Rutinski je obavljao dužnost sudije u maloj dosadnoj palanci u koju je od skora bio premešten. Rešavao je uglavnom sitne sporove. Lokalne krađe i komšijske svađe oko međa, razvaljenog plota, pobrštenih bašta od komšijske marve. Tako i danas, trebalo je rešiti dve nevažne parnice, pa da onda sa porodicom ode na vikend, u Draginje kod svojih.
Prvo suđenje je prošlo bez većeg zastoja, i sve se svelo na tome da optuženi plati globu od pethiljada dinara oštećenom i nadoknadi sudske troškove. Posle je usledila predviđena pauza. Iskoristio je to vreme da izađe napolje na svež vazduh i zapali cigaretu. Doktor ga je opominjao da ostavi duvan jer će mu to čurenje kad-tad upropastiti pluća, ali nije vredelo. Nije mogao bez duvana. Upalio je cigaretu, naslonio se leđima o zid sudske zgrade, povukao duboko dim, i zagledao se u nebo. Bilo je bez ijednog oblačka. Obradova se što će vikend proći bez kiše i što će moći ocu da pomogne oko kupljenja sena. Zgazio je opušak i vratio se nazad u sudnicu. Prisutni ustadoše, on se spusti u stolicu, pa onda dade znak da i oni sednu. Zaškripaše stolice i žamor se prosu po sali. Otvorio je akta i stade da premešta i sređuje listove. Kad je stim bio gotov on lupnu onim drvenim čekićem o sto i narod zamuknu, pa pomoćnik izloži sledeći slučaj: – radilo se naime o optužbi u vezi pronevere novca, naime gospđa Vera B., meštanka, trenutno bez posla, po narodnosti Roma, optužena je za krađu novca fabrikantu gospodinu Prletu S. zvanom „Prle švaler“, kod koga je neko vreme neprijavljena radila kao čistačica. Pogledao je u pravcu optužene. Na klupi je sedela oronula starica skrštenih reumatičnih ruku u krilu. Pogled joj je bio uprt u vrhove cipela. Na proziv njenog imena žena se trže, i ispravi. Imala je gustu talasastu crnu kosu. Jasne zelene tople oči. Lice, mada izborano od teškog života, beše joj spokojno. Ni traga gorčine niti uznemirenosti zbog neizvesnosti u ishod presude. Pomisli: „Ima ljudi koji večno traže; ničim zadovoljni, i onih drugih – sušta suprotnost njima. Osobe, kojima je život onakav kakav je dovoljan. Koji se ne žale, nego su zahvalni za svaki dan što im Gospod Bog u životu podari. Njima, kao da je i samo danas dovoljno, pa čak, ga imaju i na pretek, te tu svoju sreću nude i drugima. Ali njih, koji zadivljuju svojim pozitivnim pogledom na život, čovek ne sreće često“.
– Vera B.?.. Zaronio je u prošlost i stao da traga za ljudima kojima je sudio svih tih godina, ali bez uspeha. Ne, neseća se da je ikada sudio njoj…ali, kako onda to da mu je to lice tako poznato? -Vera B., Vera…? Grozničavo je preturao po prošlosti da bi se ipak pre nego što je sasvim rezigniran odbacio te misli i odustao, ipak setio odakle tu ženu poznaje: Pred njim je sedela Vera, njegova komšinica iz davnih gimnazijskih dana; u ono vreme je bila kućna pomoćnica kod gospođe Todorović… i film prošlosti poče da se odmotava.. Setio se onog dana kad ga je otac poveo sa sobom u varoš, da mu bude od pomoći oko bika, što je terao na stočnu pijacu. A u planu je imao i njega posle da odvede do kuma Koce, kod koga će on stanovati sledećih godina školovanja. Oca je odlučio da Stevu pošalje na visoke škole a da starijeg sina Jovu ostavi na imanju, pored sebe. Mati je pak volela da oba sina ostanu uz njih, kod kuće. Da ih oženi, i da joj se unučići izrode… ali nije mogla, nije imala snage da se odupre očevoj želji. – Ma, znaće moj Stevica da se snađe i u tom belom svetu, dobro je on dete, fino vaspitan, i pametan -tešila se mati. I tako, poče prva školska godina. Steva se brzo uklopio u novu okolinu. Gaga, njegov novi školski pajtaš upoznao ga odmah sa svojim varoškim društvom. On, sad ne više pod nadzorom majke i strogog oca, poče da uživa u slobodi – kasnije se i preselio u Gagin komšiluk. Naime Gagina mati je poznavala neku gospođu Todorović. Bogatu udovicu, kojoj je pokojni muž ostavio nekoliko prodavnica mešovite robe i predivnu veliku kuću sa još jednom manjom zgradom za izdavanje. U jednom od stanova živela je i njena kućna pomoćnica Vera sa dvoje školske dece. Gazdarica je na molbu Gagine majke primila Stevu kao podstanara. Od tada su Gaga i on bili nerazdvojni. Išli zajedno u školu, u život, jurili devojke..
Misli mu skrenuše na onaj presudni momenat, kad je popustio Gaginom navaljivanju i molbama da i on učestvuje u toj krađi jebene sablje iz šupe gospođe Todorović. Kako je samo mogao da pristane na tu glupost – da tako lakomisleno obeća Gagi da će mu u tom poduhvatu biti pri ruci?
…
– Kaži Stevo, jel’ sam ja tvoj najbolji prijatelj?
– Jesi, što pitaš tako bez veze?
– Maaaa! imam jednu ideju koja mi već duže vreme ne izlazi iz glave, poče Gaga okolo.
– Koja ideja bre, daj ispričaj, šta uvijaš tu?
Gaga ga neko vreme sumnjičavo gledao, kolebao se, da li da mu oda tajnu ili ne – a onda se odjedared nacerio, zagrli ga, i počeo da mu razlaže poverljivu stvar.
– Stevo, sećaš li se da sam pred tvoj zadnji odlazak u selo, navratio da te ispratim? Steva se zamisli, pa onda klimnu glavom.
– E pa kad sam te ispratio, tetka Vera me zamoli da joj pomognem da odnese neke stvari u šupu.
– Iiiii?, upita Steva.
– Ma odneli smo mi to tamo, ali nije u tome fazon!
– Nego u čemu je fora, pričaj čoveče!
– Video sam tamo u šupi, zakačenu o klin stuba jednu staru sablju…- a ti znaš da ja skupljam sablje i mačeve, važno će Gaga, i nastavi: – Dok je tetka Vera raspremala stvari, ja sam iskoristio priliku i malo bolje pregledao sablju i ustanovio bre, da je mnogo stara – antikvitet!, i mnogo vredna…
– Ma znam da skupljaš te stvari, ali mi još nije jasno to sa planom?, reče Steva.
– Pa plan je burazeru, da ukradem tu sablju. Samo ne mogu sam, potrebna mi je tvoja pomoć.
– Hoćeš li mi pomoći?
– Ja!, trgnu se Steva i skloni Gaginu ruku sa njegovog ramena.
– Od kud ti ta suluda ideja, čoveče? – Pa ti stvarno nisi čist!
– Daj Stevo, pa kome još treba ta sablja? Gospođa Todorović sigurno i nezna da ona postoji, a osim toga, kome bre Stevo, da je ostavi u nasledstvo? – Dece nema! – A, da je pitam da mi je proda, bilo bi čisto gubljenje vremena. Znaš i sam kako je ona prema meni neprijateljski raspoložena. Ne, ne, jedini izlaz je, da je dignem. Hoćeš li mi pomoći, ili nećeš?
Šta je sad mogao da odgovori onako doteran uz duvar. Da neće, pa da izgubi prijatelja? Ne to nije hteo. Steva nerado klimnu glavom i reče nevoljno: – «Dobro, kad si baš navalio». I tako, jednoga dana pred sam raspust u zakazano vreme, nađoše se oni negde oko ponoći na dogovorenom mestu. Sačekaše malo pored zida, pa pošto se uveriše da je sve mirno, Gaga otvori žicom prozor i uđe prvi unutra. Za njim se kroz prozor prebaci i Steva. Gaga upali baterijsku lampu i poče po šupi da pretura, i traži sablju. Tik iza njega išao je Steva. Tražili su neko vreme ali, sablje nigde. Kao da je u zemlju propala. Gaga iznerviran, preturi celu šupu još jednom. Ma jok! Sablje nema, pa nema. I dok je tako ljutit preturao po stvarima, zakači glavom u nešto i pade poleđuške. Steva, je samo čuo «tup!» i lomljavu neke gajbe preko koje je Gaga pao. Ništa nije video u onom mraku, jer Gagi je baterijska lampa ispala iz ruke, i otkortljana bacala senku na drugu stranu – na zid. Kad je prišao bliže on oseti kako se nešto ispred njegove glave ljulja. Jedna velika crna mrlja nečega. Nije mogao da odgonetne šta bi to crno moglo biti; U međuvremenu Gaga ustade, i obema rukama zgrabi to nešto.
– Šunka!, iznenađen prošapta Gaga.
– U pičku materinu! -pa zar jedna šunka da me nokautira?!, Ljutit što sablju nije našao, on zgrabi tu šunku što je visila o gredu, i naredi Stevi da krenu. Izašli su. Gaga opet žicom zatvori prozor, pa su onda preskočili zid i odneli šunku kod Gage na tavan.
– Dobro Gago, šta će ti bre ta šunka?, upita Steva.
– Kako šta će mi? obrecnu se Gaga.
– Za inat, eto šta će mi. Ima da zna ta stara aždaja Todorovićevka sa kim ima posla, i od koga će ona da sklanja sablju, razumeš!
Sutradan je Steva otputovao na raspust kod roditelja. O „specijalnom slučaju“ u međuvremenu od Gage nije ništa čuo, i polako poče da zaboravlja taj nemili događaj. I tako. Prođe letnji raspust i on se ponovo vrati u varoš radi škole. Otključao je vrata i uneo stvari u sobu, a onda pođe da se javi kod gospođe Todorović. Zakucao je na vrata i počekao da mu Vera otvori. Umesto Vere, na vratima pojavilo neko novo, nepoznato žensko lice – mora da je onako iznenađen, otvorenih usta mladoj ženi izgledao mnogo smešno i blentavo, jer se ona zasmeja i tek posle nekog vremena pođe joj za rukom da se pribere i predstavi. Reče da se zove Milica – nova kućna pomoćnica.
– Vi ste sigurno stanar Steva, i tražite gospođu Todorović?
– Da. Da li je Gospođa kod kuće?
– Jeste, već Vas je očekivala, uđite…ušao je u predsoblje i sačekao da dođe gazdarica.
Posle njenog raspitivanja u vezi njegovih: Zdravlja matere i ostalih u familiji, ona, nastavi da mu iznosi najnovije vesti i događaje koji se dogodili u njegovom odsustvu, i ono oko šunke.
..- Pre jedno petnaestak dana poslala sam Veru da ode u šupu i odreže parče od šunke. Očekivala sam neke goste, pa reko eto ta šunka već poduže stoji u šupi, idi Vera i iseci parče od nje, pre nego što se ubuđa. Otide ona al’ eno je još brže nazad. Sva unezverena kaže: „Jaoj, gospođo, nema šunke!“
– kako crna Vera nema šunke?
– Nestala!, kaže zapanjena Vera i u istom dahu nastavlja, -„a još juče je bila tu, dok sam šupu pospremala – mogu da se zakunem u decu da je visila o klin…“, pravdala se Vera.
…Stavila je materinjski ruku na Stevino rame, pogledala ga u oči i nastavila: Znaš, prijavila sam celu stvar policiji. Došo je i islednik Žarko. Ma svi su bili na licu mesta, ali ništa neobično nisu mogli da utvrde. Na kraju došli su do zaključka, da niko spolja nije mogao da provali u šupu, nego da je samo neko s ključem mogao da uđe i da je odnese. A niko Stevo, osim mene i Vere, veruj mi nije znao za šunku i ključ od šupe…
– Nisam mogla drugačije. Uvukao se crv sumnje među nas, i morala sam da je otpustim.
– Žao me je, bila je jako vredna… ali nisam više imala poverenja u nju.
– Danas stvarno čovek nemože nikome više da veruje!, reče više za sebe gospođa Todorović dok ga je ispraćala ka vratima.
Steva se osećao jadno. Želeo je da pobegne od samog sebe. A onda se onako nabijen osećanjem krivice naglo okrete, i pođe nazad. Želeo je sve da prizna gospođi Todorović i da skine ljagu sa poštene i dobre gospođe Vere. Bože koji sam nitkov!, pomisli. Podigao je ruku i taman kad je hteo da zakuca na vrata, seti se matere i strogog oca. Šta će oni reći kad za ovu bruku čuju? Ruka mu zastade u pokretu, pokoleba se i odustade. Pognute glave, pun prezira prema sebi nastavio je da korača i da se udaljava i od sebe i nemilog događaja.
..Gagu je sreo još jednom. On mu je ispričao njegovu verziju oko afere «šunka». Da je pretrpeo nemirne dane i noći za vreme frke – dok su ono islednici ispitivali komšiluk da li je ko i šta primetio, osetio miris, ili možda čak probao od šunke. Toliko se kaže uplašio da će policijski ker da nanjuši skrovište, da se rešio smesta šunku da baci u nužnik. Steva je rekao Gagi da oni zbog te „stvari“ nemogu duže da ostanu prijatelji.
Završio je maturu i upisao pravni fakultet u velikom gradu. Po završetku studija i višegodišnje prakse u struci, dobio je ponudu na mesto sudije u varoši njegove mladosti. Obradovan što će biti u blizini roditelja; a voleo je i taj tihi gradić u kome se na tenane živelo, prihvatio je službu. Uskoro se s’ porodicom preselio u prelepu kuću i otpočeo da radi. I ne potraja dugo, meštani sudiju Stevu počeše da uvažavaju, poštuju kao čoveka, i da ga cene kao sudiju sa prefinjenim osećajem za pravdu i korektnost u pristupu poslu. Radni dan je tekao uvek isto: Pet do šest sudskih sporova, uglavnom bezvažne sadržine. Retko kada zbog ubistva trnokopom, vezanim za pogrešno tumačenje časti i pravde ili zbog parčeta zemlje, zbog međa.
I danas je trebao da reši dve parnice, pa da onda sa porodicom ode kod svojih. Prvo suđenje je brzo završio, a onda dođe na red slučaj Vere B. Po narodnosti Roma, optužene za krađu novca fabrikantu Prletu S. zvanom „Prle švaler“, kod koga je radila kao čistačica…
…Presuda je glasila:
Zbog nedovoljnih dokaza tužioca, i, vere u izjavu gospođe Vere B., sud tj. on oslobađa gospođu Veru B. Optužbe. Te da sve sudske troškove i globu od stopedest’iljada dinara u korist optužene, snosi tužilac Prle S.
Spakovao je nalivpero i druge sitnice u aktntašnu i napustio sudnicu. Uz put je pozvao suprugu i saopštio joj: Da danas odlože putovanje do sutra. Jer, namerava da se danas napije. Otišao je u kafanu i uz muziku i pesmu, po prvi put u svom životu lumpovao celu noć.
