Predsedavajući sudija Žan Klod Antoneti, na 73 strane izdvojenog mišljenja, osporio šest tačaka optužnice, i učešće dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke u udruženom zločinačkom poduhvatu
Da će Šešelja pustiti na slobodu i odbaciti sve navode tužilaštva, s obzirom na dosadašnju praksu Tribunala, nije bilo ni za očekivati!
Samo, srpski radikali nisu baš bez izgleda da na predstojećim parlamentarnim izborima, ukoliko vladajuća koalicija ustraje da budu – kad im je vreme, na proleće naredne godine budu u najjačem sastavu sa svojim neprikosnovenim liderom i vođom – dr Vojislavom Šešeljom.
Političkim murinjom srpske političke scene!
Jer: prava senzacija nastala je kada je predsedavajući sudija Žan Klod Antoneti (Francuska) počeo da izlistava svoje izdvojeno mišljenje.
Sedamdesettri strane, ozbiljno će (sasvim smo sigurni) uzdrmati Tribunal u Hagu!
Način na koji je ovaj sudija, zanimljive radne biografije, od javnog tužioca do pravnog savetnika francuskog Premijera, potom i predsednika, oborio navode tužilaštva definitivno će dovesti u pitanje celokupnu postavku rada međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju!
Nije nam namera da se ovde bavimo odmeravanjem i baždarenjem vage na bilo čiju stranu, ni da dajemo autentično tumačenje odluke. I da hoćemo-ne možemo!
Osim da skrenemo pažnju svekolike javnosti na izvorni tekst usmeno saopštene odluke. Bez interpretiranja, provizornog tumačenja, citiraćemo, priznajemo, delove koje niko ne pominje, jer nisu na partijskoj liniji, iliti nisu EUropski…
Zašto?
Pa, prvo zašto zvanična Srbija ne reaguje?! Makar, neka skrene pogled u bratsku, lijepu njihovu pa da vidi kako se brani nacionalno dostojanstvo-i konačno počne da se ponaša kao država svih građana Srbije!
Uz to, da postavimo javno pitanje svim (prvo)borcima za ljudska prava, državnim funkcionerima, predsednicima partija-demokratama po uverenju – GDE STE SAD – dok se jedan nama tako dalek i stran sudija (zamislite Francuz) Tribunala, bori za očuvanje principa, osnova međunarodnog pravnog sistema.
Reakcija u Srbiji je, čast izuzecima, izostala. Gde su filantropi, pravdoljupci, demokrate, profesionalci?
čast izuzecima.
I njih, ima: nekada ogorčeni politički protivnici SRS, – Srpski pokret obnove prepoznao je težinu onoga što je Žan Klod 4. i 5. maja saopštio:
Izdvojeni i pravno uverljivi stav predsedavajućeg sudije Antonetija ozbiljno je uzdrmao stubove haške optužnice protiv Vojislava Šešelja. Po tribunal u Hagu naročito je optužujuća ocena sudije Antonetija da je Šešelj već duže od osam godina u pritvoru i da su time pogažene norme evropskog suda za ljudska prava.
Bez obzira na to što Vojislav Šešelj u zaštiti svojih procesnih prava odbija da zatraži bilo kakvu pomoć vlasti u Beogradu, država Srbija bi trebalo da zahteva prekid njegovog nezakonitog pritvora i puštanje na slobodu do izricanja presude.
(SPO, informativna služba, Beograd, 5. maj 2011.)
Uz to, ni kum nije dugme!
A, sada deo po deo, da se prisetimo šta se to zapravo dešavalo početkom maja i kako je otpočeo, rekli bismo, sada već nezaustavljivi proces revidiranja rada Tribunala…
Pretresno veće haškog tribunala, odlučivalo je po zahtevu Vojislava Šešelja, na osnovu pravila 98 bis o oslobađanju. čitajući treću izmenjenu optužnicu, iz 2007. godine predsedniku radikala stavljaju se na teret: zločini protiv čovečnosti, kao i kršenja zakona ili običaja ratovanja:
Tačka 1 – Progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti.
Tačka 4 – Ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tačka 8 – Mučenje, kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tačka 9 – Okrutno postupanje, kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tačka 10 – Deportacija, zločin protiv čovečnosti.
Tačka 11 – Prisilna premeštanja, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti.
Tačka 12 – Bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tačka 13 – Uništavanje ili hotimično nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji ili obrazovanju, kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Tačka 14 – Pljačka javne ili privatne imovine kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Većinom glasova, Veće je tumačeći pravilo 98 bis na način da je dovoljno da se utvrdi da postoje dokazni predmeti koji potkrepljuju jednu jedinu formu, jedan jedini oblik odgovornosti naveden u optužnici, da bi se odbacio zahtev za oslobađanje- odbacilo zahtev za oslobađanjm! Suđenje se nastavlja! I ovo je bilo očekivano, s obzirom na kontroverznu prirodu Tribunala.
Direktan prenos, izlistavanja odluke na 120 strana i što je važnije izdvojenog mišljenja na 73 strane, učinio je nacionalni servis najgledanijom TV stanicom!
Imali smo prilike da se podsetimo pravnih definicija kao što su razumni sudija, van svake razumne sumnje…, kao i da shvatimo proceduru prema pravilu 98 bis Pravilnika:
Prema nekadašnjem tekstu koji je izmenjen i usvojen 17. novembra 1999. godine kaže se ovako:
Optuženi može donijeti zahtjev za donošenje oslobađajuće presude za jedno ili više krivičnih dela koja se nalaze u optužnici u roku od sedam dana nakon završetka izvođenja dokaza optužbe i u svakom slučaju prije izvođenja dokaza obrane primjenjujući pravilo 85(A)(ii)(B) ako vijeće smatra da predočeni dokazi nisu dovoljni da bi opravdali osuđujuću presudu za tu ili za te optužbe ono donosi oslobađajuću presudu na zahtjev optuženoga po službenoj dužnosti.
Primjena ovoga pravila dovodila je do toga da se pišu jako duge pisane odluke i to katkada uz suprotna mišljenja i uz upućivanje žalbi žalbenom vijeću. Za tu proceduru trebalo je dosta vremena i ona je vrlo često znala usporavati sudski postupak. U takvim okolnostima došlo je do izmene 2004. godine i to na sugestiju predsednika međunarodnog suda, a cilj joj je bio da se procedura ubrza tako što će se ona pretvoriti u usmeni postupak, a ne u više pismeni.
Tekst koji je uvojen 8. decembra 2004. godine glasi ovako: Po završetku izvođenja dokaza optužbe, pretresno veće će usmenom odlukom, nakon što sasluša argumente strana u postupku, doneti oslobađajuću presudu po bilo kojoj od tačaka optužnice ukoliko nema dokaza koji mogu biti osnova za osudu.
Procedura po pravilu 98 bis pravilnika, zbog izmene ovog pravila do koje je došl
o 2004. godine, više ne omogućuje da se u okviru donošenja usmene odluke i usmenog mišljenja ulazi u detalje izuzetno preciznim referencama kako se to radilo ranije kada su se s tim u vezi donosile pismene odluke.
Većina sudija u veću smatra da nije moguće doneti delimično oslobađajuću presudu na osnovi čitanja toga pravila. Ja se nikako ne slažem sa ovakvim tumačenjem, pogotovo zato što sam ja zajedno s jednim drugim sudijom zajedno pisao taj tekst. Cilj ove izmene nikada nije bio da se odbaci mogućnost donošenja delimično oslobađajuće presude.
Bilo bi, naime, paradoksalno da cilj izmene koja želi uštedeti vreme dovede do toga da efekt bude potpuno drugačiji i to zato što se ne može doneti delimično oslobađajuća presuda.
Isto tako bilo bi paradoksalno optuženome nametati obavezu da predočava dokaze ako za neke optužbe tužilac nije predočio nijedan dokaz, ili, pak, predočeni dokazi nisu dovoljni.
U takvoj situaciji ja smatram, za razliku od većine sudija veća, da veće može doneti oslobađajuću presudu bilo delimično, bilo u potpunosti za optuženoga.
Procedura po pravilu 98 bis, budući da se pokreće posle izvođenja dokaza optužbe, a pre izvođena dokaza obrane, vrlo je slična zahtevima koji se na engleskom nazivaju no case to answer u zemljama anglosaksonskog prava što znači oslobađajuća presuda zbog nedostatka dokaza optužbe kada obrana ne mora na njih odgovarati.
Praksa ovoga suda u vezi sa pokretanjem postupka po pravilu 98 bis pravilnika, stalno pokazuje da sudije moraju doneti oslobađajuću presudu ako dokazi koje predoči optužba ne omogući razumnom sudiji da izvan svake razumne sumnje smatra da je optuženi kriv.
Cilj pravila 98 bis je sasvim jasan. To pravilo želi izbeći nastavak postupka u slučaju da tužilaštvo nije u dovoljnoj meri iznelo dokaze za svoje tvrdnje i to bez ikakvog ispitivanja stava obrane u vezi s tim dokazima koji su već napravljeni ili tek trebaju uslediti. Osim toga, kada se radi o ovako dugom suđenju, budući da je optuženi u pritvoru već više od osam godina ja smatram da standard ispitivanja dokaznih predmeta po pravilu 98 bis mora biti stroži, mora biti striktniji nego u nekom običnom slučaju, tada se suđenje vodi ekspeditivno u skladu sa statutom međunarodnog suda.
Zapravo, bilo bi nepravično da se nastavi sa suđenjem, a da su izvedeni dokazi nedostatni i to zato što je pritvor već trajao toliko dugo i što osim toga je tužilaštvo imalo jako puno vremena da dobro uredi svoju istragu, budući da je uobičajeno na međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju da tužilaštvo za vreme suđenja i dalje vodi istragu i da po svom nahođenju uvodi dokazne predmete, nove dokazne predmete i to katkada u zadnji čas, kao što je to bio slučaj sa dnevnicima generala Mladića.
Ovo je bila prva lekcija, prisutnim kolegama u Veću (a i, ovde)…
Jedan za drugim usledili su primeri neprimerene prakse Tribunala. Poput, činjenice da se Šešelj nalazi u pritvoru punih osam godina i da je proceduru po pravilu 98 bis trebalo smestiti u taj kontekst:
Sagledavanje dokaznih predmeta tužilaštva u skladu sa pravilom 98 bis pravilnika odvija se u jednom posebnom kontekstu s obzirom na druge predmete koji se vode pred ovim sudom, kao prvo postoji pritvor van normi optuženog koji je u pritvoru od 24. februara 2003. godine, taj pritvor koji traje više od osam godina je preteran u pogledu kriterijuma koje je uspostavio Evropski sud za ljudska prava i njegovo produženje treba da se desi samo iz razloga koji su relevantni i dovoljni kao što su kompleksnost predmeta, nužnost da optuženi ostane na raspolaganju pravdi, sprečavanje ponavljanja, kršenja odnosno počinjavanja krivičnog dela i u tom pogledu treba konstatovati predmet vođen pred Međunarodnim sudom za ljudska prava 29. oktobra 2009. godine, protiv Francuske, ili s obzirom na pritiske na svedoke i tu treba pogledati šta je o tome rekao Evropski sud za ljudska prava 10. marta 2009. godine u predmetu Bikov protiv Rusije.
Ovo je bila druga lekcija…
Usledilo je detaljno obaranja navoda optužnice…
Antoneti, osporavajući koncept tužilaštva navodi i sledeće primere:
Sam koncept udruženog zločinačkog poduhvata s različitim protagonistima osporavan je, čini mi se, u odluci koju je 10. novembra 2005. godine donelo Veće broj tri, rešavajući po zahtevu optužbe, kojom se tražilo spajanje predmeta Milan Martić, Jovica Stanišić i Franko Simatović, te Vojislav Šešelj. U to vreme tužilaštvo je htelo da spoji ova tri predmeta. Zanimljivo je razmisliti o razlozima i motivima takvog zahteva.
Optužba u svom zahtevu od 1. juna 2005. godine, u paragrafu 23 podneska navodi cilj udruženog zločinačkog poduhvata u tri optužnice. Veće III kojim je predsedavao sudija Robinson, a u veću su bili sudije Agijus i Liju, odbacilo je zahtjev za spajanjem predmeta, rekavši u paragrafima 20 i 21 odluke, citiram, slijedeće: Udruženi zločinački poduhvat, koji se tu navodi nije identičan u svakoj od ovih optužnica, s tim da se mora primetiti da dolazi do delimičnog preklapanja između tački optužnice, oblika odgovornosti, vremenskog okvira i mesta zločina.
Usput budi rečno, moram kazati da udruženi zločinački poduhvat, koji se tereti u optužnici, odnosno u predmetu Mrkšić, Radić i Šljivančanin, se spominje na sjedeći način u paragrafu P-169 presude koja je sada već svima poznata, koju svi mogu pročitati:
U optužnici se tvrdi da su trojica optuženih u dogovoru s drugim osobama, među ostalim Miroljubom Vujovićem, Stankom Vujanovićem, sudelovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bio progon Hrvata i drugih nesrba koji su bili u bolnici u Vukovaru. Takođe se tvrdi da su zločini koji se terete u optužnici bili u okviru cilja koji se pripisuje udruženom zločinačkom poduhvatu, te da je svaki od optuženih posedovao potrebni mens rea za počinjenje svakog od tih zločina. To je reklo veće.
U paragrafu 608 veće kaže sledeće: činjenice za koje je veće zaključilo da su utvrđene dokazima ne potkrepljuju tezu tužilaštva da je postojao udruženi zločinački poduhvat u kojem je zajedno s drugima učestvovao bilo koji od trojice optuženih i dodaje, kao i drugi. Ta presuda, koja predstavlja pravni autoritet, po mom mišljenju ne mora predstavljati uzimanje na znanje općepoznate činjenice, ali, prema tome ako u Vukovaru nije bilo udruženog zločinačkog poduhvata, sa članovima Srpske radikalne stranke, kako bi ona u ovome predmetu mogao takav poduhvat postojati.
Štaviše, sam koncept velike Srbije koji je Vojislav Šešelj samo nasledio i nastavio da zastupa kroz ideologiju srpskog nacionalizma, predviđa državu Srba rimokatolika, pravoslavaca, muhamedanaca-što, kako zaključuje Antoneti ovo se razlikuje od progona na verskoj osnovi zbog toga što optuženi na strani 43222 istog transkripta kaže sledeće:
Ideja Velike Srbije ne može da se poistovećuje sa bilo kakvom praksom progona protiv muslimanskog ili katoličkog stanovništva, jer u svim dokumentima vezanim za program Srpskog četničkog pokreta, pokreta koji je posvećen srpskoj slobodi i Srpske radikalne stranke, mi pozivamo Srbe pravoslavce, katolike, muslimane, protestantne i Srbe ateiste isto tako da žive u bratskoj slozi i da se ujedine. Ne može da se uspostavi ikakva veza između ideje Velike Srbije i teze koja se ovde izlaže o etničkom čišćenju. To je ono to sam hteo da kažem, međutim, vi me stalno prekidate i zbog toga mi insistiramo na potrebi da uključimo u partiju i katolike i muslimane i da oni dođu na visoke položaje u našoj partiji.
Više je nego jasno da su Milošević i Šešelj ipak imali dva potpuno različita koncepta koja su vrlo često dolazila u ozbiljne sukobe i da sama teza tužilaštva nailazi na ozbiljne prepreke, jer ne uzima u obzir da je Jugoslavija već postojala i samim tim ulazi u protivrečnost sa činjenicom da su svi Srbi samim tim već bili objedinjeni u jugoslovenskoj državi, koju je Milošević želeo da sačuva. Ova koncepcija ima za posledicu da obuhvata u jednom istom poduhvatu pojedince koji nisu imali ništa više od sporadičnih kontakata, jer su težili nekom konačnom cilju, pritom ponekad ulazeći u sukob interesa.
U drugom slučaju, čini se da su ciljevi, kojima su težili Šešelj i Milošević, različiti.
Za Miloševića, radilo se o tome da se sačuva savezna država koja je već postojala, koja bi omogućila Srbima da ostanu u istoj državi, dok je za Šešelja bilo poželjno da se stvori jedna unitarna i centralistička država koja bi obuhvatila istorijske srpske zemlje i u kojoj bi svi stanovnici govorili isti jezik – štokavski.
Uzimajući u obzir sve ove parametre jedan razumni sudija ne bi mogao da zaključi, van svake razumne sumnje, da je optuženi Šešelj imao isti cilj kao i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, zbog toga što su njihovi konačni ciljevi bili dijametralno različiti. Ja ne mogu zbog toga da zaključim da je optuženi učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj da nasilno i zločinima natera nesrbe da napuste, definitivno, jednu trećinu Hrvatske, velike delove Republike Bosne i Hercegovine i neke delove Vojvodine, da bi se te regije pripojile jednoj novoj srpskoj državi, zaključuje Antoneti i time obara učešće Vojislava Šešelja u UZP!
S obzirom da je Antoneti, Šešelja oslobodio krivice u svom izdvojenom mišljenju u šest tačaka optužnice, važno je na ovom primeru videti način rada tužilaštva.
Zamislite samo kako su prošli ostali osumnjičeni, koji nisu imali medijsku pažnju…
što se tiče tačaka optužnice 12 i 13 bezobzirno razaranje javne i privatne imovine…ostaje činjenica da izveštaj veštaka tužilaštva, gospodina Andreasa Ridlmajera ne omogućava da se ova razaranja pripišu jednoj konkretnoj grupi, niti da se utvrdi tačan datum. Izgleda da je ekspert koristio dokumente koji su sastavljeni naknadno posle tih događaja i fotografije koje su naknadno napravljene. Zbog toga kako se može zaključiti da je na tom i tom mestu neka uništena džamija danas postala parking. Da li je ona možda bila uništena po odluci same opštine posle tih događaja iz bilo kog razloga, njima znanom, konkretno zbog toga što je bilo možda opasna ruševina. Veštak nije odgovorio na ovakva pitanja, iako i ja imam elemente da zaključim da su ove zgrade oštećene, ili uništene, nemam dovoljno elemenata da ova razaranja i oštećenja pripišem jednoj konkretnoj grupi koja je delovala pod direktnim rukovodstvom optuženog, kao što se to tvrdi u paragrafu 34 optužnice i to u onom obliku odgovornosti koji je tamo naveden, uključujući i oblik tri udruženog zločinačkog poduhvata.
Meni se čini da je neophodno što se tiče tih pljački, imati kao minimum ove neprikosnovene dokaze o tome.
Kao prvo, spisak žrtava pljačke, kao drugo precizni opis opljačkanih dobara, kao treće fotografije ili zvanične izjave o tim dobrima i kao četvrto elemente koji mogu da identifikuju počinitelje.
Međutim, mora se konstatovati da ovi dokazi ne postoje u ovom slučaju. Ne mogu zbog toga da zaključim da su stotine i stotine kuća i domova bili opljačkani u Vukovaru, Zvorniku, u širem području Sarajeva, u Vogošći, Mostaru i Nevesinju. Zbog toga hoću da vam pokažem na ekranu tabele koje, po mom mišljenju mogu da pokažu koji su elementi dokaznog materijala potrebni da bi jedan razumni sudija mogao da konstatuje da su zaista navedeni zločini počinjeni na taj i taj način.
Tužilaštvo tvrdi da je element Mens rea u planiranju ovih zločina u Vukovaru i Zvorniku proizašao iz njegovih huškačkih govora kao i iz njegovog slanja dobrovoljaca u ovo područje kada je dobro znao da su oni i ranije činili krivična dela na ratištima.
Tužilaštvo dodaje, kao treće, iz činjenice da su se ovi zločini zaista dogodili. Tužilaštvo dodaje da što se tiče Hrtkovaca Mens rea u planiranju je potvrđen, znači stanje svesti i namera su potvrđeni izjavama svedoka VS-015, VS-026, VS-1133. Ja smatram kao prvo da planiranje podrazumeva kao minimum, jedan plan o kome postoje učesnici i u kome postoje neki idejni tvorac. Tim pre što je u Vukovaru intervencija JNA nije mogla da se desi osim po odluci sa vrlo visokog nivoa i sa učešćem nekog vojnog komandanta i da u tom smislu jedan opozicionar kao što je bio optuženi nije imao nikakvu ulogu u planiranju. činjenica da su dobrovoljci bili prisutni u Vukovaru ili poslati u Zvornik nije dovoljna sama po sebi da se kaže da je on planirao ili da je bio autor nekog plana.
Što se tiče Hrtkovaca optuženi nije lično planirao sam proterivanja ili kampanju progona.
Prikladno je primetiti da u momentu kada on održava svoj govor i za one koji su zaboravili ja citiram po pamćenju to je bio 6. maj 1992. On je u toku svoje predizborne kampanje i on ne raspolaže nikakvim sredstvima prinude u pogledu civilnog stanovništva čak i pod pretpostavkom da je on glavni autor plana.
Moralni element planiranja ne može direktno da se izvuče iz huškačkih govora zbog toga što ne može da se utvrdi jedan dovoljan neksus između njegovih reči, koje su navodno izgovorene u Vukovaru, što je daleko od utvrđenog i jednog sastanka u Malom Zvorniku koji se zapravo nije desio onog datuma kada to tvrdi tužilaštvo.
Takođe ocenjujem pod dva ta činjenica da je optuženi odobrio slanje dobrovoljaca ne znači da je on znao da će neki od njih počiniti zločine na terenu.
U optužnici se tvrdi kao i u pretpretresnom podnesku na nekoliko mesta da su postojali dobrovoljci Srpske radikalne stranke, takozvani šešeljevci koji su učestvovali u zločinima, višestrukim zločinima…. nema dovoljno dokaza da bi jedan razumni sudija mogao da se uveri u tačnost navoda i jednih i drugih i da bi imao nepobitne dokaze, a ti nepobitni dokazi bi morali da budu sledeći: prvo vojna knjižica za običnog dobrovoljca gde se tačno kaže koji je njegov raspored u kojoj jedinici i da piše Vojna pošta sa brojem.
Drugi važni element koji treba uporediti sa prvim je članska karta Srpske radikalne stranke koji je imao svaki pripadnik stranke, bez ta dva uporedna dokaza, jedan razumni sudija ne može da zaključi da je dobrovoljac A bio raspoređen u jedinicu B koja je počinila određeni zločin i da je taj dobrovoljac bio pripadnik Srpske radikalne stranke. Povrh toga mnogobroja saslušavanja svedoka tužilaštva kao i fotografije i videofilmovi koji su bili predočeni i bili su usvajani u ovom sudskom veću, omogućavaju da se svi uverimo da je svaki borac nosio različitu odeću koja joj nikako ne omogućava da se utvrdi njihova pripadnost nekoj konkretnoj jedinici i da na njima nema nikakvih vojnih oznaka ili drugih znakova raspoznavanja koji identifikuju neku jedinicu. Isto tako neki od njih su nosili šajkaču, drugi nisu nosili šajkaču, neki su nosili kape, neki nisu imali ništa na glavi.
Sigurno je da kada razmotrimo sve dokaze koji su bili usvajani do sada, vidimo da je svaki dobrovoljac bio podređen nekom lancu komandovanja u vojsci a to nije bio lanac komandovanja Srpske radikalne stranke.
Ja zbog toga smatram da optuženi treba da bude oslobođen od optužbi za ovaj oblik odgovornosti.
Podsticanje na počinjavanje. Većina je odlučila da sagleda samo taj vid odgovornosti, međutim ja sagledavam lično sve vidove odgovornosti. U pogledu govora koje je optuženi držao u Vukovaru ispostavlja se da dokazni elementi koji su predočeni ne dokazuju da je optuženi izgovorio, zapravo svedok VS-027 kada se sagleda njegovo svedočenje to meni nije sasvim verodostojan, tim više što u presudi Mrkšić, Radić i Šljivančanin koja ima autoritet presuđene činjenice rečeno je u paragrafu 51 i to ću pročitati jer smatram da je interesantno. Kao što će podrobnije biti reči kasnije u ovoj presudi veće nije ubeđeno u iskrenosti ili pouzdanost svedoka koji su o tome svedočili. Njihove iskaze u vezi s tim ne potvrđuju drugi dokazi, a pored toga postoje oprečni dokazi u vezi sa prisustvom Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina na tom sastanku.
Veće u ovoj fazi konstantuje da prihvata da je Vojislav Šešelj u nekoliko navrata krajem oktobra i početkom novembra 1991. godine posetio Vukovar, ali ne može na osnovu iskaza koje je saslušalo da zaključi da su Miroslav Radić i Veselin Šljivančanin prisustvovali sastanku na kojem je Šešelj dao takvu izjavu.
Dakle, ja smatram da postoji sumnja ovde a sumnja naravno treba da ide u prilog optuženom. Što se tiče govora održanom u Malom Zvorniku, koji se navodi u paragrafu 93 pretpretresnog podneska, o njemu govori jedan jedini svedok VS-017 i to se pominje u fusnoti na stranici 292, međutim on nije sasvim siguran u datum i moguća konfuzija sa govorom koji je održan u avgustu 1990. godine.
U pogledu govora održanog u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine, koji se pominje u paragrafu 127 pretpretresnog postupka, shodno iskazu svedoka VS-1133 što se pominje u fusnoti 441 to mi ne deluje verodostojno utoliko više što govor kojim raspolaže pretresno veće ni na koji način ne pominje takve izjave.
Sagledavanje govora koji je održan u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine, to sasvim potvrđuje, jer tu se možemo uveriti da se on podseća, da on podseća na činjenicu da postoji jedan režim koji je na vlasti i da postoji jedna opozicija sa Srpskom radikalnom strankom i on naglašava:
Mi osuđujemo sadašnji režim kako u Srbiji, tako i u ovoj krnjoj Jugoslaviji.
Pored toga postoji i jedna očigledna kontradikcija koja proističe iz vidova odgovornosti, jer ne može se s jedne strane njemu stavljati na teret to što je davao naređenja i s druge strane to što je podsticao na počinjavanje ili čak sam počinjavao. Moguće je da postoji samo jedan ili drugi vid odgovornosti.
Shodno tome, po meni, optuženog bi trebalo osloboditi za taj vid odgovornosti, koji se dakle zasniva na naređivanju.
… U ovom trenutku ja sam zadržao oblike odgovornosti pod nazivom podsticanje na izvršenje, izvršenje na osnovu dokaznog materijala. Međutim, u fazi presude mora se izabrati samo jedan oblik odgovornosti, jer optuženi je ili je izvršio, ili je podsticao na izvršenje, ili je pomagao i podržavao. Sa moje tačke gledišta ne može biti i jedno i drugo istovremeno, ne može se biti izvršitelj, saučesnik, i podstrekivač to je zaključak mog izdvojenog mišljenja.
Treba da sve bude savršeno jasno, jer je sve ovo vrlo tehnički složeno, ja se apsolutno slažem sa sudskim većem, sa mojim kolegama, što se tiče progona, podsticanja, pomaganja i podržavanja, ali se apsolutno ne slažem s tim i takođe se slažem i za prisilno premeštanje i proterivanje. Znači slažem se sa većinskim mišljenjem za tačke 1, 10 i 11, većina je odlučila da će zadržati i sve druge tačke optužnice i tu postoje neslaganje među nama. Znači kao i moje kolege ja sam za to da se suđenje nastavi i s mojim izdvojenim mišljenjem ja takođe odbijam vaš zahtev da budete oslobođeni, ali po drugim osnovama.
Dakle, posle izvođenja izdvojenog mišljenja sudije koji je od 2003. godine u Tribunalu, učestvovao u pisanju Pravilnika o postupku i dokazima-kako bismo razumeli rad tribunala, optužnicu protiv jednog opozicionog političara, koji je u devetogodišnjem pritvoru – a da za sve to vreme tužilaštvo, faktički nije dokazima utemeljilo optužnicu?!
I to prema tvrdnji predsedavajućeg Veća, koje je imalo šansu da pokaže svoju odlučnost i nepristrasnost – a nije u većini!
Zašto?
Prvo, u samoj primeni procedure 98 bis- imali su šansu da isprave nečuvenu grešku kada je reč o ekspeditivnom suđenju i da ga ubrzaju tako što bi odbacili tačke optužnice za koje tužilaštvo nije pružilo dovoljno dokaza.
Ili možda očekuju da Vojislav Šešelj, dokazuje navode tužilaštva?! Kako drugčije da razumemo, činjenicu da nijedna tačka optužnice za koju tužilaštvo prema mišljenju predsedavajućeg sudije nije pružilo dovoljno dokaza, nije skinuta?!
Drugo, kada je reč o fer suđenju. Tu je, više nego, napravljena nepopravljiva šteta pravu na pravično suđenje, jer ovaj se optuženi za svoje procesno pravo borio štrajkom glađu.
O ravnopravnosti po oružju kao osnovnom standardu pravičnosti postupka da i ne govorimo-a čini nam se da mu još nisu platili avionsku kartu, kojom je po podizanju optužnice, otputovao za Hag.
Dakle, da li je Vojislav Šešelj kriv?!
I ako jeste, posle svega u čemu se ogleda njegova krivica?
Posle svega, kada bismo samo i jedino govorili jezikom argumenata-šta bismo rekli za prirodu Tribunala u Hagu.
Da li je to pravni ili politički instrument sila?
Drugo, šta ako se dokaže, kako je najavio Antoneti, u oktobru ove godine kada amikus kuri treba da donese konačnu odluku o tome da su svedoci tužilaštva bili izloženi pritiscima i tako lažno svedočili..
Šta onda?!
Sudija Žan Klod Antoaneti:
Gde bih Vas ja oslobodio, a gde osudio…
Ono što predstavlja pravu senzaciju jeste izdvojeno mišljenje sudije Antonetija. Da krenemo, od zaključka:
…da znate u čemu bih vas ja oslobodio, a gde bih vas kao razumni sudija van svake razumne sumnje mogao proglasiti krivim po pravilu 98bis…Imajući u vidu ukupne elemente u sve dokaze koje su predočeni do sada, bili biste oslobođeni po tačkama optužnice 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14. Što se tiče podsticanja bili biste oslobođeni pod tačkama 4, 8, 9, 12, 13 i 14, što se tiče naređivanja bili biste oslobođeni pod tačkama 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14. Što se tiče počinjenja ili izvršavanja, ja bih vas oslobodio za oblike odgovornosti 1, 2 i 3 udruženog zločinačkog poduhvata, što se tiče podržavanja i pomaganja oslobodio bih vas pod tačkama optužnice 4, 8, 9, 12, 13 i 14. Mogao bih da zaključim u ovom slučaju da treba da budete oslobođeni… gde bih ja prihvatio predočene dokaze koje je nama pokazalo tužilaštvo i to naravno ne uzima u obzir sve ono što bi ste vi mogli da predočite tokom vašeg postupka odbrane, ali hteo bih da kažem da što se tiče podsticanja, ja bih mogao da vas osudim po tački 1 progoni, tačkama 10, 11 deportacija i prisilno premeštanje.
OBOREN UDRUŽENI ZLOčINAčKI PODUHVAT!
Posebno važan, ako ne i najvažniji deo ticao se udruženog zločinačkog poduhvata kojeg je Antoneti u slučaju Šešelj obesmislio.
Prvo, skrenuo je pažnju na vrlo neprijatnu činjenicu za sprovodioce pravde u Tribunalu, i to samo poredeći dva predmeta: Karadžić i Šešelj. U oba predmeta UZP se odnosi na obojicu, ali vremenski interval nije isti (?!).
U prvom, on traje znatno duže: od 1991 do 1995. godine.
U drugom, dve godine kraće: od 1991 do 1993. godine.
U paragrafu 6 optužnice kaže se Vojislav Šešelj je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Svrha tog udruženog zločinačkog poduhvata bila je da se činjenjem zločina, koji predstavljaju kršenja odredbi članova 3 i 5 Statuta Međunarodnog suda, većina Hrvata, muslimana i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti silom trajno ukloni sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske (u daljem tekstu Hrvatska) i velikih delova Bosne i Hercegovine, kao nekih delova Vojvodine u Republici Srbiji kako bi ta područja postala deo nove države pod dominacijom Srba.
U paragrafu 8 navode se učesnici tog poduhvata i ja ću ih citirati, budući da je ovo važno: Slobodan Milošević, general Veljko Kadijević, general Blagoje Adžić, pukovnik Ratko Mladić, Radmilo Bogdanović, Jovica Stanišić, Franko Simatović zvani Frenki, Radovan Stojičić zvani Badža, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Željko Ražnatović zvani Arkan, drugi političari iz bivše Jugoslavije, iz Republike Crne Gore i srpski rukovodioci iz Bosne i iz Hrvatske. Takođe su u taj spisak bile uvrštene srpske snage, to je termin koji kolektivno označava pripadnike Jugoslovenske narodne armije JNA, koja je posle toga postala Vojska Jugoslavije, zatim teritorijalne odbrane, srpske teritorijalne odbrane u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, Vojske Republike Srpske Krajine VRSK i Vojske Republike Srpske VRS, kao i pripadnici TO Srbije i Crne Gore, snage srpske lokalne policije, Republike Srbije i snage specijalne srpske policije SAO Krajina i RSK koje su se zajednički nazivale Martićeva policija, martićevci, policija SAO Krajine ili milicija SAO Krajine, kao i pripadnici paravojnih srpskih, crnogorskih, bosansko-srpskih i hrvatsko-srpskih snaga, kao i dobrovoljačke jedinice, pre svega četnici ili Šešeljevci.
Potkrepljujući tezu o udruženom zločinačkom poduhvatu tužilac, pored dokaznih predmeta koje navodi u svom usmenom izlaganju, poziva se na paragrafe 4 i sledeće paragrafe optužnice u vezi sa učešćem tužioca u udruženom zločinačkom poduhvatu, razaznavajući tri glavna aspekta koja ću sada da navedem.
Kao prvo, optuženi je navodno iskoristio svoju vlast političara da bi obezbedio promovisanje u medijima svog projekta stvaranja, putem nasilja, Velike Srbije.
Drugo, kao predsednik Srpske radikalne stranke i kao vođa SčP-a Vojislav Šešelj je navodno nadzirao regrutovanje, indoktrinaciju, finansiranje, formiranje, stvaranje, koordinaciju, snabdevanje i raspoređivanje dobrovoljačkih jedinica koje su često izazivale prisilno premeštanje nesrba koji su živeli u ciljnim područjima.
Kao treće, optuženi je navodno dao veliki doprinos stvaranju udruženog zločinačkog poduhvata time što je počinio zločine progona putem govora koji su pozivali na mržnju u Vukovaru u Hrvatskoj, Zvorniku u Bosni i Hercegovini i Hrtkovcima u Srbiji i putem proterivanja i nehumanih dela, kao što je prisilno premeštanje u Hrtkovcima.
Kako bismo iznijeli stvar sažeto, moram podsjetiti da u Statutu nema nijedne riječi o udruženom zločinačkom poduhvatu. Štaviše, generalni sekretar Ujedinjenih naroda je u svom izveštaju od 3. maja 1993. godine pred Savetom bezbednosti rekao sljedeće, citiram u celosti: Međutim, postavl
