplog kreveta.»
«Ajde, ne pricaj tako, i sama znas da je i on nama stotinu puta pomogao,a i ocekuje nas sada, a znas i kolki je vocnjak i da ne mozemo skupiti sve te tolike vocke cak ni svi mi do podneva, a kamo li pobratim sam.Odo’ da pristavim kafu.I nemoj mi buditi decicu dok se ne spremimo za put.»
Mrmljajuci sebi nesto u bradu podje niz stepenice u kuhinju.Tek onda Brana se pridize iz kreveta;
»Sta sam bogu dragome zgresila.Ajd Brano da se dizemo,znam da ti se spava,ali stoka ceka, pa ovo pa ono…»
Kuhinja je uveliko mirisala na sveze skuvanu kafu.Stanko pripali lulu i poce da da pije kafu.Utom naidje i Brana.Stanko je zagleda
«Jel, a ti se obukla ko za setnju boga ti.»
»Boze Stanko, a sta ti pada na pamet,nego daj tu kafu sve ce da se ohladi.»
On nastavi da je gleda pa pomisli kako je izvukao pravu premiju za zenu.
Trazili su je mnogi momci cak iz okolnih sela,jedan je dolazio iz dalekog Rotopova da je prosi,a ovi iz naseg sela maltene se utrkivali oko nje.Bila je zaista lepa,tanka, visoka,uzanog struka,ociju crnih kao ugljevlje.Duge crne pletenice spustale su joj se niz grudi. Na njoj tkana bosca ,ustirkana,kosulja bela kao puce,na glavi marama izvezena srebrnim manistrama kao beli labud naspram crne kose.Takva je bila onda,a ni sada se nije promenila.Sestoro dece,poodmakle godine i naporan rad nisu ostvili traga na njoj.
«Ako si popila kafu ajd’ da namirimo stoku, pa da prezemo volove.Vreme brzo prolazi treba da se podje.»
Brana bez pogovora podje za Stankom.Ubrzo sve bi spremno i Brana ode da probudi decu.
«Hajde grlice moje.»budila je svoje devojcice mazeci ih,»I ti junace,podna ce.»Deca skocise jedno za drugim i od tihe sobe napravise pravu pijacu.
»Ja cu da obuvam te carape,»
»E neces ja cu.»raspravljale su se Vera i Bosa, najstarije devojcice.
»Hajde sram vas bilo,sestre ste, ne biva da se svadjate,nego oblacite se pa da krecemo».
One potrcase, namakose svoje hajine pa krenuse da pomazu i drugim sestrama da se obuku i srede.
Uskoro podjose.Deca pozadi u kolima a otac napred vodeci vola.Brana je nagovarala decu da odspavaju jos malo ali pet devojcica je imalo o mnogo cemu da prica i da se dogovara,a na spavanje niko nije ni mislio.Mila je odmah pocela sa zapitkivanjem
»A tata kad cemo da stigenemo.A jel pobratim jos ima onu kucu kudravu?A gde smo sad?»
Njeni plavi uvojci i plave okice ostrog pogleda nisu imale mirka.Stalno se vrpoljila i pokusavala da dozna kakve to tajne sapucu njene starije sestre.Prica i decji zagor su parale tesko crnilo noci.Brana je dotad imala neki cudan osecaj da ih neko posmatra dok lagano klize prasnjavim putem.U sebi je osecala neki nemir i cudan predosecaj.
«Stanko stani.Ocu da sidjem i da malo protegnem noge.
On zaustavi Saronju i pomoze joj da sidje.
»Nesto mi cudno.Sve me neki stra’ vata»
Bas su prolazili kraj velike livade na cijoj sredini se nalazio bunar.Pored tog bunara iznikao hrast nebu pod oblake.Stanko opazi da mesec izlazi iz oblaka i kao da mu bi lakse.U kolima deca su se primirila i culo se jedino disanje starog Saronje.Stanku bese cudno sto tako tesko dise.Ranije je vuko i teze terete sa mnogo vecom lakocom,a sada…
Pogled mu se zaustavi na onom bunaru u livadi i ucini mu se da se nesto pomera.I ranije je slusao price o cudnim dogadjajima za koje su se ljudi pri nocnim terevenkama ,kleli, da su se bas njihovim strinama,babama,ili njihovim poznanicima dogodili.Uvek je to pripisivao kojoj casici ljute prepecenice i zelji da i oni imaju neku pricu koju ce ljudi sa paznjom saslusati,i sutra prepricavati.Ali ne i on.To nije mogao sebi da dozvoli i da poveruje da se nesto neobjasnjivo desava ispred njegovih ociju.Ali se desavalo.Neobicna prilika u belom je lagano izlazila…Brana mu se privi na grudi i zajeca.
«Jao nama ,kud cemo sad.Stanko ne daj me.Bunar! Belo!Zena!Stanko..»i Branin glas se izgubi.Nagla tisina prenu Stanka.
»Brano sta ti bi?Brano,Brano!»
Uzvikivao je njeno ime i nekontrolisano je uhvatio za ramena i snazno prodrmao.
»Branice budi se!».
Na te njegove reci,kao iz nekog dubokog sna ona se prenu.Najednom je pomislila da je u svom krevetu i da je ona prikaza samo zavrseni san.Hladni vetar koji je osetila na svom licu je i strah u Stankovim ocima vratili su je u stvarnost.
«Stanko ona nije stvarna!?Ili jeste?»
On je bez reci podize.
«Ne boj se.Sad moras da si budes hrabra..Imaj veru u sebe,mene i Gospoda Boga.Nemoj, zbog dece.»
Ove poslednje reci skoro da izgovori necujno.Sivonja je sve teze disao.Stanko pokusa da ga natera da krene,ali nista.Ukopao se u mestu i nikakava sila nije njegov pogled mogla odvojiti od prikaze.Stanko sakupi poslednje mrve hrabrosti ,ili ocajanja,vise ni on nije znao i pogleda ka bunaru.Sada pri slaboj mesecevoj svetlosti mogao je videti njenu dugu plavu kosu prebacenu preko lica.Visoka i zastrasujuca stajala je nepomicno. Glavu je dotad drzala povijenu a on je u tom trenutku pozeleo da je nikad i ne podigne.Kao da je citala njegove misli odjednom odbaci kosu sa lica i visoko podize glavu.Odavde nije mogao da joj vidi lice,ali je osecao da njene oci gledaju njegove i citaju sve strahove koje oseca.Odnekud se cu zavijanje vukova.Ispocetka slabo pa sve jace strahoviti zvuzi prodirali su u njihova srca.Ona kao da je cekala znak vukova,lagano poce da im prilazi.Gledala je pravo u njih kao.Ruke su joj bile ispruzene kao da ih priziva k’ sebi.Brana se uspravi i podize pogled i spazi da ona i ne hoda, vec lagano klizi po putu.Trava po kojoj je gazila nije se ni savijala.Bila je nekoliko metara od njih kad se Stanko prenu.
»Brano u kola!»Sivonjo, ajde, sad me ne izdaj,samo ne sad!»Ajde! Nije ovo dan kad ce nestati gazda Stanka!Ne dam se ja tako, ne tako!»
Sivonja sa naporom pokusa da se odazove na gazdine zahteve.Jedva da je i nekoliko koraka prevalio,zastade.Izgledao je kao da ga neka nevidljiva i isuvise jaka sila pritiska.Koza mu je bila mokra od znoja kao u njavrelijim letnjim danma kad se vracao iz njive prenatovaren senom.Odjednom je poceo uplaseno da rice.Zavijanje vukova,ova tamna noc i pojava bele zene bili su i vise nego dovoljni da okamene srce sirotanu.
«Hajde Sivonjo, molim te.»skoro kroz plac izgovori Brana.
Vec pocese i deca da se bude.Jedno po jedno izvukivase svoje glavice iz cebeta.
«Mamo,a sto stojimo?Zabrinuto zapita Zora,a za njom i ostale sestre.
«A sta je nasem Sivonji?
I Mila ja promolila svoju glavicu i pocela zbunjeno da gleda oko sebe.Spazila je zenu koja im prilazi.
«Jao mamo, vidi tetu.Sto je lepa.A sta ona radi sama ovde kad je ovaki mrak?Sad cu ja da je pozovem sa nama.Teto oces sa nama da se vozis na kola?Idemo kod pobrat…»
Majka joj zatvori rukom usta.
«Cuti dete ako Boga znas.Samo si cuti.»
Odjednom deca kao da shvatise ozbiljnost situacijei pocese da vriste.Mila je Zbunjeno gledala u svoje starije sestre.Pocela da cvili,a onda presla u plac,ni sama ne znajuci zasto.Stanko viknu ostro na njih.
«Saginjajte dole glave i ne gledajte vise!»
Utvara vec bese stigla do njih i poce da cini pokrete rukama kao da ih zove da podju za njom.Sivonja se otimao ali je na kraju morao da popusti.Kola lagano krenuse,a ona je isla ispred njih ledjima okrenutim putu.pogled joj je bio usmeren na Stanka,i on onda spazi njene strasne plave oci.Lice joj je bilo kao papir belo.Usta bleda a na krajevima modra, skoro crna.Na sebi je imala belu haljinu nalik vencanici, dugu do zemlje.Stanku se cinila lepa i strasna,stvarna i nestvarna.Primetio je da ih vaodi ka reci.Pokusao je da zamisli ishod ove situacije, i jedino sto mu je dolazilo na pamet bile su strme obale Moravice.U glavi mu se stvorise sve one price koje je slusao po kafanama.Groznicavo je razmisljao i odjednom poce da vice.
«Ostavi nas na miru.Kusu ti majku.Begaj!Odlazi!»
Nje se ove reci nisu doticale,ali on je ohrabren nekom novom nadom nastavljao.
«Odlazi,u ime Gospoda Boga i Isusa Hrista,begaj.»
Ona kao da stuknu.Stanko primeti da se priblizavaju obali reke.Okrenu se kolimai povika:
« Marko sine znas li ‘Oce nas’,i ti Boso i Ti Vera» prozva otac najstariju od svoje dece.
«Znamo tato.»
«Pocinjite za ime Bozje!.»Vikajte,zborite,ajd.»
«Oce nas koji jesi na nebesima…»
Utvara za trenutak zastade,i kao da polako ,blago spusti ruke.Brana se prikljuci deci u molitvi.
«Da se sveti ime tvoje, i da bude volja tvoja…»
Imali su osecaj kao da prikaza vise ne koraca sigurnim koracima.
Sada vec svi zajedno sa puno vere nastavise molitvu:
«I da dodje carstvo tvoje kako na nebu tako i na zemlji,
hleb nas nasusni daj nam danas i okaj grehove nase
kao sto i mi oprastamo duznicima svojim i ne daj nas
iskusenju no izbavi nas od zla»
Vec stigose do reke.Sivonji kao da od molitve malo bi lakse,ali se idalje nije mogao odupreti volji bele zene.Kao poslednji cin pri molitvi i poslednju preostalu stvar koju su mogli uraditi svi zajedno zagrljeni se prekrstise
«U ime Oca i Sina i Svetoga Duha…Amin»
I kao odgovor na molitvu, drvo oraha koje je raslo pored obale prelomi se i pade preko prikaze.Cu se bolan krik,uz jako zavijanje vukova.Zene vise nije bilo.A onda tisina.Nekoliko trenutaka i porodica je stajala u tisini strahujuci da sev nije jos zavrseno
.Mesec izroni potpuno iz oblaka.Zvezde jedna po jedna pocese da krase nebo i ogledaju se u mirnoj povrsi reke.
«Gotovo je»uzviknu Stanko.»Decice moja,Brano,duso,svi ste mi dobro!?»
«Boze dragi hvala ti»
Iz cebeta izroni jedan plavi cuperak,pa plave okice i prcasti nosic.
«Tata,a ‘el cemo sad da idemo kod pobratima da vidim kucu,i da berem vocke cu ja,ali,i tu kucu da vidim»
«Da Mila,kceri moja.Znas kad se bolje razmislim sta bi mi bez tvojih tolkih pitanja.»
«Pa,valjda umirali od dosadu,» odgovori spremno mala Mila.
Sva deca najednom viknuse
«Ne pominji umiranje,kome je do toj»a onda se svi glasno nasmejase a Mila najvise.
Mesec je vec polako poceo da bledi ustupajuci strazu novom danu.Ostalo je taman toliko svetlosti da bezbedno proprati porodicu na njihovom putu.
Sanja Markovic-Gajic
lakilak@ptt.yu
