Srbija vapi za jednim nadahnutim nacionalnim pokretom koji će narodnu gorčinu prevesti u stvaralačku energiju, a narodu vratiti dostojanstvo i otvoriti perspektivu. Deo tog pokreta mora da bude i dijaspora sa svojim potencijalima.
– Istinski me razočaravaju saznanja o nekim stremljenjima u otadžbini, gde su grubi materijalni vrednosni principi postali gotovo jedini ideal društva. Uveren sam da se naša otadžbina mora vratiti svojim izvornim pozitivnim tradicijama – humanizmu, moralu i stvaralaštvu. Bez toga bićemo samo objekat eksploatisanja i servis Zapada, odnosno moderni robovi.
Ovim rečima dr Igor Kulić, vrhunski biofizičar iz Nemačke, koji trenutno boravi na usavršavanju na Univerzitetu Pensilvanija u Pitsburgu, izražava zabrinutost za stanje u Srbiji.
Diplomirani matematičar i doktor biofizike, Igor sa svega 30 godina već ima blistavu karijeru. Kao kruna svega, lane je dobio dva najviša priznanja u Nemačkoj namenjena mladim naučnicima i tako se, kao Srbin, uvrstio u sam vrh nemačke pameti. Institut „Maks Plank” mu je dodelio titulu najboljeg mladog naučnika u zemlji, a Univerzitet u Majncu je proglasio njegov doktorat najboljim radom te vrste u oblasti prirodnih nauka.
Dobitak i gubitak
– Zahvaljujući boljim materijalnim uslovima otvorile su se nove mogućnosti vrhunskog školovanja, ali smo izgubili društveni milje i lucidan način života koji je u mnogim aspektima raznovrsniji, puniji i radosniji u Srbiji nego na Zapadu. Bilo bi idealno primati platu na Zapadu, a živeti u Srbiji – citira naš sagovornik duhovit recept načinjen u Beogradu.
Pored novčane nagrade, dr Kulić je dobio i jednogodišnju stipendiju za usavršavanje u Americi, gde je krajem 2004. otišao zajedno sa suprugom Jelenom i četvorogodišnjim sinom Lazarom. Tamo se upravo bavi onim što je zaokružio u svom doktoratu, a što bi se laicima najlakše objasnilo kao „pakovanje DNK u ćelijama i virusima”:
– Ako uzmemo u obzir da je dužina DNK molekula u svakoj pojedinačnoj našoj ćeliji oko dva metra, a dimenzije ćelije su milion (!) puta manje, postavlja se pitanje kako sve to funkcioniše. Izučavanje me je na kraju doktorske teze dovelo na ideju da konstruišem izuzetno jednostavan nanomotor, mašinicu koja bi bila izuzetno jeftina i mogla bi da bude jezgro budućih nanomašina. S tom idejom sam napustio Evropu u nadi da ću na novom kontinentu uspeti da realizujem taj san – pokušava stručnu tematiku da predstavi razumljivim rečima.
Oni koji ga dobro poznaju gotovo u isti rang sa izuzetnim naučnim referencama stavljaju i njegove moralne kvalitete. U Štutgartu u osamdeset dana demonstracija protiv NATO bombardovanja dr Kulić nije odlazio na fakultet, kao ni većina mladih, već je sa grupom „Target” svake večeri bio na centralnom gradskom trgu na kome su govorima, filmovima, posterima i ubeđivanjem branili svoju otadžbinu. Svoj diplomski rad posvetio je žrtvama agresije NATO-a, a nedavno je i svoj doktorski rad posvetio talentovanoj mladoj matematičarki Sanji Milenković iz Varvarina i maloj Milici Rakić iz Batajnice.
– Gorčina je ostala duboko u meni i mojim vršnjacima. Posle svih nepravdi nanesenih našem narodu gajimo jednu specifičnu vrstu bunta i gorčine, jer smo lično bili svedoci nastanka medijske hajke i demonizacije srpskog naroda u zapadnim medijima. Ali, moramo gledati unapred, da bismo mudro izvojevali pobede u bitkama koje tek slede – veli.
Iskoristiti potencijal mladih
Uprkos vezanosti za otadžbinu, Kulić iskreno priznaje da ne razmišlja o povratku, ali ima rešenje kako pomoći sunarodnicima.
– Važnije od našeg vraćanja u zemlju jeste da naši političari shvate da je potrebno i realno moguće praviti „globalnu Srbiju”, dinamičnu i efikasnu tvorevinu u koju ćemo i mi iz dijaspore biti integrisani. Realnije je da naučni instituti i fakulteti u Srbiji u svoja naučna veća i naučne projekte uključe i naše naučnike u dijaspori. Takvim pristupom Srbija bi brže i na prirodan način izbila na svetski nivo nauke. Tu mnogi naši naučnici iz dijaspore mogu da pomognu, kako u pravljenju koncepta, tako i u realizaciji – kaže Kulić.
U situaciji kad se srpski intelektualci iz dijaspore uglavnom ograđuju od svojih zemljaka, mladi dr Kulić ukazuje na mnoge zablude o dijaspori:
– Dijasporu je, barem za sada, nemoguće organizovati kao neki jedinstveni mehanizam. Uverio sam se u to i neposredno gledajući svoga oca i njemu slične kako su iskreno, ali uglavnom neuspešno, pokušavali da organizuju dijasporu u veće celine, a da nisu imali ni osnovne uslove za to – vlast, medije, novac, kadrove. U stvari, za razvoj „globalne Srbije”, po mom mišljenju, mnogo je važnije da naša država donese takav paket zakona koji će omogućiti dijaspori da postane ravnopravan i odgovoran deo te veće i zdrave strukture.
Jedna od najvažnijih uloga otadžbine jeste da pomogne dijaspori u očuvanju sopstvenog identiteta. Sve ostalo je, po mišljenju ovog mladog čoveka, beskorisno rasipanje energije.
