U protekle dve decenije u Srbiji nastaje period urušavanja društva. Dešavaju su veliki politički, privredni, ekonomski, kulturni, moralni poremećaji koji u potpunosti menjaju društveno–ekonomski ambijent u funkcionisanju privrede. Stvorena je kriza koja veoma lako može da se završiti socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama.
Početkom devedesetih godina dolazi do urušavanja političkog i privrednog sistema, a negativna selekcija se uspostavlja u svim sferama realnog života: u društvenom, ekonomskom, političkom… sa velikom konkurencijom nesposobnih, ali odanih ljudi koji su uspešno odmagali i državi i privredi, tako da je društvo postalo nestabilno i ekonomski ranjivo, a što se završilo degradacijom mnogih društvenih i moralnih normi.
Srbija je počela sama sebi da kopa grobnicu i 2000. godine Srbija se našla u društvu privredno najmanje uspešnih zemalja u Evropi, i svetu, a što posledica velikog broja faktora i nasleđenog stanja iz devedesetih godina prošloga veka. Najznačajni su:
1. negativna selekcija u svim sferama realnog života: (društvenom, ekonomskom, političkom…) uz istovremeno veliki odliv „mozgova“ iz Srbije (što je izraženo i danas),
2. stvaranje uskog broja ljudi bližim političkim i monetarnim vlastima, kojima je vlast omogućavala ogromno bogaćenje,
3. ekonomske sankcije uvedene 1992. godine,
4. hiperinflacija 1989. godine i 1992. godine,
5. mega inflacija 1993. godine,
6. ratni raspad države u nekoliko faza u periodu od 1991. godine do 1995. godine,
7. NATO udari 1999. godine,
8. i sa njima zakasnela tranzicija.
Mora se reći da je Srbija pre 1990. godine prednjačila u mnogim procesima razvoja i bila bolja po mnogim ekonomskim pokazateljima u odnosu na druge zemlje Istočne Evrope.
Za razliku od zemalja Istočne Evrope koje su pod uticajem Sovjetskog Saveza prihvatile socijalistički društveni sistem, a čiji je osnov bio centralno planska privreda, sa malim brojem preduzeća, koja su bila prevelika i proizvodila su proizvode uglavnom lošeg kvaliteta, u SFRJ je bio socijalistički samoupravni sistem privređivanja koji se zasnivao na društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju i radničkom samoupravljanju.
Početkom poslednje decenije prošloga veka padom Berlinskog zida počela je tranzicija u zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Tranzicija je raskid sa doskorašnjim socijalističkim obrascem privređivanja, gde se intenzivno ukidaju sve institucije socijalističke privrede. Brzo se napušta privredni sistem koji je utemeljen na državnoj svojini i administrativnom upravljanju ekonomijom.
Dakle, tranzicija je prelaz iz jednog oblika privređivanja u drugi, iz netržišnog oblika u tržišni oblik privređivanja. Centralno planiranje osuđeno je na neuspeh zato što ni jedna vladina agencija ne može da prikupi sve važne informacije da bi privreda dobro funkcionisala.
U Srbiji tranzicija je izbegavana i razvlačena, a dešavaju se i sledeći fenomeni: ekonomske sankcije, hiperinflacija i mega inflacija, ratni raspad države, te NATO udari.
Prema mišljenju mnogih do raspada zajedničke države i uzroka sukoba u SFRJ doprinule su velike zapadne sile koje su imale za cilj da rasture SFRJ i da njene delove stave pod svoju političku, ekonomsku i svaku drugu kontrolu, a po mom mišljenju raspad zajedničke države nastao je usled različite razvijenosti, odnosno različitih makroekonomskih faktora. „Kosovo, najnerazvijeniji dio…, bilo je na razini Pakistana. Najrazvijeniji dio Slovenija uspoređivao se sa Španjolskom i Novim Zelandom. Vojvodina i Hrvatska približavale su se Grčkoj i Portugalu. BiH te Makedonija uspoređivali su se s Tajlandom i Meksikom, a Srbija s Turskom“ (Petak Zdravko, Ekonomska pozadina raspada socijalističke Jugoslavije). „Stopa nezaposlenosti u Sloveniji, najrazvijenijem dijelu zemlje, 1990. je iznosila 4.8, dok je, istodobno, na Kosovu iznosila 38.4 posto.“ (Petak Zdravko, Ekonomska pozadina raspada socijalističke Jugoslavije).
Vlast (a, to se i danas radi) manipulisala je narodom putem televizije, pa „ljudi postepeno postaju robovi nametnutih mišljenja i roboti koji izvršavaju tuđe zadatke“ (Bokun Petar, Televizija ili oružje, članak u dnevnom listu „Politika“). Sve je podređeno vladajućim elitama dozirajući nam informacije u koje treba bezrezervno da verujemo.
U zemlji koja se ne može pohvaliti da ima obrazovanu naciju, a čije stanovništvo po mnogim istraživanjima izuzetno mnogo gleda TV program, manipulisanje stanovništva putem elektronskih medija i ne predstavlja neki problem.
U takvoj sitoaciji mnogo najboljih i najobrazovanijih ljudi emigriralo je u inostranstvo.
U međuvremenu zemlje Centralne i Istočne Evrope prolaze kroz tranziciju i prestižu nas 2000. godine zemlje koje su pre tranzicije bile iza nas po gotovo svim parametrima.
Srbija sve više zaostaje za svetom u kojem se dešava tehnička, tehnološka, kompjuterska…revolucija i privreda Srbije je 2000. godine bila u stanju ne recesije, nego duboke ekonomske depresije, bila je na nivou manje od 50% od nivoa društvenog proizvoda koji je ostvarila u 1989. godini.
Za globalizaciju koja se dešava zadnjih decenija prošlog veka i u prvoj deceniji ovog veka mnogi autori dali su svoje mišljenje. Većina autora smatra da je globalizacija smanjivanje prepreka pred nacionalnim granicama i povećavanje ekonomskih sloboda (protok robe, protok kapitala, protok tehnologije, ideja i informacija, dok se nesmetani protok ljudi, za sada, ograničava).
Prema mom mišljenju globalizacija kakva je danas, zapravo je velika pljačka malih otvorenih ekonomija (naravno onih koje to dopuste) od strane zapadne civilizacije! Zahvaljujući globalizaciji bogate zemlje postaju još bogatije, a siromašne zemlje još siromašnije. Takođe unutar svake zemlje dolazi do preraspodele bogatstva. Favorizuje se desetak posto ljudi na vrhu piramide koji postaje još bogatiji i moćniji, a ostala velika većina tone u još veću bedu i siromaštvo.
Ono što je nekada bilo Ujedinjeno Kraljevstvo posle pomorske bitke kod Trafalgara kada je admiral Nelson sa Kraljevskom mornaričkom flotom porazio i uništio francusku i špansku flotu 1805. godine to je danas SAD (zahvaljući Vašingtonskom konsenzusu) koja sprovodi globalizaciju kakva je danas. Vašingtonski konsenzus su politike i programi koji su razrađeni („propisani“) od strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Ministarstva finansija SAD.
„Izgradnja ekonomskog modela svake zemlje odvija se u vrlo oštroj borbi za kontrolu nad institucijama državne vlasti između predstavnika transnacionalnog i nacionalnog kapitala, svetske oligarhije i nacionalne elite“ (Dušanić Jovan, Bećarska ekonomija (Tranzicija u Srbiji), Beogradska poslovna škola, Beograd, 2008. god.).
Pod pojmom svetske oligarhije se „podrazumeva veoma složena i raznorodna sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korporacija i banaka, naučnih, konsultatskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija, i koja u praksi deluje veoma koordirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda što većeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita“ (Dušanić Jovan, Bećarska ekonomija (Tranzicija u Srbiji), Beogradska poslovna škola, Beograd, 2008. god.)
Glavni eksponeti svetske oligarhije su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, Breton – Vudske institucije, koje su formirane na konferenciji u Breton – Vudsu 1944. godine, kada se javila potreba za međunarodnim finansijskim institucijama zbog svetske privredne depresije tridesetih godina XX veka i poremećaja u međunarodnim monetarnim i finansijskim odnosima. Glavni motiv za formiranje Breton – Vudskih institucija je bio da se bave pitanjima globalne ekonomske stabilnosti, a u osnovi je bila želja za jakim i stabilnim privrednim poretkom.
Malo šta je ostalo od uloge Breton – Vudskih institucija zamišljenih na konferenciji u Breton – Vudsu 1944. godine i vremenom sve više služe svetskoj oligarhiji u potčinjavanju privreda svojim interesima u što većem broja zemalja, a u cilju stvaranja maksimalnog profita.
U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija unapred pronalazi i priprema sebi pogodne ljude i raznim sredstvima pokušava da ih dovede u pogodnom trenutku na ključna mesta u državi i po svaku cenu obezbedi njihov što duži opstanak na vlasti sa već gotovim rešenjima za vođenje ekonomske politike u vidu programa Vašingtonskog konsenzusa.
Može se slobodno reći da je Međunarodni monetarni fond bio uzročnik velikih kriza u Latinskoj Americi, zemljama Jugoistočne Azije, Rusiji kao i zemljama Centalne i Istočne Evrope koje su u poslednjoj deceniji prošloga veka prolazile kroz tranziciju.
Tranzicija po programu Vašigtonskog konsenzusa ima tri stuba: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija i prema tom programu posle ostvarivanja makroekonomske (tačnije rečeno cenovne) stabilnosti, sveopšte liberalizacije, energične i brze privatizacije obezbeđuje se ekonomski rast, zaposlenost i spoljnoekonomska ravnoteža.
Stabilizacija, liberalizacija i privatizacija se tretiraju kao ciljevi sami po sebi. Stabilna finansijska situacija, niska inflacija, stabilan devizni kurs, privatizacija i liberalizacija privrede treba da budu sredstva ekonomske strategije, a fundamentalni cilj reformi treba da bude postizanje bržeg privrednog rasta i porast standarda stanovništva.
Tri su stuba Vašingtonskog konsenzusa: stabilizacija, privatizacija i liberalizacija i za svaku zemlju uvek isto, bez obzira da li se država i društvo nalazi u kapitalističkom sistemu ili (na primer) u različitim fazama tranzicije (zemlje Istočne Evrope), bez obzira što svaki narod govori svojim jezikom, ima svoju istoriju, kulturu, tradiciju, običaje, književnost, umetnost, crkvu… i po tome se razlikuje od naroda u nekoj drugoj državi.
I uvek isto (kaže MMF): stegnite danas kaiš da vam sutra bude bolje, a to sutra je malo sutra, odnosno nikada.
Danas, nema više mesta za rupe (za stezanje) na kaišu srpske sirotinje!
Posle 5. oktobra 2000. godine, Srbija je krenula u neophodne suštinske promene u reformisanju svoje privrede. Padom režima Slobodana Miloševića postojala je ogromna želja i nada običnog naroda za boljim životom, ali to se nažalost nije desilo.
Razlog za to je sasvim jasan. Među akterima „petooktobarskih vlasti“ 2001. godine ispoljeno je nejedinstvo o reformama, odnosno pravac kojim Srbija treba dalje da ide (videti fragmente sa Konferencije o strategiji reformi, „Politika“, 16. 09. 2001. god.). Zbog želje da se SR Jugoslavija što pre vrati u članstvo međunarodnih finansijskih institucija, prihvaćen je neoliberalni koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike, odnosno program Vašingtonskog konsenzusa na zahtev međunarodnih finansijskih institucija pre svega MMF–a, a koji je, danas, doveo srpsku privredu u stanje koje je teže nego 2000. godine.
„Kao i kod svake revolucije, i nakon važnog društvenog prevrata u Srbiji početkom oktobra 2000. godine, na vrhu političke piramide našle su se vrlo problematične ličnosti, kako u pogledu znanja, sposobnosti, širine vidika tako i u pogledu morala. U tim turbulentnim vremenima, problematika ekonomskih reformi i mera ekonomske politike prepuštena je grupi ekonomista vrlo skromnih znanja i njima su dodeljeni resori koje oni u svojoj dotadašnjoj profesionalnoj karijeri nisu izučavali“ (dr Mlađen Kovačević, Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji)
Ne bih sada da navodim imena nosioca ekonomskih vlasti koji su napravili program srpske tranzicije, a koji su kako kaže profesor Kovačević „zbog vrlo skromnog znanja, verovatnog osećanja inferiornosti u odnosu na savetnike iz međunarodnih finansijskih institucija i želje da se SR Jugoslavija što pre vrati u okrilje tih institucija, (ovi) samozvani „vizionari“ privrednih reformi odmah su prihvatili neoliberalni koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike koji je, sem Slovenije i delom češke Republike, nametnut svim zemljama u tranziciji i na kraju i Srbiji“ (dr Mlađen Kovačević, Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji).
U Srbiji je devedesetih godina bila negativna selekcija u svim sferama realnog života. Mnogo najboljih i najobrazovanijih ljudi emigriralo je u inostranstvo, a oni koji su ostali ovde u Srbiji, a vrede, sklonjeni su u stranu da ne smetaju, a to je i nastavljeno u prvoj deceniji ovoga veka na šta ukazuje mišljenje profesora Kovačevića.
Ruski naučnik Pjotr Kapica rekao je da je nauka jedne zemlje obezglavljena kad iz nje ode 50. vrhunskih naučnika…a koliko pametnih Srba je otišlo iz ove zemlje?
Ekonomske vlasti u Srbiji nisu poslušali ni ekonomistu svetskog glasa Džozefa Stiglica, dobitnika Nobelove nagrade iz ekonomije u 2001. godini, profesora svetski elitnih univerziteta (Stenford, Oksford, Prinston, Kolumbija), koji je od 1993. godine do 1997. godine bio član, a zatim i predsedavajući Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD Bila Klintona, a posle toga potpredsednik i glavni ekonomista Svetske banke i koji sigurno zna kako funkcionišu Vašingtonske međunarodne institucije. Prilikom posete Beogradu u intervju-u za nedeljnik „Ekonomist Magazin“ (12. 03. 2001. god.) rekao je sledeće: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF–a nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ i „monetarnim fundamentalistima“ iz MMF–a braneći vlastite interese. Jer, ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva“.
Srbija, koja je sa zakašnjenjem od jedne decenije krenula u suštinske ekonomske reforme nije uvažavala ni savete kreatora veoma uspešne Slovenačke tranzicije. Naime, Slovenija, jedna od najuspešnijih privreda u tranziciji, od samog početka ignorisala je programe Vašingtonskog konsenzusa i razradila sopstveni ekonomski program uzimajući u obzir specifičnosti svoje privrede i interese sopstvrenog naroda, uvažavajući svetska iskustva.
Za intervju u dnevnom listu „Danas“ (12. 10. 2000. god.) Jože Mencinger, jedan od kreatora tranzicije privrede Slovenije rekao je sledeće: „Poručio bih svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista. Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina, predlagali da fiksiramo kurs tolara, čemu smo se odlučno oduprli“.
Vrlo ugledni slovenački ekonomista prof. dr Ivan Ribnikar, u intervju za dnevni list „Politika“ (30. 09. 2002. god.), na pitanje novinara kako ocenjuje dvogodišnju politiku fiksnog valutnog kursa u Srbiji odgovorio je: „Kao član Saveta Centralne banke Slovenije celo vreme sam uticao da se vodi politika fluktuirajućeg valutnog kursa, jer smo smatrali da fiksni kurs nije dobar. Uvek smo vodili računa da ne uništimo domaću industriju koja izvozi, jer fiksni kurs može sniziti inflaciju, ali inflacija nije najveće zlo – veće je zlo ako imate 20% ili više od 20% nezaposlenosti“.
Program Vašingtonskog konsenzusa koji su primenili nosioci ekonomske vlasti u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine (na zahtev međunarodnih finansijskih institucija, pre svega MMF–a) kod nas je dao loše rezultate.
U Srbiji je relativno lako i brzo stabilizovan devizni kurs i uspostavljena je takozvana interna konvertibilnost dinara zahvaljujući odgovarajućim deviznim rezervama. Sprovodeći tranzitorne promene u okviru kreditno – monetarne i devizne politike, nosioci ekonomske vlasti u Srbiji centralnu banku zamenili su monetarnim odborom, a čije su osnovne karakteristike: automatizam i odsustvo (diskrecione) monetarne politike, te interna konvertibilnost uz fiksni devizni kurs.
Sa deviznim kursom dinara koji je zapravo bio fiksni devizni kurs (2001, 2002… godine), u situaciji kada je domaća inflacija mnogo veća nego u zapadnim privredama, došlo je do realne apresijacije dinara.
Na taj način naglo je smanjena konkurentnost domaćih proizvoda i na našem i na stranim tržištima.
U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan. Ovakva politika deviznog kursa čini uvoznu robu jeftinijom i konkurentnijom na srpskom tržištu. Istovremeno, sve što se proizvodi u Srbiji skupo je i nekonkurentno i na domaćem i na stranom tržištu.
Došli smo u sitoaciju da su banane na srpskim pijacama jeftinje od bresaka i krušaka.
Restriktivna monetarna politika prouzrokovala je skok kamatnih stopa koji je posebno pogodio proizvodnju.
U okviru Vašingtonskog konsenzusa Srbija je izvršila i liberalizaciju domaćih cena, liberalizaciju spoljnotrgovinskog prometa i deregulaciju finansijskog sistema. Na tržištu Republike Srbije značajno se povećala ponuda uvoznih proizvoda. Nastala je opšta jagma za jeftinijim zapadnim proizvodima. Ionako iscrpljena, domaća tražnja trošila je svoju kupovnu moć na inostrane proizvode. Domaća proizvodnja je ostala bez tražnje. To je prouzrokovalo zatvaranje mnogih fabrika, pad proizvodnje i porast nezaposlenosti.
Drugim rečima, zbog velike apresijacije dinara, uz istovremenu liberalizaciju spoljne trgovine i smanjivanja carinskih stopa nastao je efekat „spržene zemlje“.
Zbog pada konkurentnosti privrede i posledica precenjenosti domaće valute dolazi do rasta spoljnotrgovinskog i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom koji su veoma dinamični i zabrinjavajući.
MMF zabrinut zbog velikog spoljnotrgovinskog deficita koji Srbija ima u odnosima sa inostranstvom naložio je Srbiji smanjenje javne potrošnje, a to znači da se kroz proces restruktuiranja javnih preduzeća otpusti veliki broj zaposlenih radnika da bi se napravili uslovi sa kojim će mo vraćati dugove.
Sprovođenje programa i politikaVašingtonskog konsenzusa podrazumeva i liberalizaciju ulaska u zemlju banaka u stranom vlasništvu. Velika liberalizacija ulaska u zemlju banaka u stranom vlasnistvu dovela je do situacije u kome se srpski bankarski sistem najvećim delom sastoji od stranih banaka. Strane banke prikupljaju domaću štednju i akumulaciju bez garancije da će ona u celini, ili bar delimično da bude i investirana u našu privredu.
Realan rast BDP u periodu od 2001. godine do 2008. godine zasniva se na porastu vrednosti saobraćaja, trgovine i usluga, kao i uvođenja poreza PDV, odnosno na legalizaciji dela sive ekonomije, a ne temelji se na rastu investicija, proizvodnje i poljoprivrede što je logična posledica makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa i koji je nedovoljan za značajnije smanjenje nezaposlenosti. Dakle, ono što se uveze, treba da se preveze i proda (saobraćaj, trgovina, banka).
Na besmisleno precenjenom kursu nacionalne valute zapravo počiva finansijska stabilnost Srbije, a kurs dinara se bazira na stalnom prilivu deviza po osnovama zaduživanja, prodaji državne imovine i doznaka naših iseljenika iz inostranstva. Zbog toga spoljni dug Srbije velikom brzinom se dinamično i zabrinjavajuće uvećava.
Za godinu, dve kada Srbija rasroda sve što se moglo prodati, nastupiće period kada se neće imati šta prodavati. Istovremeno prezadužena Srbija neće imati ni gde da se zaduži. Tada će doći do rapidnog pada budžetskih prihoda i država će ući u ozbiljnu budžetsku krizu i neće biti u stanju da na sadašnjem nivou finansira budžetske korisnike i servisira spoljni dug. Tada će doći i do velikog i nekontrolisanog pada vrednosti nacionalne valute koji se neće moći nikakvom intervencijom NBS zaustaviti. Prezaduženi građani će tada po kreditima sa deviznom klauzulom imati veliko povećanje dinarskih rata.
Primena i sprovođenje programa i politika Vašingtonskog konsenzusa u Srbiji pored ekonomskih teškoća prati i demografska katastrofa. U Srbiji dolazi do procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva je veći od procenta rođenih) što dovodi do toga da Srbija svake godine izgubi po jedan manji grad.
Stručna istraživanja pokazuju da veoma veliki procenat odraslih živi u stanju dugotrajnog psiho – emocionalnog i socijalnog stresa koji izaziva zabrinjavajući rast depresije, psihoze, alkoholizma i narkomanije. Očajanje, izazvano ekonomskom situacijom u zemlji, uzrok je rasta samoubistava i nasilja u društvu.
Zahvaljujući primeni programa Vašingtonskog konsenzusa svi mi (obični ljudi) na duži rok smo mrtvi, jer ideje, politike i programi MMF–a favorizuju desetak posto ljudi na vrhu koji postaju još bogatiji i moćniji, a ostala velika većina tone u još veću bedu i siromaštvo.
Ekonomske vlasti u Srbiji reformisanjem privrede programom Vašingtonskog konsenzusa ne samo što su stvorili veliku nezaposlenost i slabe mogućnosti zapošljavanja, nego su napravili i ogromne spoljne dugove koje će generacije morati da otplaćuju.
Svetska ekonomska kriza, je samo ubrzla ono što bi se svakako dogodilo i ukazala je na sve promašaje modela tranzicije u Srbiji. Aktelnim političarima svetska ekonomska kriza je došla kao dobar izgovor, a zapravo je jasno da u politikama i programima Vašingtonskog kosensuza po kojima je vršena tranzicija postoji ozbiljna konstrukciona greška i koja je ukazala na velike promašaje tranzicije po receptima MMF–a.
Danas, slika ekonomske stvarnosti naše Srbije (mada o stanju ekonomije jedne zemlje, sa gledišta mnogih ekonomskih autora za pouzdanu i dovoljnu ocenu merodavna su sledeća četiri aspekta: stope inflacije, stanje (ne)zaposlenosti, stope ekonomskog rasta i nivo ostvarenog GDP per kapita i stanje u domenu ekonomskih odnosa sa inostranstvom, u tekstu koji sledi obuhvatiće se ono najbitnije u širem smislu) je:
1. inflacija koja se uglavnom (bar za sada) drži pod kontolom, ali koja je jedna od najvećih u Evropi,
2. visoka i rastuća nezaposlenost (koja bi bila još veća da se deo stanovništva nije iselio iz Srbije),
3. relativno stabilan, ali veoma precenjeni devizni kurs koji je i interno konvertibilan (zamenljivost domaće valute za stranu) i koji je uzročnik velikih problema za privredu Srbije, a koji je u potpunom neskladu sa elementarnom ekonomskom logikom i koji se održava na visokom nivou na osnovu zaduživanja države u zemlji i inostranstvu, stranih donacija, prihoda od privatizacije i deviznih doznaka naših građana u inostranstvu,
4. visoka spoljna zaduženost (privatnog i državnog sektora),
5. ogroman i rastući spoljnotrgovinski deficit,
6. povećanje budžetskog deficita,
7. visoke kamatne stope koje koče i ono malo preduzeća koje funkionišu da se povoljnim kreditima razvijaju,
8. bankarski sistem koji se sastoji uglavnom od inostranih banaka, a koji uglavnom kreditira građane za kupovinu pretežno uvozne robe iz njihovih domicilnih zemalja, umesto da bankarski sistem bude „krvotok privrede“ i nudi povoljne kredite preduzećima da pospešuju svoj rast i razvoj,
9. promašena privatizacija koja je utrošena na potrošnju, a ne na rast, razvoj privrede i povećanja izvoza,
10. nagla liberalizacija spoljne trgovine,
11. slaba kupovna moć stanovništva i ogromni socijalni problemi kod većine stanovništva, gde ogromna većina stanovništva živi na ivici siromaštva, a na drugoj strani postoji novostvorena jako bogata klasa,
12. niska stopa privrednog rasta koja se zasniva na porastu vrednosti trgovine i usluga, dakle, bruto domaći proizvod raste iz godine u godinu (2001. godine – 2008. godine) jer velike količine uvozne robe treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora), a ne temelji se na rastu investicija i proizvodnje što se može zaključiti da je logična posledica makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa,
13. topljenje deviznih rezervi,
14. nerazvijeno finansijsko tržište,
15. očajna infrastruktura,
16. zapuštena poljoprivreda,
17. uništena industrija,
18. zabrinjavajući nivo korupcije.….
E, to je sumorna stvarnost današnje Srbije.
Dakle, posle više od jedanaest godina od početka tranzicije u Srbiji imamo veliku nezaposlenost, privredu koja posrće u krizi i koja je proizvodno i tehnološki zaostala, inflaciju jednu od najvećih u Evropi i ogromne spoljne dugove.
Ekonomske teškoće u Srbiji prati i demografska katastrofa, jer dolazi do veoma zabrinjavajućeg procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva raste i veći je od procenta rođenih koji se smanjuje).
Iz svega gore navedenog jasno je da Srbija, koja posle 2000. godine poslušno sledi politiku MMF–a beleži porast nezaposlenosti, zaduženosti i materijalne bede.
Sadašnja kriza veoma lako može da se završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči.
Sada je sve jasnije da se izlaz iz krize ne može naći bez temeljnih promena u privrednom sistemu i „poslednja je šansa“ da privreda u Srbiji krene pravim putem napuštanjem neoliberalnog koncepta privrednih reformi i mera ekonomske politike, odnosno programa Vašingtonskog konsenzusa i angažovanjem velikog broja vrhunskih stručnjaka iz više oblasti, a koji MORAJU biti pre svega stručni, pošteni, nekorumpirani ljudi, istinske patriote koji će voleti ovaj srpski narod i koji bi napravili jasnu strategiju daljeg razvoja Srbije, odnosno ekonomski program Srbije, uzimajući u obzir specifičnosti naše privrede i interese našeg naroda, a uvažavajući svetska iskustva.
Naročito zabrinjava što zvanična politika izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez čega se ne mogu preduzeti ni prave mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo, jer su mnogi ekonomski autori u Srbiji ukazali na promašaje programa Vašingtonskog konsenzusa, a o tome govore i svetska iskustva.
Iskustvo nam govori da je svaka zemlja koja je prihvatila ili kojoj su nametnute politike i programi Vašingtonskog konsenzusa, zapala u tešku ekonomsku krizu i da ni Srbija nije izuzetak. Verujem da će jednoga dana Srbija napustiti politike i programe Vašingtonskog konsenzusa, samo je pitanje kada i koliku cenu će platiti Srbija i srpski narod.
Tek tada bi Srbija mogla da postiže solidne privredne performanse.
Dakle, za dobro ovoga srpskog naroda, za dobro naše Srbije nije potreban MMF, koji je bio uzročnik velikih kriza u svim zemljama koje su prihvatile ili kojima je nametnut program Vašingtonskog kosensuza, čijim su „mudrim“ politikama milioni radnika širom sveta ostali bez posla, povećavajući siromaštvo i socijalna davanja, a što je imalo za posledicu i povećavanje stope kriminala.
Zajmovi MMF–a su štetni za Srbiju i za srpski narod, zbog politike uslovljavanja MMF–a i direktnog mešanja u rad vlade. Ti zajmovi i političke odluke koje stoje iza njih dovele su do povećanja zaduženosti i osiromašenja Srbije, a održavanje deviznog kursa domaće valute na visokom nivou uništilo je (i dalje, uništava) srpsku privredu.
MMF je potreban vladi koja je slaba i koja nije u stanju da pokrene motor razvoja naše privrede, dok Srbija tone sve dublje.
Sve vlade posle petooktobarskih promena 2001. godine radili su samo jedno DA SE ZADUŽUJU NA RAčUN BUDUćIH GENERACIJA i stvorili su Srbiju „narkomanski“ zavisnu od kredita.
Srbija, samo ako se i dalje bude družila sa MMF–om vrlo je verovatno da će doživeti sudbinu Rusije iz 1998. godine ili Argentine iz 2001. godine.
Srbija, samo ako se i dalje bude družila sa MMF–om vrlo je verovatno da će doživeti finansijski krah i još drastičniji pad (i onako niskog) standarda stanovništva, a to se veoma lako može završiti socijalnim i političkim potresima sa nesagledivim posledicama.
Ne sme se zaboraviti da je samo godinu dana ranije pre nego što je Argentina iskusila jednu od najgorih ekonomskih kriza u svojoj istoriji, tadašnji direktor MMF–a Michael Camdessus, na godišnjem sastanku MMF–a govoreći o iskustvu i uspešnosti ekonomskih reformi u Argentini rekao: „Argentina ima priču koju bi trebalo da ispriča celom svetu: priču koja govori o važnosti fiskalne discipline, strukturalnim promenama i rigoroznom sprovođenju monetarne politike“.
Krajem 2001. godine i početkom 2002. godine Argentina je iskusila jednu od najgorih ekonomskih kriza u svojoj istoriji, iako je Argentina tokom 90.–tih godina imala pet aranžmana sa MMF–om i shodno tome veliki broj misija MMF–a.
