Makar koliko bili nezadovoljni sadržajem, rešenjima i formulacijama u Ustavnoj povelji, Beogradski forum pozdravlja njeno usvajanje iz mnogo razloga. Kao clan Foruma pre svega imam u vidu neke veoma bitne strateške razloge. Zato cu na pocetku mog izlaganja vašu pažnju usmeriti na neke od tih razloga, a potom cu se osvrnuti na to kako su Vojska i odbrana regulisani u odredbama Ustavne povelje.
Pristajanje crnogorskih vladajucih garnitura-da ne kažem elita, jer se tu ne radi o elitama-da otpocnu novi ciklus državnog zajedništva sa Srbijom moglo bi da znaci zaustavljanje jednog veoma destruktivnog procesa koji traje duže od jedne decenije. Ja sam ga nazvao proces rasrbljivanja Balkana. Njime je srpski etnicki prostor redukovan za više od jedne cetvrtine, a srpski narod proteran iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, ali i same Srbije-sa Kosova i Metohije i sa juga Srbije. Izvršeno je najobimnije etnicko cišcewe u Evropi i to pod direktnim uticajem i uz pomoc i podršku UN, odnosno onih centar moci koji danas dominiraju svetskom zajednicom. Usvajanje Povelje moglo bi da znaci da je taj destruktivni proces zaustavljen iako i dalje ima zlokobnih pretnji novim prekomponovanjima Balkana i to na štetu državnih i nacionalnih interesa Srbije.
U Crnoj Gori je vec duže vreme na delu jedan rigidni program i proces vrlo oštrog otklona od kulturno-civilizacijske, istorijske i etnicke pripadnosti Crnogoraca srpskom etnickom korpusu. Nije mi namera da to ni osporavam ni branim, jer za to nemam ni dovoljno znanja, a nema ni potrebe, vec samo da istaknem da je ta cinjenica izazvala nove krizne momente i podele u Crnoj Gori i upravo je to glavni uzrok njeme politicke i dž`avne nestabilnosti. To dokazivanje da Crnogorci nemaju bliskih srodnickih veza sa Srbima vrši se u istoriografiji, kulturi, politici, a u novije vreme i u veri. Na delu je jedan raspomamljeni proces vesternizacije Crne Gore, cija je posledica lažna svest celih generacija Crnogoraca da im je navodno bliža Albanija, BiH, Hrvatska i Slovenija od Srbije. Naravno, to je praceno agresivnom propagandom u svim medijima i sejanjem straha od Srbije. Cine to profesori, akademici, intelektualci, politicari, ali i bivši generali. I sam sam-kao Crnogorac i kao Srbin-deo toga osetio na sopstvenoj koži. Prihvatanje Ustavne povelje moglo bi da znaci i kraj tog procesa u kojem je trebalo pokidati, popljuvati i anatemisati svaku vezu Crnogorstva i Srpstva i potražiti novi u osnovi lažni identitet Crnogoraca.
Povelja omogucava da Srbija još uspešnije i kvalitetnije nego da je samostalna država valorizuje svoj inace izrazito povoljan geopoliticki i geostrateški položaj na Balkanu, a Crna Gora da svoju izvesnu udaljenost od glavnih strateških koridora ne ucini relativno trajnom, što bi je za duže vreme gurnulo na marginu razvojnih trendova u Jugoistocnoj Evropi. Ova tvrdnja bi se relativno jednostavno mogla proveriti samo ako se baci makar i letimican pogled na kartu transevropskih strateških koridora koje je prihvatila evropska komisija u Helsinhiju 1997. godine. Za našu zemlju sa te mape koridor 10 ima najveci znacaj. Taj koridor preko naše zemqe spaja centralnu odnosno, zapadnu Evropu sa mediteranom i Bliskim Istokom. Pored tog koridora 10, naš geoprostor na izvestan nacin dodiruju i koridor 5 koji iz centralne Evrope vodi ka Tršcanskom zalivu i jednim svojim krakom ide od Panonske nizije preko Slavonije i BiH do Jadranskog mora. Koridor 8 od Crnog Mora vodi preko Bugarske, Makedonije i Albanije ka Otrantu i na naš geostrateški položaj utice jednim svojim delom i to na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, gde se danas nalazi najveca balkanska kriza, pa se tako na tom delu formira novi tzv. balkanski geopoliticki cvor. Ove koridore ne apostrofiram iz vojno-strateških razloga, mada ni tu stranu stvari ne treba zanemariti, vec iskljucivo zbog njihovog razvojno-strateškog znacaja. Imam u vidu da se sve zemlje danas trude da se nadju u zahvatu tih koridora, jer su to trase odnosno, prostori najintenzivnijeg buduceg privrednog i infrastrukturnog razvoja. Shodno tome, šta bi se desilo sa Crnom Gorom ako bi eventualno izašla iz državne zajednice sa Srbijom. Ocito je da u tom slucaju ona ne bi mogla da participira direktno ni u jednom od prihvacenih transevropskih strateških koridora. Pored toga ona bi ostala bez svog prirodnog prostornog zaledja, odakle joj jedino mogu doci turisti, roba, ljudi, gde je prirodni ventil za odliv viška njenih visoko obrazovanih kadrova itd. Bez te veze sa Srbijom Crna Gora bi se sklonila sa koridora 10, a bez toga bili bi u znacajnoj meri obezvredjeni svi njeni napori u izgradnji pomorske i turisticke infrastructure.
Vojska i odbrana u Ustavnoj povelji
Kada se pažljivo prouce formulacije Ustavne povelje koje se odnose na Vojsku i odbranu, a narocito kada se one dovedu u vezu sa formulacijama koje se odnose na ostale nadležnosti nove državne zajednice, snažno se namecu barem dva utiska. Prvi je da neke od tih formulacija dovode u pitanje samu ideju o državnosti te zajednice, pa su kao takve na izvestan nacin unutar sebe protivrecne, a drugi utisak je da su to radili ljudi koji su ili apsolutni amateri u toj oblasti, dakle vrlo nestrucni i neprofesionalni, ili da im namere nisu bile dobre, što je naravno, još gore. No, možda su oni bili prinudjeni da prave takve kompromise koji su nametnuli utisak o nestrucnosti i nedobronamernosti autora Povelje.
Vojska i odbrana prema Povelji su u nadležnosti državne zajednice. Shodno tome, u clanu 18, stava 2 Povelje piše: „Strategiju odbrane donosi Skupština Srbije i Crne Gore u skladu sa zakonom“. Reklo bi se da ovde nema niceg spornog. Na žalost, nije tako. Ovakva formulacija namerno ili iz neznanja njenih autora previdja cinjenicu da su se mehanizmi ugrožavanja država i naroda danas toliko promenili da je naprosto nezamislivo i da se odbrana od tih mnogostrukih i brojnih oblika ugrožavanja države može sektorisati i sektorski rešavati. Sve države danas kao svoj najviši doktrinarni sistem razradjuju i usvajaju strategiju nacionalne bezbednosti, a ne strategiju odbrane upravo zbog cinjenice da se radi o potrebi ocuvanja integralne bezbednosti države koja je i inace ugrožena raznovrsnim oblicima delovanja i spolja i iznutra: od ekonomije, preko politike, informacija, terorizma, oružanih pobuna, korupcijom, kriminogenim radnjama, sve do oružanih pobuna širih razmera, unutrašnjih i spoljnih ratova.
Formulacija u Ustavnoj povelji da Skupština donosi strategiju odbrane, a ne strategiju nacionalne bezbednosti implicira opredeljenje da je spoljno oružano ugrožavanje države prioritet njene bezbednosti, a svi oblici unutrašnjeg neoružanog ugrožavanja da su u drugom planu. Time se ignoriše cinjenica da se svet danas do te mere promenio da se rang znacajnosti oblika ugrožavanja promenio, odnosno da je unutrašnje ugrožavanje danas verovatnije i intenzivnije od spoljnog.
Ovo rešenje, odnosno formulacija u Ustavnoj povelji naprosto iznudjuje nešto što u startu ruši koncept državnosti te nove zajednice u jednoj takvoj osetljivoj oblasti kao što su odbrana i bezbednost. Naime, wnjme se implicira opredeljenje da se države clanice same brinu o svojoj integralnoj bezbednosti, a na novu zajednicu prenose samo poslove klasicne spoljne odbrane od oružane agresije. Nadalje, to znaci da države clanice same i autonomno donose sopstvene strategije nacionalne bezbednosti, gde spadaju svi oblici, sredstva i metode bezbednosne kontrole teritorije, obaveštajno-bezbednosne službe, kontrola ulaska i izlaska iz države, pracenje i osujecivanje mafije, korupcije, organizovanog kriminala, borba protiv diverzantsko teroristickih grupa i dr. To znaci da je sistem bezbednosti u užem smislu, ukljucujuci obaveštajno-policijski aparat i policiju kao naoružanu društvenu grupu, izvan svake kontrole državne zajednice. Organizacija, opremanje, naoružavanje, obuka i osposobljavanje policije je potpuno izvan nadležnosti državne zajednice, odnosno u nadležnosti država clanica. A od toga do uspostavljanja policije kao paralelne vojne sile i paravojne organizacije samo je jedan korak. Prakticno, to je put da se zajednickoj državi ospori nadležnost u oblasti odbrane i vojske kao izvornim delatnostima države, a to je prakticno negiranje i same države.
Vrhovno komandovanje je ipak najslabija karika u lancu formulacija u Ustavnoj povelji koje se odnose na Vojsku i odbranu. Poznato je da se pravo vrhovnog komandovanja u svim državama sveta oduvek vezivalo za onu instancu koja u državi ostvaruje najviši nivo izvršne vlasti. U monarhijama to su suvereni, a u parlamentarnim državama to su predsednici država ili predsednici vlada, zavisno od toga kakav sistem vlasti ima neka država. Ustavna povelja narušava taj pricip i vrhovno komandovanje vojskom stavlja u nadležnost Vrhovnog saveta odbrane, tela koje funkcioniše ad hoc, odnosno koje u sistemu državne vlasti u toj formi uopšte ne funkcioniše, vec jedino onda kada se sastanu da odlucuju o nekom aktu komandovanja. Time je zadržan princip iz „Žabljackog Ustava“, s tim što je on bitno redukovan time što je oduzeo pravo predsedniku državne zajednice da predsedava Vrhovnom savetu odbrane i, što je još bitnije, da u ime i na osnovu odluka tog saveta ostvaruje vrhovno komandovanje.
Ustavna povelja za vrhovnog komandanta imenuje Vrhovni savet odbrane. Radi se o modelu kolektivnog vrhovnog komandanta. Jugoslavija je taj model iskusila još od smrti Josipa Broza i u drugoj i u trecoj Jugoslaviji. Taj model nije iskazao ni elementarnu efikasnost.
Uostalom, kroz istoriju je kolektivno vrhovno komandovanje iskazivalo nepremostive teškoce, što i nije ništa cudno ako se zna da se kolektivno vrhovno komandovanje protivi logici elementarnih principa na kojima se zasniva vojna organizacija kao takva, a to su princip jednostarešinstva i princip subordinacije. Ni triumvirati u rimskoj imperiji nisu mogli da funkcionišu sve dok se medjusobno nisu poubijali i ostao jedan da komanduje vojskom. Nisu, valjda, naši ustavopisci zamislili da clanovi Vrhovnog saveta odbrane treba da se medjusobno poubijaju, da bi jedan ostao i mogao da komaduje.
Kada se ustavopisac našao pred dilemom koga da ovlasti da rukovodi vojskom, odlucio se za najgore od mogucih rešenja. Umesto da to pravo da nominarnom šefu države-predsedniku državne zajednice i ministarskog saveta, to je pravo dato ministru odbrane. Ispada da je minister odbrane iznad predsednika države i svog šefa Ministarskog saveta, a to je priznacete, ustavno-pravni nonsens. Siguran sam da ce se ustavopisci naci pred nerešivim problemima kada budu pristupili operacionalizaciji ovih odredaba Ustavne povelje, tj. kada budu odgovarali na pitanje ko odlucuje o strukturi, razvoju, doktrini, opremanju i osposobljavanju vojskom, ko ostvaruje tekuce komandovanje u eventualnim borbenim operacijama, gde ce bazirati u eventualnom ratu taj kolektivni vrhovni komandant, kako ce funkcionisati sistem ratnih komandnih mesta itd. Ocito je da oni koji su pisali ovaj deo Ustavne povelje nisu znali šta radi i kako funkcioni{e Vrhovna komanda u ratu, odnosno da je to telo koje mora biti na okupu i stalno funkcionisati u kontinuitetu. Kako ce svi clanovi Vrhovnog saveta odbrane za svo vreme rata biti na komandnom mestu Vrhovne komande, to verovatno samo znaju naši ustavopisci.
Neposredno vezano za status vojske i države je pitanje državne imovine. To je regulisano inace u clanu 24 Ustavne povelje. Tamo je zapisano da je imovina SRJ u inostranstvu imovina državne zajednice, a na teritoriji država clanica da je imovina države clanice po teritorijalnom principu. A cija je vojna imovina u Crnoj Gori: ćrodromi, ratne luke, brodovi, avioni, obalska artiljerija, rakete, obala, more, naoružanje i vojna oprema kopnene vojske itd.? Ako je to imovina Crne Gore, kako to sledi iz teksta Ustavne povelje, ko ce sa njom rukovati, ko ce obezbediti njenu punu operativnost (održavanje, servisiranje, zanavljanje), ko ce investirati, odnosno ko ce odgovarati za borbenu gotovost vojske na teritoriji država clanica. Je li to nadležnost države clanice ili državne zajednice? Na to pitanje teško da se može odgovoriti na osnovu odredaba u Ustavnoj povelji. I laiku je jasno da se to rešenje kosi sa elementarnim zahtevima izgradnje i održavanja borbene gotovosti vojske. Verovatno su ustavopisci smatrali da nam vojska i ne treba, vec da je dovoljno da se priklonimo NATO-u i da ce svi naši bezbednosni problemi biti rešeni. Ne može se drugacije objasniti otkud u Povelji takve formulacije za rešenja koja su unapred osudjena na neuspeh, a to je drugo ime za ukidanje zajednicke vojske ili, što je još gore, za ukidanje države. Može se reci da je ovom Ustavnom poveljom u stvari verifikovano gotovo sve što je od sredine 90-ih godina XX veka „postignuto“ na destrukciji odbrambenog i bezbednosnog sistema Jugoslavije. Pokazace se da je upravo to kako je regulisana vojska i odbrana u Povelji nespojivo sa državom kao takvom, pa je samim tim verovatnoca ocuvanja takve državne zajednice veoma mala. Osim razume se, ako Solanin štab ne uzme stvar u svoje ruke. Ni to nije iskljuceno. Na protiv.
