Londonski „Gardijan“ o dvogodišnjici suđenja Slobodanu Miloševiću
Posle dve godine od početka suđenja Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, glavni tužilac Karla del Ponte bila je u trijumfalnom raspoloženju kada je obelodanila 66 tačaka optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika, okrivljenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Si-En-En je bio među onima koji su to nazvali „najvažnijim suđenjem od procesa u Nirnbergu“, budući da su tužioci ukratko opisali „zločine ravne srednjoevekovnom divljaštvu“, koje je, navodno, počinio „kasapin iz Beograda“.
Ali posle tih dana nesmotrenosti, stvari su krenule u krajnje rđavom pravcu za gospođu Del Ponte. Očekivalo se da optužbe vezane za rat na Kosovu budu najjača stavka u postupku koji je pokrenula. Međutim, ne samo da tužilaštvo nije uspelo da dokaže Miloševićevu ličnu odgovornost za zločine na tom prostoru, već su i priroda i razmere samih zločina dovedeni u pitanje.
Brojni svedoci optužbe raskrinkani su kao lažovi, na primer, Biljal Avdiju, koji je tvrdio da je video „oko pola tuceta raskomadanih tela“ u Račku, mestu odigravanja spornih ubistava zbog kojih je i započeo rat na Kosovu tokom bombardovanja koje su predvodile Sjedinjene Države. Forenzički materijal je kasnije pokazao da nijedan leš nije bio raskomadan. Ispostavilo se, takođe, da insajderi za koje nam je rečeno da će sve izbrbljati i pomrsiti konce Miloševiću nisu bili ni blizu tome. Rade Marković, nekadašnji šef jugoslovenske tajne službe, na kraju je svedočio u korist svog starog gazde, rekavši da je godinu i po dana bio podvrgnut „pritisku i torturi“ da bi potpisao izjavu koju je pripremio ovaj sud. Izašlo je na videlo i to da je drugog „insajdera“ Ratomira Tanića unajmila britanska obaveštajna služba.
Tužioci nisu prošli mnogo bolje ni kada su na red došle optužbe povezane sa ratovima u Bosni i Hrvatskoj. U slučaju najgoreg masakra za koji je Milošević optužen kao saučesnik – onog izvršenog u Srebrenici 1995. nad muškarcima i dečacima kojih je bilo između dve i četiri hiljade – tim gospođe Del Ponteove nije izneo ništa što bi osporilo rezultat petogodišnje istrage koju je naložila holandska vlada – nalaz da „nema dokaza da su naređenja za pokolj stigla od političkih lidera iz Beograda“.
Svedoci
Radi podupiranja traljavog slučaja ovog tužilaštva, u sudnicu je uguran niz političkih svedoka visokog ranga. Nedavno je pretendentu na predsedničku funkciju (doskorašnjem, prim. prev) i bivšem komandantu NATO snaga Vesliju Klarku, iako je time povređen princip javnosti postupka, dozvoljeno da iskaz da u zatvorenom krugu, uz mogućnost da Vašington zatraži da se iz javnog zapisnika izbriše bilo koji deo njegovog svedočenja za koji smatra da nije u interesu Sjedinjenih Država.
Bilo kom nepristrasnom posmatraču teško je da izbegne zaključak da Del Ponteova postupa po obrnutom redu – da prvo izriče optužbe, a onda pokušava da za njih pronađe dokaze. I što je vrlo neobično, pri tako velikim odstupanjima od onog što bi bio doličan sudski proces, od svih zapadnih organizacija za zaštitu ljudskih prava samo je britanski Helsinški odbor izrazio zabrinutost. Ričard Diker, koji posmatra suđenje ispred organizacije Hjuman rajts voč, izjavio je da je „impresioniran“ postupkom koji je pokrenulo tužilaštvo. Cinici bi možda rekli da se od Dikera i nije moglo očekivati da kaže nešto drugo, s obzirom na to da Džordž Soros, dobrotvor ove organizacije, finansira Tribunal.
Džudit Armata, američki advokat i posmatrač Koalicije za međunarodnu pravdu (još jedne nevladine organizacije koju pomaže Soros), ide još dalje zlurado primećujući da „kada padne presuda i on nestane u toj ćeliji, niko ga neće ponovo čuti. On će prestati da postoji“. Dakle, tako stoji stvar sa onim fantastičnim starim predstavama da je cilj suđenja da se utvrdi krivica. Za Armatu, Dikera i njihove pomagače Milošević je, izgleda, već proglašen krivim po svim tačkama optužnice.
Na Balkanu su tokom 90-ih izvršeni strašni zločini i ispravno je da se odgovornost za njih ispituje pred sudom. Ali Haški tribunal, vulgarno političko telo osnovano i finansirano od onih istih NATO sila koje su pre četiri godine povele nezakoniti rat protiv Miloševićeve Jugoslavije, ono telo koje je odbilo da razmatra nesumnjive dokaze da su zapadni lideri krivi za ratne zločine u tom konfliktu, očito nije doraslo ovoj ulozi.
Daleko od toga da bude delitelj nepristrasne pravde, kako još uvek veruju mnogi slobodoumni ljudi, taj sud je demonstrirao svoje predubeđenje koje ide u korist ekonomskih i vojnih interesa najmoćnijih nacija na planeti.
Pravda
Milošević sedi na optuženičkoj klupi zato što se tim interesima isprečio na putu, i bez obzira na to šta se dešava u sudnici, politička potreba diktira da on bude proglašen krivim. Ako ne po svim tačkama optužnice, ono bar po tačkama koje su dovoljne za doživotnu robiju. Nepoštovanje pravde u Hagu u toku protekle dve godine pruža otrežnjujuću lekciju za sve koji polažu velike nade u novoosnovani Međunarodni krivični sud.
Sjedinjene Države su se već osigurale da ne budu pod jurisdikcijom tog suda. članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija imaće moć da koče ili suspenduju njegove istrage. Cilj međunarodnog pravosudnog organa pred kojim bi se zakon podjednako primenjivao na sve je plemenit. Ali u svetu u kome su neke države očigledno „jednaki je“ od drugih njegova realizacija se čini daljom nego ikad.
