Овај текст је посвећен људима које је живот везао за Србију. Опште прихваћени и лепо примљени у народу, одужили су нам се на најбољи начин оставивши велики траг како у областима свог рада тако и у хуманитарном делању. Ово је прича о њима:
Елизабет Рос, фото: Википедија
Елизабет Рос (14. фебруар 1878. Лондон – 14. фебруар 1915. Крагујевац) је била докторка из Лондона шкотског порекла. Добровољно се пријавила да лечи оболеле војнике у Крагујевцу током Првог светског рата. Потиче из имућне породице која води порекло из шкотског места Таин. Након завршене основне школе у Лондону, сели се у Глазгов на студије медицине где дипломира 1901. године. По завршетку студија почиње да ради у Таину одакле се даље упућује на острво Колонсеј а затим у Персију (данашњи Иран).
Када је чула за оболеле од тифуса одлучује да дође и помогне лекарима и сестрама којих је тад било мало. Под покровитељством владе Русије долази најпре у Ниш а потом у Крагујевац. Када је стигла у Крагујевац затекла је војнике, сестре и докторе који умиру од тифуса ипак то је није спречило да се одано преда свом послу. Радила је у тешким условима а у помоћ су јој притекле колегинице из Болнице шкотских жена које су почетком 1915. године стигле у Крагујевац. Нажалост, време које је провела са болесницима учинило је да и сама оболи. Умрла је 1915. године у Крагујевцу где је и сахрањена.
Рудолф Арчибалд Рајс фото: Википедија
Рудолф Арчибалд Рајс (8. јул 1875. Хаузак – 8. август 1929. Београд) је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Звање доктора хемије добија у 22. години живота. Рођен је као осмо дете у породици. Његов отац Фердинанд Рајс је био земљорадник. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражи аустроугарске, немачке и бугарске злочине на цивилним становништвом. Са српском војском је прешао Солунски фронт и заједно са Моравском дивизијом се враћа у Београд. По повратку у државу бави се писањем. Био је члан српске владе на Мировној конфесији у Паризу. Заволео је српског војника – сељака и српски народ па је због тога до краја живота остао у Србији. Од својих задужбина оставио је своје куће у Београду и Скопљу као и своја дела међу којима је најпознатија књига “ Чујте Срби“. Остао је упамћен по својим казивањима о српском народу. Умро је у Београду од можданог удара. Сахрањен је на топчидерском гробљу док његово срце по сопственој жељи почива на Кајмакчалану.
Тимоти Џон Бајфорд, фото: Википедија
Тимоти Џон Бајфорд (25. јул 1941. Солсбери – 5. мај 2014. Београд) је био британски режисер, сценариста и глумац. Већи део живота је провео у Србији где је режирао програме за децу. Бајфордови најпознатији ТВ серијали за децу су „Невен“ и „Полетарац“. Као глумац остварио се у филмовима Хало такси и Нешто између. Добитник је Повеље Змајевих дечијих игара 2011. године као и награде „Стефан Првовенчани“ која се додељује на рашким духовним свечаностима. 2013. године добија националну пензију Републике Србије. Последње дане свог живота провео је бавећи се превођењем. Умро је после дуге и тешке болести у Београду. Данас његово име носи некадашња Бањичка шума коју је Тимоти много волео.
Арно Гујон, фото: Википедија
Арно Гујон (27. новембар 1985. Гренобл) је француски и српски хуманитарац, оснивач и директор НВО „Солидарност за Косово“. Дипломирао је на Високој школи за заштиту животне средине и заштите рада у Греноблу. Једно време је радио у Зворнику (Република Српска) где је упознао своју супругу Ивану, Српкињу из Француске. Љубав према Србији стекао је од малих ногу слушајући приче његовог деде о српској савезничкој војсци. 1999. године док је био дете пред целим разредом супротставио се свом наставнику који је оправдавао бомбардовање Србије. Течно говори српски и има српски пасош. Своју љубав према Србији Арно је још једном доказао својим преласком у православље. Добитник је више признања међу којима је Златна медаља за заслуге у области хуманитарног рада. Аутор је књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“ у којој објашњава свој хуманитарни рад. Живи и ради у Београду.
Константин Костјуков, фото: bif.rs
Константин Костјуков (26. април 1967. Кијев) је балетски играч и вршилац дужности директора балета Народног позоришта у Београду. Рођен је као прво дете у продици. Његов отац Едуард се такође бавио балетом. Иако је рођен у Кијеву, Костјуков је по националности Рус. Свој дар за уметност показао је као јако млад када је почео да свира клавир да би се касније ипак определио за балет. Своју балетску каријеру започео је у Кијеву у театру Шевченко где је играо и његов отац. Као млад и перспективан балетан добија понуде за рад и целог света а на крају се одлучује за долазак у Београд. 1991. године добија ангажман у Народном позоришту у Београду. Публику је очарао наступима у Лабудовом језеру, Дон Кихоту, Успаваној лепотици, Одисеју, Шехерезади и многим другим. Његова невенчана супруга је Душка Драгићевић која је такође балерина. Њих двоје имају своју приватну школу балета у Београду. Поред ове школе у којој је не само оснивач већ и предавач Костјуков ради и као кореограф у београдским позориштима. Сматра се за најбољег српског балетана.
Извор: Википедија
За Расен: Марија Ђорђевић,
блог Убележи!
