Serija događaja „Svetska književnost“, koju je pokrenuo Alit – udruženje Književne zadužbine u Cirihu (Alit – Verein Literaturstiftung) fokusira se na književnost autora koji žive u Švajcarskoj, ali ne pišu na nacionalnom jeziku.
Imali smo prilike da prisustvujemo veoma lepo organizovanoj večeri, književnice Dragice Rajčić, poreklom iz Hravtske, koja je poznata širim kulturnim krugovima u Švajcarskoj i na prostorima Srednje Evrope po svom književnom stvaralaštvu i zalaganju da se književna dela svetske literarture prevode i na ostale jezike, čuvajući tako kulturno nasleđe i gradeći kulturološke mostove koji spajaju nacije. Događaj je bio izuzetno posećen, a na pomenutoj večeri su predstavljeni dvoje pisaca koji iza sebe imaju nekoliko objavljenih dela, Vića Mitrović poreklom iz istočne Srbije i Suzan Saramanti poreklom iz Dijabekir provincije u Turskoj.
Program su vodili Dragica Rajčić i Jusuf Jesiloz. Autori su čitali svoja dela na maternjem jeziku a potom je publika čula i prevode autorskih dela, na taj način kroz fonetiku jezika prenesena je posebna emocija stvaraoca koji u dalekom svetu nosi komad domovine i ne prestaju da stvaraju – šireći i gradeći mostove prjateljstava.
Ovakvi programi daju primer koliko literatura spaja narode bez obzira koji jezik da govore, a Kuća literature se zaista trudi da neguje kulturu stvaralaštva svih naroda.
Vića Mitrović, rođen 1961. u istočnoj Srbiji, studirao je političke nauke u Beogradu, a sada je poslanik u gradskoj skupštini Sent Galena, autor i prevodilac. Do sada je objavio pet knjiga. Kao sindikalac, dugo se bavio pitanjem migracija. Njegove knjige se bave životom u inostranstvu i evropskim tamnicama.
Roman Zašto muškarci plaču je zadivljujuća priča o dva neprijatelja koji koriste nišan da pronađu put do samootkrića i pri tome izgrade odnos koji samo život može da orkestrira. U toku večeri je govorio o svom romanu: Nebeska magija Vlaha, muški roman o vlaškoj magiji.
Suzan Samanti, rođena 1962. u Amedu (Diiarbekir), živi u Ženevi. Piše romane, kratke priče i eseje na turskom, a od 1995. godine isključivo na svom maternjem jeziku, kurdskom. Njene knjige su prevedene na nekoliko jezika. Suzan Samanci na osetljiv način opisuje svakodnevni život Kurda, a takođe se bavi problemima ljudskih prava i jednakosti žena. Otkako živi u Švajcarskoj, dolazak u novu zemlju vešto je pretvorila u književnu temu.
