Na istočnom delu Pakraca 1991. godine devastirano je i uništeno tridesetak sela. Uništena je kompletna infrastruktura, a uništena su i porodična imanja i kuće. Stanovništvo ovih krajeva je izbeglo u Republiku Srpsku, Srbiju ili u treće zemlje i sada na ovom velikom području živi samo nešto oko 600 stanovnika. Obnova je krenula kasno, reelektrifikacija prekasno zbog čega je i povratak bio veoma slab. Četiri sela sa ovog područja još uvek su bez struje, a bez struje je i život u njima gotovo nemoguć, sveden samo na puko preživljavanje.
Međutim, nedostatak električne struje nije jedini problem. Do ovih sela teško je i doći jer putevi nisu asfaltirani i gotovo su neprohodni i leti, dok je zimi do njih nemoguće doći. Ali, ljudi se ipak nadaju da bi dolazak struje mnogo toga promenio. Reelektrifikacija ova dva sela dala bi značajan impuls ovdašnjim poljoprivrednicima i izbeglom stanovništvu da se vrate na ova područja i da na njima opstanu.
– Trudom kluba zastupnika SDSS-a uspeli smo da dogovorimo reelektrifikaciju dva od ova četiri sela. To su sela Cikote i Rogulje. Uvereni smo da bi to mnogo toga promenilo na bolje. Ljudi na ovom području imaju preko 300 ovaca i oko 100 krava i svakako je potrebno da koliko god možemo pomognemo povratak našeg stanovništva. Naravno, teško je reći da li bi to uticalo na povratak naših ljudi, ali znam da na području grada Pakraca i u samom gradu ima dvadesetak porodica koje u ova četiri sela imaju svoja imanja i zemlju i njima bi to svakako puno značilo. Ali, značilo bi i gradu jer ovde ima i velika površina državnog zemljišta koje bi moglo da se izda u najam poljoprivrednicima koji su zainteresovani da ga obrađuju – kaže zamenik gradonačelnice Pakraca Nikola Ivanović koji ova sela redovno obilazi, razgovara sa ljudima i trudi se da im pomogne koliko može.
U komunalnu i društvenu infrastrukturu ovog kraja dugo se nije uopšte ulagalo jer su prioritet imala sela sa više stanovnika. U saradnji sa Ministarstvom regionalnog razvoja prva značajnija ulaganja u ta povratnička sela izvršena su tek prošle godine i ovde se nadaju novim konkursima i projektima koji će povećati investicije kako u puteve tako i u društvenu infrastrukturu.
Prema najavama reelektrifikacija Cikota i Rogulja trebala bi da bude završena do kraja ove godine. U toku je ishodovanje građevinske dozvole, obezbeđena su i finansijska sredstva, a što je najvažnije postoji i politička volja da se ovaj problem reši.
– Ovdašnji ljudi su već izgubili i veru da će struja konačno biti uvedena i sama najava za njih je bila veliko iznenađenje, ali verujem da ćemo bolje povratne informacije od njih imati tek kada počnu radovi. Siguran sam da će to biti jedan novi podstrek za život na ovim područjima. Bez struje se jednostavno ne može živeti. Iako smo jednom delu naših povratnika pomogli donacijom kompletnih solarnih panela bez ove prave struje se ne može. Da su reelektrifikacija i obnova išli na vreme i da ovaj kraj nije bio do kraja spaljen ovde bi svakako bilo više stanovništva, ali to je nešto što nismo bili u stanju da promenimo. Prošlo je jako puno vremena od odlaska stanovništva iz ovih krajeva, ali smatramo da je Hrvatska koja se obavezala na obnovu ovih područja i u skladu s tim donela i određene zakone dužna da te zakone i preuzete obaveze provede u delo te da sva ova sela treba da dobiju struju. Verujem da će ako ne bude nekih većih političkih potresa ova dva sela do kraja ove godine struju i dobiti – kaže Ivanović.
„Dolazak struje dao bi nam vetar u leđa“
Jedna od porodica koje u zaseoku Bjelajci imaju imanje je i porodica Golić kojima je u Pakracu obnovljena kuća. I njima bi reelektrifikacija ovog kraja mnogo značila jer bi imali mogućnost da na svojim imanjima organizuju poljoprivrednu proizvodnju ili da se bave voćarstvom i tako ožive ovaj kraj što bi i samoj državi trebao da bude cilj.
– Imanje na kom se nalazimo je naše i moga bratića. Sve to obrađujemo, imamo ovde voćnjake i svake godine kupimo šljive pa bi, ako do ove reelektrifikacije dođe, možda pokrenuli i neko porodično poljoprivredno dobro. Ovde ima nekoliko kuća koje su obnovljene, ali nemaju struju o čijem uvođenju se već godinama priča. Sada sezonski radim na moru kao konobar jer ovde ne mogu da nađem nikakav posao i „trbuhom za kruhom“ moram ići daleko od svoje kuće. U selu nas trenutno ima petoro i svi radimo sezonski, a neki rade ovde za minimalac jer su primorani da budu uz svoje porodice. Iako bi na ovoj zemlji bilo mnogo posla jer je sve zaraslo u korov i šikaru i potrebno je sve iskrčiti mislim da bi uvođenjem struje ovaj kraj živnuo. Zato treba iskoristiti i sredstva iz ovih evropskih fondova dok se još mogu povući – kaže Dejan Golić.
U selo povremeno dolaze vlasnici desetak imanja koji su od povratka odustali, ali dođu da vide i možda malo urede oko svojih kuća. Ostali su po stranim zemljama i ponekad svrate preko leta.
– Ti ljudi, jer razgovarao sam sa nekoliko njih, dali bi nam i svoje zemljište na korišćenje da ne zarasta u korov i da bude uređeno. To bi i za nas bio neki vetar u leđa da možda nešto pokrenemo. Oni ionako nemaju nameru da se vrate jer su to mahom penzioneri i ovde samo navrate kada idu na more da vide svoja ognjišta. Neki će možda i prodati to veoma povoljno. Uglavnom, ovde se bez struje ne može ništa konkretno započeti – konstatuje Dejan.
Njegova kuća u selu je obnovljena, u njoj ima nameštaj i sve, ali dolazi samo preko vikenda, boravi dva dana, uradi nešto posla, krči šljivike i to je sve. Na imanju ima pedesetak stabala šljiva i nešto orasa što u glavnom koristi za vlastite potrebe, ali bi, kada bi ovde mogao stalno da boravi, sebi stvorio i nekakav posao.
Žive od mršavih penzija
U selu Cikote žive braća Dušan Preljović i Stevo Balać koji su se tu vratili 2004. godine. Zatekli su ništa drugo do pustoš, a kuća im je obnovljena tek pet godina kasnije. Živeli su od skromne penzije i nešto ovaca i krpili kraj s krajem. Struju imaju preko solarnih panela.
Do sela je teško doći. Put nije asfaltiran nego je prilaz selu nasut kamenjem i svako malo bude prepun rupa. U samom selu ima nešto asfalta ali i on je sve lošiji i pohabaniji jer kroz mesto prolaze teški kamioni kojima je ovuda valjda kraći put do grada. Nema mnogo obnovljenih kuća, a na ulici, ako se to tako uopšte može nazvati, nema ni ljudi. Samo poneko kuče potrči i zalaje na automobil. Potpuna divljina.
– Kada smo se ovde vratili 2004. godine nismo zatekli ništa do li golih zidova. Sve je bilo uništeno. Od štaglja su ostali zidovi i ploča odozgo i tu smo živeli oko tri godine. Kuća nam je obnovljena pet godina kasnije, a živeli smo od pomoći Crvenog krsta. Od njih smo dobijali nešto malo robe, stvari i prehrane. Imali smo i nešto svojih ovaca i jagnjadi i od toga smo se izdržavali. Ova struja sa solarnih panela je dobra kada je vreme lepo, ali kada je vreme loše onda nema ni struje. Preko zime sve poisključujemo osim jedne sijalice i televizora i to nam je sve – priča Dušan dok se Stevo u razgovor povremeno ubacuje kratkim opaskama.
Ova zima bila je blaga, priča Dušan, ali je zato prošla bila hladna i sa puno snega. Po namirnice i lekove išli su u Pakrac, a na pitanje kakav prevoz imaju spremno odgovara da ima „Jugića“.
– Kada dođe ova „prava“ struja to će nam puno značiti jer ova struja preko solarnih panela je „mršava“. Preko zime se grejemo drvima i tako. Nema od nje mnogo vajde sine moj, samo malo olakšanja jer ipak imaš svetlo i televizor da prekratiš vreme. Zimi idemo ko kokoši u krevet – kaže Dušan.
– S ovom pravom bi mog‘o nešto da provrtiš, izobluješ, i tako – ubacuje se Stevo.
Njih dvojica imaju 12 jutara zemlje ali nisu u stanju da je obrađuju jer divljač to izgazi i uništi tako da je to uzaludan trud.
– Evo, vidiš li ovu baštu? Tu je bio kukuruz i gra‘ ali sve je to divljač izgazila i nema šanse da je uhvatiš. Ima svakakve divljači od jelena i košuta do divljih svinja i čagljeva. Krmci su najopasniji oni unište sve čega se dohvate – objašnjava Dušan.
Obojica su u penziji koju je možda bolje i ne pominjati jer je mala, iznosi svega 900 kuna, ali nekako krpe kraj s krajem. U jesen kupe jedno svinjče i osuše nešto mesa. To malo novca rasporede kako znaju i snalaze se.
– Ne smemo puno da trošimo. Ja imam 18 godina radnog staža i to je 900 kuna. Dok smo se još krpili u onom štaglju i dok kuća nije bila obnovljena dolazili su ovi iz Crvenog krsta, ali sad ni njih više nema, gotovo je. Imaš traktor, imaš auto, kažu, imaš penziju i šta hoćeš. I tako, živimo kako moramo – vajka se Dušan.
U selu trenutno ima devetoro ljudi, a vikendom dođe još njih četvoro ili petoro. Tada se malo podruže i ispričaju. Raduju se uvođenju struje, to bi im, kažu, mnogo olakšalo život. Ovako imaju veš mašinu koju ne mogu da koriste. Jedina im je uteha što bar vode ne nedostaje. Još pre devedesetih uveli su prirodni vodovod.
Izgleda pomalo smešno kada u sredinama u kojima je život uređen neko negoduje, a ima ne samo struju nego i mnoge druge pogodnosti. Šta onda da kažu ovi ljudi koji u 21. veku nemaju ono što je svuda, tako reći, obična stvar. Dugo čekanje da struja konačno dođe dovela je malobrojne stanovnike ovih sela do toga da prosto ne veruju da će je ikada i dobiti. Ali, kako je to oduvek bivalo, nada umire poslednja, a drugo, sem da se nadaju, im i ne preostaje. Ovaj put, čini se, osnova za optimizam ipak postoji. Dolazak struje proslaviće, kažu, kako dolikuje. Biće to pravo narodno veselje na koje smo i mi obećali da ćemo doći.
The post Struja u pakračka sela dolazi do kraja godine appeared first on srbi hr.
