Kao i mnogim drugim našim ljudima ovde, i Milki Petrovic-Stojadinovic Australija je bila prvi iskorak u inostranstvo. Iz svog rodnog Kraljeva se zaputila, na poziv ujaka Avrama Mihailovica, ovamo još 1963. godine, kao mlada devojka – da sretne ujaka, vidi malo sveta i usput zaradi za automobil. Kad je zaradila za automobil, valjalo je zaraditi i za povratak, a i kad je to smogla, trebalo je i decu zbrinjavati. Milka još ne odustaje. Od pre petnćstak godina piše pesme, stigla je da objavi dve zbirke („Suza Pacifika“ i „Dug hod pamcenja“), a i treca knjiga, ovoga puta ispovesti „Knjiga za Aleksandra“ (kako se zove njen unuk), u pripremi je.
Najsrecniji dan svoje poezije Milka Petrovic-Stojadinovic je doživela nedavno prilikom susreta sa ucenicima kraljevacke osnovne škole „Sveti Sava“ (ranije „29. novembar“) koju je nekada i sama pohadala. Na poziv nastavnice Nade Janjic održala je jedan pesnicki cas. Citala im je svoje pesme o Kosovu i južnom Pacifiku, o Ostrogu i demonstracijama protiv NATO-a na Trgu Sen Martin u Sidneju. Citali su javno, na tom casu, njene ljubavne i rodoljubive pesme i sami ucenici, a onda postavljali i pitanja pesnikinji iz daleke Australije, hiljade pitanja o kengurima, ima li mnogo naših ljudi tamo, da li ce dolaziti svake godine u zavicaj… Na kraju susreta daci, njih cetrdesetak, ispisali su i iscrtali poseban dacki spomenar koji ce pesnikinja poneti u Australiju, i na cijoj prvoj stranici stoji ispisano: „Draga Milka, dobro nam došla!“
Dok preda mnom lista ovo nesvakidašnje uzdarje iz zavicaja, Milka Petrovic- Stojadinovic se podseca na taj svoj „dugi hod pamcenja“ koji ju je doveo u Australiju:
– Ujak je hteo da se u Australiju doseli moja majka sa sve petoro dece, ali niko od njih nije hteo da pristane, jedino se, eto, Milka „našalila“. Rekla sam: „Ja cu..“.
Imala je Milka tada svega cetrnćst, petnćst godina. Cetiri godine je razmenjivala pisma sa ujakom, pripremala se za put, sredivala dokumenta i cekala kartu.
– Sve sam tada shvatala još kao neku šalu, izlet. U Fabrici vagona nisam dala cak ni otkaz, kao vraticu se ja. I stigla je konacno karta za brod, „ugovor za putnicku kartu“ (cena 203 australijske funte) preko LloÚdd Triestino, kabina C4, ležaj 363. Bila je to, zapravo, najjevtinija karta, „u potpalublju“. Na brod „Neptunija“ sela sam u đenovi i putovala do Australije mesec dana!
Najuzbudljivije cega se Milka seca s tog svog prvog (i jedinog) prekookeanskog putovanja brodom (kasnije je putovala jedino avionom) bilo je pristajanje u indijsku luku Bombaj. Mrka, ljupka decica plivala su kao žapcici oko broda i kad im neko baci koju paru ona rone i preciste morske dubine da je dograbe.
Prvih nedelja i meseci Milka je u Australiji živela išcekujuci pisma od svojih, od kuce, ali još više od svojih koleginica daktilografkinja, kao i onih iz racunovodstva, iz arhive, finansijske operative. Svi su je bodrili da izdrži i da im se što pre vrati, cuvali su joj radno mesto. Pisale su joj njene drugarice Milica, Ljubica, Angelina i druge o momcima, o roditeljima ili velikim poplavama. Svako pismo je i po nekoliko puta otplakala.
Milka se nije vratila, barem ne odmah. Posle deset godina braka s njenim Milutinom rodila im se cerka Anita, a onda i sin Oliver.
Milka je radila u fabrici, zatim je držala kiosk „brze hrane“ – „fiš and cips“, a najviše je šila.
Setne su, elegicne pesme Milkine. I lepše joj se cini ono vreme kad nije bilo ni igracaka, ni televizora, ni automobila, nicega…
– Ako zbog neceg i pišem pesme – kaže Milka Petrovic-Stojadinovic – to je da za moju decu, unuke i sebe samu sacuvam jedino još ono što imam, a to je naš jezik…
