Vojin Lazarević često se pominje kao jedan od moćnika energetskog lobija, čiji poslovni interes obuhvata i gradnju energetskih postrojenja, proizvodnju i usluge u metalskom kompleksu, građevinarstvo i poljoprivredu
Vojin Lazarević je rođen 1960. u Kotoru, u staroj i bogatoj porodici. Kao diplomirani pravnik najpre je otišao u pomorce, i radio kao oficir trgovačke mornarice, ali se ubrzo zaposlio u porodičnoj advokatskoj kancelariji Lazarević u Kotoru. U rodnom gradu je 1992. godine osnovao preduzeće Pima, čiji je i danas većinski vlasnik. Uz biznis se bavio i politikom, a od 1990. bio je član Narodne stranke Crne Gore i jedan od njenih najvažnijih donatora. Od 1992. do 1996. godine bio je poslanik u crnogorskom i saveznom parlamentu, dok je od 1998. do 2000. obavljao funkciju ministra bez portfelja u Vladi Crne Gore i savetnika za ekonomske odnose predsednika Vlade Crne Gore Filipa Vujanovića. Takođe je bio član Upravnog odbora Jugopetrola i Elektroprivrede Crne Gore.
POLITIKA KAO ODSKOčNA DASKA
Bavljenje politikom i dobri odnosi sa crnogorskim vrhom omogućili su Lazareviću da udari temelje svom kasnijem poslovnom uspehu, koji je, kao i kod mnogih drugih, neraskidivo povezan sa sankcijama UN, koje su tadašnjoj vlasti nametnule potrebu različitih ekonomskih i finansijskih akrobacija. Pošto se nalazio na važnim položajima, Lazarević je uz pomoć Vuka Hamovića, ušao u trgovinu energentima za potrebe Crne Gore. Prvi aranžman obavljen je u leto 1997, i on je obuhvatao uslužnu preradu mazuta u električnu energiju za potrebe EP Crne Gore u TE-TO Novi Sad. Sledeće godine je napravljen drugi, isti po sadržaju a mnogo veći po obimu, a u ovom poslu važnu ulogu je imao i Mihalj Kertes. Prema nekim tvrdnjama, Lazarević je sarađivao i sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, ali je Lazarević u medijima više puta demantovao da su se lično poznavali.
Posle pada Miloševića, Vojin Lazarević 2001. postaje akcionar i potpredsednik borda direktora u Hamovićevoj londoskoj firmi EFT (Energy Financing Team). Pored njih dvojice, suvlasnici EFT-a bili su i Džejms Najt i Svetislav Bulatović, a ova firma vrlo brzo dobija unosne poslove otkupa i prodaje viškova struje Elektroprivreda Republike Srpske, Crne Gore i Srbije. Lazarević i Hamović su tada došli i do 28% vlasništva nekadašnje Veksim banke, osnovane u Moskvi u vreme vlasti Slobodana Miloševića, a koju je Mlađan Dinkić po dolasku na čelo NBS preimenovao u Evroaksis banku. U njoj je bilo deponovano 4,5 miliona dolara državnih rezervi, a tadašnji guverner NBS je samovoljno i uprkos propisima, depozit uvećao na 58 miliona dolara. Taj novac je, prema tvrdnji Božidara đelića iznesenoj u Insajderu B92, omogućio da nekoliko lokalnih tajkuna kroz kredit otkupe Nacionalnu štedionicu, i da njime garantuju uvoz struje i tako pobeđuju na tenderima EPS-a. Neki od tih lokalnih tajkuna bili su Lazarević i Hamović, a prema podacima iz Insajdera, oni su 2004. godine preko četiri povezane firme, sa računa otvorenih kod Evroaksis banke, putem dokapitalizacije postali vlasnici 37% Nacionalne štedionice. Prilikom njene kasnije prodaje grčkoj EFG banci 2005. i 2006, za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion evra.
Prodaja Naconalne štedionice izazvala je negodovanje u Srbiji, ali najviše na račun Mlađana Dinkića, dok su Lazarević i Hamović navođeni kao pripadnici energetskog lobija, koji je pod svoje uzeo ne samo EPS već i vrh tadašnje politike. U javnosti su se pojavile kritike da se trgovina strujom između EFT i EPS odvija po nepovoljnim uslovima po EPS, a povodom sve učestalijih optužbi 2004. godine u Skupštini Srbije formiran je Anketni odbor. U centru istrage bilo je pitanje zašto EPS uopšte kupuje električnu energiju od EFT, kad ima dovoljno proizvodnih kapaciteta da podmiri svoju potražnju. Rezultat rada Anketnog odbora bila je preporuka da se izvrši nezavisna revizija poslovnih aranžmana koje je EPS sklapao sa EFT i drugim kompanijama. Međutim, srpski parlament nikada nije usvojio ove preporuke, a ništa nije urađeno ni nakon izveštaja Antikorupcijskog veća Republike Srbije obavljenog iste godine.
Taj novac je, prema tvrdnji Božidara đelića iznesenoj u Insajderu B92, omogućio da nekoliko lokalnih tajkuna kroz kredit otkupe Nacionalnu štedionicu, i da njime garantuju uvoz struje i tako pobeđuju na tenderima EPS-a. Neki od tih lokalnih tajkuna bili su Lazarević i Hamović, a prema podacima iz Insajdera, oni su 2004. godine preko četiri povezane firme, sa računa otvorenih kod Evroaksis banke, putem dokapitalizacije postali vlasnici 37% Nacionalne štedionice
SAMOSTALAN U POSLU
Prema nekim tvrdnjama, po Lazarevićevom mišljenju, biznisa nema bez politike, a po tom principu u periodu od 2000. do 2005. stekao je veoma čvrst položaj u Srbiji, koji je pored odličnih odnosa sa Mlađanom Dinkićem i Vojislavom Koštunicom dodatno ojačan kumstvima. Jedan njegov kum Goran Novaković bio je ministar energetike, drugi kum Željko Popović bio je na čelu NIS-a, dok je treći kum Aleksandar Nikitović postao šef kabineta premijera Vojislava Koštunice. Krajem 2005. Hamović je otkupio od Lazarevića njegov deo u EFT, a do rastanka je došlo jer Hamović navodno nije odobravao preteranu podršku svog poslovnog partnera u Koštuničinoj Vladi i DSS. Lazarević je s njima zdušno ali, kako se pokazalo, neuspešno radio na odbrani projekta Državne zajednice SCG, a takođe je pominjan kao jedan od glavnih finansijera G17 i DSS-a, što je on demantovao. Dvojica biznismena o svom rastanku nisu govorili u javnosti, da ne bi, kako se govorilo, narušili ugled i naškodili svojim poslovima, a politički neuspeh i rastanak sa Hamovićem Lazareviću nije štetio. Naime, njegova kompanija Rudnap group, koja se bavi trgovinom na veliko metalima i metalnom rudom i energijom, koju je osnovao 2005. godine, u prvoj godini osnivanja ostvarila je prihod od 69,2 miliona dinara, dok su se 2007. godine prihodi popeli na osam milijardi dinara. Lazarević je i član poznatog kluba Privrednik, čiji su članovi imali veliku ulogu prilikom sastavljanja vlade DS i SPS. Iako je ranije odlučno podržavao Koštunicu, prema navodima Branka Pavlovića, nekadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, Lazarević je bio jedan od aktera stvaranja proevropske Vlade. Otklon od DSS-a bio je prouzrokovan lomovima u toj stranci posle njenog sunovrata na parlamentarnim i lokalnim izborima i odlaska u opoziciju posle osmogodišnjeg boravka na vlasti, kao i prozivkama na račun Nikitovića, a Lazarević se tada, prema pisanju nekih medija, i približio DS-u i SPS-u.
Preko svoje firme Rudnap Lazarević se vratio i u posao trgovine strujom, i ta kompanija je sada direktno ili sa partnerima prisutna u 15 zemalja, dok najznačajnije aranžmane ima u Albaniji, Hrvatskoj, Sloveniji i BiH. U Srbiji pored Rudnapa, Lazarević i dalje poseduje firme Pima i Skvadra, a takođe i Minel kotlogradnju, dok je u pet brodogradilišta vlasnik ili zakupac. Pored toga, zajednička kompanija Rudnap grupe Vojina Lazarevića i grčke Lambde za 70 miliona evra je kupila oko 400 hektara uz obilaznicu oko Beograda i na njenoj trasi. Povodom rasprave o eksproprijaciji dela tog zemljišta, Lazarević je ranije u Politici naveo da je zemlju kupio ne da bi je preprodao i zaradio, već da bi gradio hale i stanove, i izrazio spremnost za zamenu, dok je prema pisanju medija, država bila spremna da za njegovih oko 14 hektara isplati oko dva miliona evra.
Kompanija Rudnap grup, pored trgovine strujom, sada ima aktivnosti u građevinarstvu, inžinjerstvu, gradnji energetskih postrojenja, proizvodnji i uslugama u metalskom kompleksu. Najnoviji plan Vojina Lazarevića je ulaganje u poljoprivredu. Kompanija Rudnap agrar počela je nedavno u opštini Irig sadnju 500 hektara jabuka i gradnju hladnjače, u šta će do 2012. biti uloženo 50 miliona evra. Prema rečima generalnog direktora Rudnap grupe Aleksandra Skulića, cilj ovog posla je da se od srpske jabuke napravi svetski brend, a od Fruške gore srpska Provansa.
