Ravnogorski pokret, nastao u planinama zapadne Srbije (Suvobor, Maljen, Povlen), širio se najbrže prema istoku i centralnoj Srbiji, Šumadiji. Kako Jovan Cvijić zapisuje: “u predelima omeđenim Podrinjem na zapadu, Starim Rasom, Kopaonikom i Toplicom na jugu, slivovima Južne i Velike Morave i Timoka na istoku, i Savom i Dunavom na severu nacionalna svest je kao kristal jasna“… “Kada se ceo masiv od Venčaca i Bukulje do Vujna i Rudnika zamisli prekriven gustom šumom onda je jasno zašto su tu ponikla oba srpska ustanka pod Karađorđem i Milošem“. Slična je bila situacija i početkom leta 1941. godine. Svoje uporište Ravnogorski pokret, pored zapadne Srbije, počeo je da dobija i u centralnoj Srbiji tj. Šumadiji. U ovoj oblasti formiraju se jedni od prvih odreda. Avgusta meseca kapetana Dušana Duju Smiljanića, pukovnik Mihailović, šalje u Gružu gde je trebalo da objedini postojeće četničke odrede. Stavili su mu se pod komandu Gružanski, Grbički, Šljivovački, Jasenički, Gornjogružanski, Knićki i Pećančev Gružanski odred. Tako je formiran Gružanski četnički odred pod komandom kap. Dušana Smiljanića. To je samo primer formiranja odreda. Sve oficire koju su se javili na dužnost pukovnik Mihailović je slao na matične teritorije ili u određene “nepokrivene“ oblasti. U oblasti Lepenice (Kragujevac i okolina) komandant Lepeničkog odreda bio je major Aleksandar Milošević. U Šumadiji su pored navedenih primera bili i: Gorska Garda Nj. K. V. Kralja Petra Drugog u oblasti Kosmaja, Bukulje, Topole… Rudnički četnički odred (kom. kapetan prve klase Prokopije Gačić) jačine oko 100 boraca, Levački odred (poručnika Marka Muzikravića) jačine oko 150 boraca, Gledićki odred (poručnika Miše Mojsilovića) oko 200 boraca, Kotlenički odred (potpukovnika Radojka Jovanovića, inače Solunca) oko 700 boraca, Kragujevački odred (poručnika Popovića), Kosmajski odred (poručnika Svete Rakića) oko 250 boraca, Juhorski i Trstenički… Pred nemačku operaciju “Mihailović“ na četnike, 1. decembra 1941. pukovnik Mihailović izdao je naređenje da se odredi preformiraju u brigade. Mnogi su sjedinjeni pa su u Šumadiji bile: Kačerska (poručnik Dragiša Ninković) i Gružanska (kapetana Smiljanića) brigada. Kao i cela organizacija, u zimu 1941/42., svi prelaze ili u najstrožu gerilu ili u “legalizaciju“ kod Nedićevih snaga.
Proleća 1942. kada je već divizijski đeneral (od 19.januara) i minstar vojske, mornarice i vazduhoplovstva (od 11. januara) u Vladi dr Slobodana Jovanovića, Mihailović počinje ponovo da jača svoju organizaciju, ali bez većih frontalnih napada koji su bili osuđeni na poraz i smrt nevinog naroda. Tokom 1942. formirani su korpusi JVuO, sada već priznate savezničke vojske sa ustrojstvom od 10. juna i pod komandom armijskog đenerala (od 17. juna) Dragoljuba Mihailovića. Do sredine 1943. godine u Šumadiji su delovali:
Smederevski korpus – Gorski štab 74 (kom. kapetan Prokopije Glavičić (1943), a zatim poručnik Živan Lazović (do pogibije februara 1945 u Bosni) Srezovi: Podunavski, Velikooraški i Jasenički – Oko 1500 ljudi pod oružjem; Avalski korpus – Gorski štab 76 (komandant: kapetan Svetislav Trifković), Srezovi: Vračevarski, Gročanski i Posavski – brojno stanje krajem 1943: oko 1000 ljudi pod oružjem; Rudnički korpus – Gorski štab 80 (komandant: kapetan Dragiša Ninković (šifra “Leonardo“), zatim kapetan Dragomir Gaga Topalović) – oko 800 ljudi pod oružjem; Prvi šumadijski korpus – Gorski štab 56 (Komandant: kapetan Marko Muzikravić (šifra “Rolando“))Srezovi: Gružanski, Kragujevački i Levački; Drugi šumadijski korpus – Gorski štab 57 (Komandant: major Aleksandar Milošević) Srez: Lepenički – oko 1000 ljudi pod oružjem; Korpus gorske garde (Oplenački korpus) – Gorski štab 21a (formiran 21. juna 1943. po naređenju đenerala Mihailovića) (Komandant: potpukovnik Nikola Kalabić (šifre “čika Pera“, “Perun“, “Enrih“ i “Ras-Ras“)). Srezovi: Orašački i Oplenački, Mladenovački – brojno stanje po proceni nekih boraca između 3.500 i 4.500 boraca; Kosmajski korpus (Komandant: Kapetan Dimitrije Antonović) Srezovi: Kosmajski i Mladenovački… Ovi korpusi su poznati, i ako je bilo još nekih nadam se da mi neće zameriti preživeli Ravnogorci.
Gorska Garda (kao elitna jedinica JVuO) formirana je avgusta/septembra 1941. Krajem avgusta na Ravnu Goru je po preporuci advokata i rez. potpukovnika Svetolika Protića, inače komandanta Valjevskih četničkih odreda, došao rez. inž. poručnik Nikola Kalabić. Poslat je u Šumadiju da sakupi ljudstvo za Prateću četu Vrhovne komande, međutim ta jedinica je prerasla u Gardu. U prvo vreme komandant ove jedinice zvanično je bio potpukovnik Dragoslav Pavlović, načelnik štaba VK (Vrhovne komande) JVuO. Garda je sa Vrhovnom komandom tokom 1942. na Goliji i u Sandžaku a zatim prelazi u Crnu Goru na planinu Sinjajevinu. U Srbiji je za to vreme zatišje. Korpusi se organizuju i ne vrše veće akcije, osim onih koji su bili u blizini moravsko-vardarske saobraćajnice koju su ometali u radu kako bi sprečili snabdevanje nemačkog feldmaršala Ervina Romela u svojoj ofanzivi na Britance u severnoj Africi. To su i uspeli i britanski generali Montgomeri i Aleksander su se zvanično zahvalili Mihailoviću i njegovim jedinicama na pomoći i sabotažama u Srbiji koje su doprinele pobedi Saveznika kod El Almeina. Dolaskom Garde u Srbiju, novembra 1942., centar pokreta je ponovo Srbija tj. Šumadija. Tokom 1943., naročito u centralnoj i zapadnoj Srbiji, uspostavljene su najveće i najorganizovanije operativne jedinice JVuO. Po nekim statistikama JVuO je (u celoj Jugoslaviji) imala oko 80 korpusa, nekoliko divizija, oko 370 brigada, desetak pukova i neutvrđen, ali po svemu sudeći, veliki broj odreda i manjih teritorijalnih jedinica (uglavnom u zapadnim krajevima). Od tih korpusa blizu 40 je bilo u Srbiji. Zbog oživljavanja ili možemo bolje reći ponovnog i aktivnog razbuktavanja Ravnogorske oragnizacije u Srbiji su pored brojnih operacija protiv četnika (“Morgenluft“, “Hajka“…) Nemci 21. jula raspisali poternicu za đeneralom Mihailovićem, na 20.000 Rajhsmaraka u zlatu. Istom sumom ucenjen je i Tito.
Srbija je bila centar i civilne organizacije Ravnogorskog pokreta. Po naređenju tokom 1943. Srbija je (bezmalo cela) izuzev većih mesta (sedišta srezova i saobraćajnih čvorišta) organizovana u ravnogorstvo. Civilna i sudska vlast su radile na celoj teritoriji. Još novembra 1942. zbog velikog priliv omladinaca đeneral Mihailović organizuje JURAO-Jugoslovensku ravnogorsku omladinu, koja je bila organizovana po omladinskim štabovima pri štabu korpusa. Najbrojniji i najmasovniji su bili štab 501 i štab 1001. Šef centralnog štaba (501) bio je rez. poručnik Lazar Jovanović (27) i štab je u prvo vreme bio na Gledićkim planinama. Važno je naglasiti i delovanje Omladinskog štaba 1001 (omladinci iz studentskog kluba Demokratske stranke Ljube Davidovića). Omladinci iz štaba 501 su uglavnom bili članovi Omladinske sekcije Srpskog kulturnog kluba (osnovana jeseni 1939) čiji je predsednik bio najmlaći doktor nauka u Jugoslaviji, Vojin Andrić.
NASTAVIćE SE…
