Udarila ova skupoća, jedva se sastavlja kraj s krajem. Iako sam i ranije bio skroman, pre tri godine odlučio sam da uvedem rigoroznu štednju. Mene užasno nerviraju ljudi koji imaju pare, a troše ih na gluposti. Nikad se ne zna kada novac čoveku može da zatreba, a baš tada ga nema. Mere štednje koje primenjujem, mislim, mogu da budu veoma poučne i za druge ljude. U gradu u kojem živim autobuska karta za jednu vožnju košta dvadeset dinara, a karta za ceo dan sto dinara. Odmah sam izračunao da ću, ako se u toku dana vozim više od pet puta, prilično da uštedim. Evo kako ja to radim:
U šest sati ujutro sačekam prvi autobus. Njime napravim dva kruga oko šireg centra grada, a onda pređem na tramvaj koji ide do periferije. Tu sačekam trolejbus koji me vraća u centar, a onda autobusom idem u novi deo grada. Tamo zasednem na dva-tri tramvaja i ništa manje autobusa, a onda se odvezem do gradskog parka. Odatle pa nadalje tri puta presedam, da bih stigao do kraja u kojem živim. Pošto je stanica od moje kuće udaljena kilometar i po, tu relaciju prepešačim. Ponekad mi žena zamera na tome što se po ceo dan vozikam, ali ušteda je ušteda. U toku dana 18 puta se prevezem vozilima gradskog prevoza i bez velikog truda uštedim 260 dinara. Vajdica, kažu u mom kraju.
U poštanskom sandučiću nedavno sam pronašao reklamu za piceriju. Piše lepo: Ako naručite najveću picu, dobijate besplatno piće. Pošto piće košta trideset dinara, obavezno naručujem najskuplju picu. To jelo, priznajem, uopšte ne volim i bacam ga odmah pošto mi ga raznosač donese, ali piće redovno dobijam fraj. Mogu da se pohvalim jednom od najvećih kolekcija limenki piva, fante, koka-kole i sprajta. I sve sam to dobio besplatno. Lako je izračunati koliko sam na ovaj način uštedeo.
U sezoni godišnjih odmora obiđem skoro sve turističke agencije u gradu i pronađem najskuplji aranžman. Obično je to letovanje na Kubi, u Dominikanskoj Republici ili Meksiku. Uplatim akontaciju od deset odsto, a onda, nekoliko dana pred putovanje, odustanem. Izmislim razlog. Kažem da sam se razboleo, da mi je umro otac, ili da imam neki važan posao. Jeste, propadne mi akontacija, ali pošto nigde ne putujem, uštedim bar dve hiljade evra, koliko bih morao da platim da sam otišao na odmor. A da sam otputovao, morao bih da ponesem i novac da svakoga dana platim ručak, pa suvenire, ekskurzije, sladolede, suncobrane, ležaljke… Uračunaju li se i nepredviđeni troškovi, na primer za lečenje od opekotina, jasno je da je moja ušteda još veća, oko tri hiljade evra. Malo li je to?! Mnogi toliko ne uštede ni za deset godina.
Veliku uštedu napravio sam i tako što sam od prvog komšije za petsto evra kupio „fiću“ koji nije u voznom stanju. Isti taj komšija nudio mi je „ladu“ koja može da se vozi, ali košta čitavih hiljadu i osamsto evra. Tako sam, ni manje ni više, ušparao hiljadu tri stotine evra. A treba ovome dodati i uštedu na gorivu, jer „fiću“ uopšte ne vozim.
Poslednjih godina sačuvao sam u kućnom budžetu vrlo pristojnu svotu, tako da sam ovih dana mogao da kupim devet šporeta na drva marke „preporod“. Deseti šporet dobio sam besplatno!
