Dogovoreno je da se sa obolelim ratnikom, 32-godišnjim Dejanom Miloševićem i njegovom bolesnom majkom Vesnom nađemo u gradskom parku. Kažu, šetaju svako jutro. Vesna je u drugoj smeni, u „Jumku“, posrnulom tekstilnom gigantu. čekamo ih na klupi u blizini spomenika vranjskom književnom velikanu Bori Stankoviću.
Dok jutarnje sunce prelazi u žegu i svi traže hladovinu, odozdo, iz pravca centra grada, dolaze Dejan i Vesna. Dejan drži majku ispod ruke, ide polako, tromo. Tipično za ljude pod dejstvom jakih sedativa.
Bože, pomislimo u sebi, da li je ovaj susret pored stvaraoca „ubogih ljudi“ slučajan. U susret nam dolazi skrhani ratnik, koji vuče senku prošlosti za sobom; ratnik koji je pune dve godine i 17 dana krvario sa svojim srpskim narodom na ratištima širom Bosne i Hercegovine.
– Stigosmo u poslednji čas. Hvala Miljanu Pušici na lekovima. Skupi su, a on i pored toga uvek stavi i neku paru. Bog ga blagoslovio. Da nije njega, ali i drugih čitalaca „Vesti“ zna se gde bismo Dejan ija bili: pored grobljanske kapije i prosili – kaže Vesna kroz suze i briše znoj sa čela.
Poklon majci
Već narednog dana ponovo se srećemo sa Vesnom, ovog puta u našem vranjskom Dopisništvu. Došla je da preuzme kesu garderobe, dar anonimne Beograđanke. Elegantni kostimi, svilene bluze, ali i sportske majice i košuljice, sve što jedna žena treba da ima u ormanu.
– Nikad ne odvojim ni paru da sebi nešto kupim. Sve što oblačim dobila sam u vreme kada je vođena akcija Humanitarnog mosta. Ispralo se i pohabalo, tako da je sve stiglo u pravo vreme. Zahvalite se donatorki, prenesite moje pozdrave i želje da zdravlje služi nju i njene ukućane – kaže Vesna Milošević noseći veliku kesu odeće, ovog puta samo njoj namenjene.
Lice puno tragova raznih boljki koje su je snašle ipak je ozareno. U rukama drži 30 evra Miljana Pušice i ček na 100 kanadskih dolara. Glasno čita ime na čeku: Borka Stambolija, Stoni Krik, Kanada. Ni ono joj nije nepoznato, već je dobijala pomoć i od te dobre žene.
– Eh, slatki moji… Šta ćemo? Pa, prvo da pojedemo. Hoćemo li, Deki, po pljeskavicu? – pita Vesna.
Dejan klima potvrdno glavom. Vesna objašnjava da su meso poslednji put jeli za Uskrs.
– Krompir, pasulj, zeleniš. To vam je naš jelovnik. Pokoje jaje, malo sira sa pijace, uspemo ponekad da sebi priuštimo. Uglavnom hleba ima, a kad obajati, tu su prženice. Evo, kasni plata u „Jumku“. Dva meseca nismo primili ni dinara. Fabrika je na izdisaju. Ne znam šta će biti sa nama? – kaže Vesna, ponovo zabrinuta.
Sunce sve jače peče. Odnekud se pojavljuju oblaci i najavljuje popodnevne pljuskove, Vesna razmišlja o zimi, o tome kako da kupi drva. Priča o tome, ali i zašto je odložila operaciju bešike.
Za crne dane
– Uvek imam potrebu da kažem šta je sa novcom koji je prikupio gospodin Jović sa svojim prijateljima iz Nemačke. Ima tome više od tri godine. Sve je u Rajfajzen banci. Bilo je planirano da se to čuva i kad se skupi dovoljno kupi garsonjera za Dejana i mene. Ali, morala sam da „krnjim“, nekad za lekove, nekad za ogrev, pa i hranu. To što je preostalo je za ne daj Bože, ako izađem na ulicu iz ovog bespravno useljenog stana koji nikad nije dovršen. Svaki dan nam u „Jumku“ govore da će uskoro fabrika prestati sa radom. Crno nam se piše – priča u jednom dahu Vesna.
– Kada je doktor saopštio da nakon operacije ne smem ni kilogram težine da podignem i da je sa fizičkim poslovima završeno, odustala sam. Održavam ovo malo zdravlja lekovima. Uh, ovi za bešiku baš su skupi. Pijem i za visoki pritisak, za srce. Evo nosim u torbi, čim počne da me guši stavim tabletu pod jezik – govori 52-godišnja majka, mučenica, ali i veliki borac.
Mora da živi zbog Dejana, ponavlja uvek, pa i sada. On ćuti, spustio glavu, podbočio je rukama, omršavelim od šećerne bolesti koja je često pratilac „vijatnomskog sindroma, ozbiljnog psihičkog poremećaja. Vrpolji se, talas nervoze nailazi. Dok se spremaju da krenu, Vesna priča:
– Ovaj novac pomoći će da odmorim malo. Kada dođem iz „Jumka“. neću morati bar nekoliko dana da odlazim u privatne zgrade koje su tek sagrađene i čiste se. Radila sam do juče u jednoj od njih u naselju „Ledena stena“. Sat vremena ribanja pločica gazda plaća 100 dinara.
Odlaze, polako, tromo, ruku podruku. Sunce upeklo, vazduh težak i za zdrave.Bacamo još jednom pogled na spomenik Bore Stankovića. Namršten, onakav kakav je, piše u knjigama njegovih savremenika, bio za života. Ispraća nas, svoje junake koji nastavljaju da žive u nekim drugim telima u začaranom krugu problema.
