Dvadesettrogodišnji Andrej Lazić iz Borova naselja od ostalih studenata s kojima smo razgovarali razlikuje se po tome što je pohađao srednju medicinsku školu u Osijeku, smer laborant, na hrvatskom jeziku i pismu. Kako kaže, tamo nije imao problema zbog svoje nacionalnosti, kao i da je van nastavnih aktivnosti pričao srpskim jezikom. Smatra da je hrvatsko obrazovanje bolje nego srpsko i zbog svega toga imao je želju da upiše Medicinski fakultet u Zagrebu. Nije prošao u Zagrebu pa je upisao Medicinski fakultet u Novom Sadu, smer logoped.
– Moj primarni plan je da se vratim u Vukovar i da tu radim. Gledam to sa egzistencijalne strane. Veliki sam protivnik odlaska u inostranstvo, ako postoji mogućnost pristojne zarade kod nas. Jedino smatram da me koči situacija u gradu, koja je sve gora, ali bih ipak voleo da ostanem. Do sada sam već, tokom studiranja, dobio ponude za posao u tri državne firme jer je moje zanimanje deficitarno. Još ne bih počinjao da radim jer planiram da upišem master u Beogradu zato što još nije otvoren master za logopeda u Novom Sadu – izjavljuje Andrej.
Na istom fakultetu, ali smer defektologija, studira Andrejov vršnjak i sugrađanin Miloš Bobić. Ni njemu upisani fakultet nije bio primarni izbor. Godinu dana ranije pokušao je upiše žurnalistiku na koju nije upao pa je zato pauzirao godinu. Za razliku od Andreja, Miloš nije imao nameru da upiše fakultet u Hrvatskoj.
„Posao je osnovni temelj za život u bilo kom gradu“
Obojica žele da nastave školovanje na master studijima i nakon toga da se vrate u Hrvatsku.
– Definitivno smatram da sam doneo dobru odluku, jer je defektologija izuzetno zanimljiva, posao nije monoton, uvek postoji mogućnost da istražuješ i napreduješ u naučnom smislu, i odlična je kombinacija između tog nekog istraživačkog teoretskog i praktičnog rada. Uz sve to, bavimo se ljudima i na neki način im i pomažemo, imamo konkretan pozitivan uticaj na svet. Ne postoji nijedan razlog, za sada, da se ne vratim u Vukovar, a posao je naravno osnovni temelj za život u bilo kom gradu. Možda odem u inostranstvo. Nisam siguran ni da li bih mogao da se naviknem na brzinu života na zapadu i to mi je zadnja opcija, ali ako budem morao da odem, otići ću – kaže Miloš.
Mirkovčanin Uroš Babić (26) je još od srednje škole znao šta želi da studira. Izabrao je Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu, iako je u Ekonomskoj školi Vukovar završio za upravnog referenta.
– Sa dvanaest godina sam znao da ću upisati Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, iz prostog razloga što sam u sportu od malih nogu i veoma rano sam počeo da pokazujem interes za njega, jednostavno se nisam video nigde osim tu. Jedina nedoumica mi je bila gde studirati. Novi Sad mi se činio kao najjednostavnija opcija – tvrdi Uroš.
Ni on ne želi da ode u inostranstvo, najviše iz razloga što je tamo već boravio i zna kako je. Ima želju da upiše master studije i da istovremeno radi. Smatra da je u Hrvatskoj lakše dobiti posao, ukoliko imate hrvatsku diplomu.
– Master i posao u isto vreme mi se čini kao najbolja opcija. Inače, imam par predloga za rad u fitnes centru, ali odlučiću u zadnji čas – zaključuje Uroš Babić.
Povratak u Hrvatsku pre nego ostanak u Srbiji
Dvadesettrogodišnje Jelena Mirić iz Borova i Zorana Damjanić iz Markušice nisu nastavile školovanje u struci. Jelena je, nakon završetka školovanja za upravnog referenta u Ekonomskoj školi Vukovar, pauzirala godinu i upisala žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Zorana je završila smer ekološki tehničar u Tehničkoj školi Nikole Tesle u Vukovaru da bi obrazovanje nastavila na Medicinskom fakultetu u Beogradu, smer veterina. Između geografije i veterine se dvoumila, ali presudila je tatina struka. Prijavila se na poljoprivredne fakultete u Hrvatskoj, ali je ubrzo odustala, posvetivši se prijemnom ispitu u Beogradu. S današnje tačke gledišta pomalo žali što nije upisala humanu medicinu.
– Sada mi je malo žao što nisam upisala humanu medicinu, jer ipak te ljudi mnogo više cene i bolje si plaćen.Još mi je rano da razmišljam da li bih ostala u Srbiji ili bih se vraćala u Hrvatsku jer imam još minimalno dve godine da se školujem, ali kada bi imala platu oko 90 hiljada dinara, ostala bih. Ispod toga neću ni da razmišljam.Tako da ću se verovatno vratiti u HR, tamo je ipak malo bolje stanje što se tiče mog budućeg zanimanja. Posle šest godina minimalnog školovanja, mislim da neko vreme neću razmišljati o specijalizacijama i doktoratima. Nemam još posao jer moj fakultet je dovoljno naporan, kao da radim po dvanaest časova. Zapravo, ja radim, student sam veterine, to vam dođe kao posao – zaključuje Zorana Damjanić.
Jelena trenutno obavlja funkciju studenta-prodekana i zadovoljna je fakultetom koji je upisala. Uz obaveze na fakultetu vikendom radi kao turistički vodič. Jedina je od naših sagovornika koja želi da nastavi školovanje u Hrvatskoj jer ima želju da upiše master studije na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu.
– Rekla bih da je vraćanje u Hrvatsku pitanje koje muči većinu studenata iz Hrvatske koji se odluče da studiraju u Srbiji. S jedne strane se jednostavno navikneš na veći grad, veću mogućnost izbora na svim poljima, poznanstva ljudi koji imaju slična interesovanja i relativno bolja budućnost danas-sutra za svoju decu. Zbog toga bih rekla da, planiram da ostanem. Sa druge strane, ovde si većinom tretiran kao „dođoš“ i vratila bih se u Hrvatsku zbog bolje organizovanog pravnog i zdravstvenog sistema, roditelja i veće mogućnosti sa EU papirima – priča Jelena o svojim planovima za budućnost.
Pretenduju na odlazak u inostranstvo
Iako većina sagovornika nema nameru da ostaje u Srbiji, taj stav ne podržava dvadesetdvogodišnji Aleksa Arsić iz Borova naselja. Student računarstva i automatike na Fakultetu tehničkin nauka u Novom Sadu prvo želi da stekne iskustvo u gradu u kojem studira, a zatim da ode u inostranstvo. Osim što studira, obavlja i honorarne poslove kako bi lakše izlazio na kraj s troškovima studiranja.
– Zadnje što sam radio je projekat za jednog Amerikanca koji je na kraju bio zadovoljan mojim radom. Sve su to još uvek sitne zarade, ali kao i svakom studentu, svaki dinar dobro dođe. Što se tiče vraćanja u Hrvatsku, iskreno nisam ni razmišljao o tome jer bojim se da za nas tu nema baš mnogo prostora, a kada malo bolje razmislim vraćanje u Hrvatsku ne bi imalo smisla. Posla u Vukovaru nema, a država i grad nam ne nude nikakve mogućnosti za normalan život i normalno funkcionisanje. Vratiti se na pet ili sedam dana to svakako, ali ostati tu živeti i raditi, ne vidim kako je to moguće – kaže Aleksa.
Jedan od onih koji ne želi da se vrati u Hrvatsku je i Vukovarčanin Miloš Jurić (22). Student germanistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, upisao je ovaj smer zbog lakše mogućnosti dobijanja posla nakon završenog studija. Ni on se nije prijavljivao na fakultete u Hrvatskoj, već se odmah nakon srednje škole fokusirao na prijemni u Novom Sadu.
– Trenutno nisam siguran za ostanak u Novom Sadu, ali sam siguran da se neću vraćati u Hrvatsku. Za sada imam u cilju master studije, ali to se sve vremenom promeni. Već sam imao ponude da predajem u privatnim školama, pa čak i za poslove u Irskoj, ali moj primarni cilj je da završim fakultet – tvrdi Miloš Jurić.
Beogradski univerzitet kotira kao najbolji univerzitet bivše Jugoslavije po Šangajskoj rang listi univerziteta. Nalazi se na 301. prvom mestu u svetu po sveukupnoj kvaliteti univerziteta. To govori zašto mnogi studenti iz Hrvatske biraju upravo ovaj univerzitet. Niti jedan hrvatski univerzitet nije ušao u 500 najboljih. Osim njega, u top 500 se nalazi samo ljubljanski, na 401. mestu.
The post Studiranje u Srbiji: Da li se mladi vraćaju u Hrvatsku? appeared first on srbi hr.
