„1974. godine sam bio na duznosti direktora jednog velikog odeljenja UNESCO koje se bavilo visokim obrazovanjem, univerzitetima, obrazovanjem nastavnog kadra, itd. To je bila okosnica obrazovnog programa. I u tom trenutku je doslo do jednog prakticno neocekivanog obrta u istoriji UNESCO. Americki Kongres je doneo odluku, krajem 1974. godine, da suspenduje placanje clanarine UNESCO zbog niza rezolucija koje je Generalna konferencija donela te 1974. godine. U to vreme je Kongres trazio sertifikaciju ni manje ni vise nego predsednika SAD , da seUNESCO vratio svojim tradicionalnim aktivnostima i da nije vise politizirana organizacija. Tadasnji generalni direktor je smatrao da sam ja jedini koji bi mogao da izvuce UNESCO iz tih neprijatnih voda i tako me je postavio za svog zamenika i zaduzio za medjunarodne veze. Drugim recima, bio sam neka vrsta ministra spoljnih poslova UNESCO. U tom okviru, moj prvi zadatak je bio da pokusam da vratim Amerikance razumu. Zapravo, americki deo je iznosio 25% celog budzeta“, kaze na pocetku razgovora za „Bulevar“ Dragoljub Najman, ambasador i sef jugoslovenske misije pri UNESCO u Parizu.
* Da li ste bili uspesni u toj misiji?
– Ociglerdno da jesam. To ne znaci da i drugi na mom mestu ne bi bili dobri ili bolji. Bilo mi je potrebno oko dve i po godine da ubedim Kongres, Predstavnicki dom i Senat, da im objasnim o cemu se radi, zbog cega je doslo do nesporazuma. Radilo se uglavnom o Srednjem istoku. Amerikanci su tako nastavili da placaju svoj doprinos budzetu, ja sam ostao na toj duznosti koja je tako postala eminentno politicka. Tako da sam se time bavio sve dok nisam otisao u penziju. U sistemu UN moguce je otici u penziju sa 55 godina. Tada sam poceo da se bavim stvarima koje su me vise interesovale i koje nisu bile birokratske prirode. Uglavnom sam bio generalni sekretar udruzenja bivsih sefova drzava i vlada. To je organizacija koja se zove Interakcijski savet, u kojoj su sedeli svi oni o kojima smo ranije citali. Predsednik je bio Helmut Smit. Tako da sam radio sa Smitom 13 godina. Tu je bio i Ziskar d’ Esten i lord Kalagan i Dzeri Ford i Andreoti i, naravno, drzavnici iz drugih delova sveta… Uglavnom, organizacija je imala 30-35 clanova, veoma poznatih. Oni su stupili u tu organizaciju posto su napustili vlast… Tako da sam tu, moram reci, puno naucio i da mi je to bio jedan vrlo interesantan period u zivotu.
* Koliko su se lideri sveta menjali po dolasku na vlast? Da li ste imali utisak da su neki od njih menjali misljenje o vaznim pitanjima svetske politike po odlasku sa vlasti?
– Tu se, u stvari, radi o jednom lobiju. Ti ljudi su bili svesni toga da mogu da zamisle ili izmisle resenja za neke probleme i da ih predloze onima koji su bili njihovi naslednici na vlasti. Ne mislim da su se oni narocito mnogo izmenili, samo se izmenilo ono sto su smatrali mogucim i nemogucim. Recimo, Smit je oduvek smatrao da je potrebno povecati pomoc razvijenih zemalja nerazvijenim, ali mi je cesto govorio: Da li vi mislite da bi me sa takvom platformom gradjani Hamburga birali u Bundestag ili za kancelara Nemacke? Ne, sigurno. Ali, kada je postao slobodan, kada vise nije bio ni clana Parlamenta ni kancelar, mogao je da svoje misljenje javno iskaze. To ne znaci da je on menjao misljenje. Samo, dok je bio kancelar, znao je da je to nemoguce… Tu se radilo i o drugim stvarima . Recimo, da nije bilo Smita i Ziskara nikada ne bi doslo do evra. Medjutim, oni su to uradili posto vise nisu bili na vlasti, u okviru tzv. Monetarnog komiteta Evrope, ulozivsi sav svoj bivsi autoritet u stvaranje zajednicke monete u koju su verovali. Oni su, u stvari, bili slobodniji posle silsaka sa vlasti jer nisu bvise bili pod pritiskom partije, parlamenta, vlade…
MOC I NEMOC MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA
* Kod nas se, narocito u poslednje vreme, govori o ogranicenom uticaju, o relativnoj moci UN i drugih medjunarodnih organizacija, od kojih mnoge zemlje ponekad ocekuje da kazu poslednju rec u resavanju njenih kriza i problema. Sta vi mislite o toj mozda samo predrasudi, o moci-nemoci medjunarodnih organizacija?
– UN i druge specijalizovane medjunarodne agencije, kao sto su UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija, Medjunarodna organizacija rada, pre svega predstavljaju ono sto su njihove drzave clanice. U ovim drugim specijalizovanim organizacijama cak nema ni prava veta koje postoji u UN, i to samo u jednoj jedinoj oblasti (oblast rata i mira). Svugde drugde se stvari resavaju vecinom glasova. Moc ili nemoc medjunarodnih organizacija zavisi od onoga sta drzave clanice zele. Ako jednoga dana dodje do mira na Srednjem istoku, to ce biti tacno u okviru cuvenih rezolucija SB UN, od kojih neke datiraju od pre 20-30 godina. Medjutim, to je umetnost moguceg. Ono sto moze da se ucini je u tim rezolucijama. Naravno, postoje misljenja da ce sutrasnji svet biti pod kapom Grupe 8, u kojoj je sada i Ruska federacija, tj Grupe 7+1. I ako se toj grupi u buducnosti doda Kina, pa pored Kine recimo Brazil ili Indija, pa nastane Grupa 11, ima onih koji misle da ce to biti buduca nadnacionalna vlast na svetu. To jeste mogucnost. Licno mislim da ce to potrajati dugi niz godina dok do toga ne dodje, ali da ce, ipak, najveci broj stvari da se desava u okviru postojecih medjunarodnih organizacija. To su uvideli i Amerikanci. Oni su napravili neoprostivu gresku kada su napali Jugoslaviju bez odluke SB UN. Oni su to vrlo brzo naucili. Kada je poceo rat protiv Al Kaide u Avganistanu, doneta je ne jedna vec dve rezolucije SB UN. I to nije slucajno. To je lekcija naucena na ovom terenu. Tako da, paradoksalno, iako nema druge super sile i ako bi oni, prividno, mogli da rade stogod hoce, SAD su veoma brzo naucile da je to bila kobna greska, da su tu, u stvari, sebe stavile na margine madjunarodnog prava. I da im to, u krajnjoj liniji, nije bilo ni potrebno ni korisno. Prema tome, opet se lopta vraca u centar, centar to su UN, a u UN, Savet bezbednosti.
GALI, ANAN I SAD
* Secam se situacije kada su bili poslednji izbori za novog Generalnog sekretara UN, kada se tadasnji Generalni sekretar Butros Butros Gali kandidovao za drugi mandat. Tadasnji americki ambasador u UN, g-dja Medlin Olbrajt, lobirala je otvoreno za Kofija Anana, a protiv Galija. S tim u vezi, nasiroko je raspravljano o stepenu uticaja SAD u politici UN u skladu sa njenim materijalnim doprinosom. Koliki je, po vama, zaista velik taj uticaj i koliko je on posledica kolicine novca koju SAD uplacuju u UN i druge medjunarodne organizacije?
– Pre svega, da vas korigujem. B. B. Gali se zamerio Amerikancima pre nego sto su oni i pomisljali na Kofija Anana. Prvo je, dakle, doslo do americke odluke da Gali ne dobije drugi mandat. Mandat generalnog sekretara je pet godina i za njega mora da glasa vecina clanica SB UN, pri cemu ni jedna od stalnih clanica ne sme da ulozi veto. Dakle, ukoliko bilo koja ulozi veto, on ne moze biti izabran. Gali se zamerio SAD zbog raznih stvari, a navodno najvise zbog neceg za sta on uopste nije ni bio kriv, za neuspeh operacije UN u Somaliji. Istorijski je tacno da americke trupe koje su izgubile dosta ljudi u Somaliji, nisu bile pod komandom UN nego svoje sopstvene hijerarhije. Dakle, sta god da im se desilo, to nije bilo zbog neodgovornosti hijerarhije UN, ali je trebalo naci nekog ko bi bio kriv, pa su Amerikanci pokazali na UN i B. B. Galija. Onda se doslo do drugog zakljucka da, posto je to bio mandat koji je na neki nacin pripadao Africi, da bi onaj drugi mandat iz tog desetogodisnjeg perioda (dva mandata po pet godina), trebalo dati nekom Afrikancu. Kofi Anan je bio najozbiljniji kandidat koga je, uostalom, predlozila Organizacija africkog jedinstva, a ne Amerikanci. To je druga stvar. Treca stvar, Amerikanci su do skoro placali 25% budzeta UN, sto je manje nego njihovo ucesce u bruto nacionalnom dohotku sveta. Bruto nacionalni dohodak sveta je danas, recimo oko 28.000 milijardi dolara, a americki udeo u tome je deset hiljada milijardi, prema tome Amerikanci u bruto nacionalnom dohotku sveta ucestvuju sa preko 30%, pa su, na neki nacin, oni placali manje nego sto je trebalo, jer se po toj skali i uplacuje. Oni sami su smatrali da je to previse, pa su svoj udeo smanjili na 22, 5% i toliko oni danas uplacuju u budzet UN… U UNESCO SAD vise nisu clanovi. One su se povukle iz te organizacije 31. decembra 1984. godine i prema tome…
* Zasto su se povukli?
– Pravi razlog je bio taj sto ih je generalni direktor uvredio.
* Zasto?
– Uvredio ih je tako sto ih je nazvao rasistima , sto im im se nije svidelo i sto se, naravno, ne bi dopalo ni jednoj drugoj zemlji. Oni su tako doneli odluku da se povuku iz organizacije gde ih najvisi funkcioner te organizacije vredja. Posle su to, naravno, dopunili nekim razlozima; tek, u poslednjih 18 godina SAD su van UNESCO, tako da je njihov uticaj na UNESCO relativno mali.
AUTOKRATIJA I DEMOKRATIJA
* Cinjenica je da su mnoge clanice UN nedemokratske zemlje, neke od njih imaju izrazito autokratske, pa i diktatorske rezime. Kako se sudbina sveta moze poveriti njima? Kolika je snaga njihovih odluka?
– Pre svega, trebalo bi razlikovati dve vrste odluka UN: odluke koje donosi 190 drzava clanica u Generalnoj asambleji odgovaruju preporukama i nemaju nikakvu izvrsnu moc, to su tek preporuke, preporuke drzavama clanicama, preporuke samim UN, preporuke regionalnim organizacijama. Znaci, rezolucije prihvacene u okviru Generalne asambleje, u pravnom smislu, jesu preporuke. Jedine odluke koje su obavezna jesu odluke koje se donose u okviru SB UN, gde ima 15 clanica od kojih pet imaju pravo veta. Medjutim, od tih pet, bar cetiri, obrnite-okrenite, imaju demokratske sisteme. Pa u izvesnom smislu, danas je i situacija u Kini takva da je ona daleko od toga da je bez svake demokraticnosti. Kina je, u svakom slucaju , danas mnogo drugacija zemlja od one od pre niza godina. Te odluke Saveta bezbednosti se zato i ne zovu rezolucije vec odluke jer su obavezne. I prema tome, kada mi govorimo o obaveznosti odluka UN , mi govorimo o odlukama SB. Da li se one uvek ispunjavaju? Ne. Ali, na kraju krajeva, svet se ipak formira na takav nacin da ono sto je pdluceno u tom okviru, postane stvarnost. Pre ili kasnije. Danas ili za 15, 20 godina. Naravno da je odluka da se bombarduje Jugoslavija, sa stanovista SB UN bila nelegalna odluka. To je razlog zbog kojeg se iz konflikta nije moglo izaci bez rezolucije SB UN. Na kraju se sve ipak zavrsilo u SB.
* I doneta je Rezolucija 1244 SB UN.
– Prema tome, tu su Amerikanci pogresili, tu je doslo do jednog iskliznuca iz koloseka i kao sto sam vec rekao, oni su sami shvatili da je to – nekorisno za njih. A da ne govorimo kakve je to posledice imalo na broj zrtava i ostale nedace. Prema tome, tako bi trebalo gledati na odluke SB UN. Tacno je da postoji veliki broj nedemokratskih zemalja ili zemalja sa nedostatkom demokratskih rezima. Medjutim, tacno je i da ukoliko neka od tih zemalja pretera, na nju ce se okomiti SB, kao sto bi se okomio i na neku drugu zemlju ako ispadne potpuno iz tog koloseka dopustivog.
JUGOSLAVIJA I UNESCO
* Da se vratimo vasoj organizaciji, u kojoj ste sada ambasador SRJ. Tamo ste proveli niz godina. Kako procenjujete stepen prisustva UNESCO na ovim prostorima i koliko on moze da ucini, u oblastima kojima se bavi da se stvari ovde poboljsaju, odnosno da se postave neki standardi?
– Ne bi trebalo zaboraviti da je bivsa Jugoslavija bila jedna od zemalja osnivaca UNESCO: Kada je formiran UNESCO, tadasnja Jugoslavija je bila medju prvim zemljama koje su potvrdile osnivacki akt. UNESCO, naravno, nije mogao da spreci njen raspad kao, uostalom, ni UN. Bivsa Jugoslavija je imala veoma aktivno mesto u zivotu UNESCO. U raznim oblastima, u nauci, obrazovanju, kulturi, komunikacijama, imala je zavidnu ulogu s obzirom na njene dimenzije i na specificnu tezinu u svetu… Posle prekida saradnje, za pocetak nase aktivnosti imali smo kao zemlja dva prioriteta: jacanje regionalne saradnje u jugoistocnoj Evropi i tu smo postigli vise nego uspeh, narocito ovom Ministarskom konferencijom zemalja jugoistocne Evrope, u aprili mesecu. Na konferenciji je ucestvovalo i 30-ak drugih zemalja, zaineresovanih za regiju i za saradnju u oblastima koje spadaju u kompetenciju UNESCO. To je bilo veoma uspesno. Sa nase strane, ucestvovao je ministar Svilanovic. Nas drugi prioritet je zastita kulturne bastine na Kosovu. Tu je jugoslovenska vlada uputila pismo Generalnom direktoru UNESCO i radi na tome da se organizuje neka misija na visokom nivou koja bi, pre svega, utvrdila cinjenicno stanje. Sta je osteceno, sta je unisteno, kako i na koji nacin sacuvati ono sto jos tu postoji.
* Mnoge politicke analiticare ovde zanima kako se moze tumaciti sadrzaj polaznih osnova za redefinisanje odnosa u SRJ u kojima se kaze da u slucaju da Crna Gora za tre godine odluci da izadje iz zajednicke drzave, Srbiji pripada sukcesija na clanstvo u mdjunarodnim organizacijama i obaveza da sprovede rezoluciju SB UN 1244 o Kosovu. Sta to, po vama znaci?
– Rezolucija 1244 jeste, kao sto znate, Rezolucija SB UN. Nikakvu interpretaciju sporazuma izmedju SRJ, CG i Srbije ne mogu da vam dam posto je ne znam. Do sada nema nikakvog komentara o tome sta svaka od tih tacaka prakticno znaci. Tu ce se napisati knjige , tumaceci te polazne osnove pretocene u ustavnu platformu. Medjutim, najprostija interpretacija je sledeca: Trebalo je naci nekoga ko ce biti sukcesor iskljucivo u slucaju Rezolucije 1244 jer se ta rezolucija odnosi na SRJ, dakle, federalnu zajednicu. Dopusta se da u buducnosti ugovorna strana bude samo Srbija. Sigurno je da ako EU stoji iza toga, to onda znaci da iza toga stoje tri stalne clanice SB uN, a drugi se nisu izjasnili protiv toga. Ni SAD ni Rusija se nisu oglasile da su protiv ovog sporazuma. Prema tome, izgleda da je to prihvatljivo i za njih. Onda ne vidim ko bi se nasao da to dovede u pitanje, taj jedan posebni stav o pravu na sukcesiju Srbije.
KRIZA NA BLISKOM ISTOKU
* I dalje je aktuelna kriza na Bliskom istoku. Kako vi vidite puteve za njeno resavanje i posebno kakva je u tome uloga SAD?
– Tu je u pitanju jedna prosta stvar. Nju ce, pre ili kasnije, morati da rese Amerikanci. Problem je sto su lose poceli. Jer, kada je Bus dosao na vlast, on je tamo poslao ne samo svog predstavnika, odnosno medijatora, vec je i formalizovao njegovu ulogu. Tri-cetiri meseca kasnije je video da to tako ne ide. Pa je onda hteo da se drzi van sukoba, ali je sada morao da upotrebi velika sredstva, da salje svog drzavnog sekretara Pauela. Takvih slicnih situacija je bilo i ranije. Ne bi trebalo zaboraviti Kisindzera, koji je mesece provodio na terenu, iduci od jednog do drugog, cinilo se beskonacno. sve dok nije doslo do nekog sporazuma, 1967. godine. Amerikanci su sada, mislim , shvatili da to zavisi od njih i njihovih sposobnosti, i to je postalo pitanje vremena. Oni ce, pre ili kasnije, morati to da rese. Ako oni tu krizu ne rese, niko drugi je nece resiti. Utoliko je to i komplikovano i prosto. Prosli smo veliki deo puta od trenutka kada je Bus mislio da iz toga moze da se izvuce, suprotno veoma aktivnom stavu Klintona, koji je do poslednjeg dana predsdnikovanja, pokusavao da ih naved na sporazum. Danas se nalazimo na nivou koji je bio u momentu odlaska Klintona, znaci na nivou juna 2001. godine.
* Amerikanci su, medjutim, vidjeni kao saveznici Izrćla, sada oni veoma ostro kritikuju Arafata i svi njihovi predstavnici, i Pauel pa i senatorka Klinton, tvrde kako Arafat nema prave liderske osobine, te oni moraju da sprecavaju Izrćl da ga ne ubije.
– Arafat je jedini raspolozivi palestinski lider i dokle je on to i dok je kao takav priznat, ne postoji nikakva druga sila koja moze da odlucuje o buducnosti palestinskog naroda ili teritorije. Niko drugi ne moze da odlucuje sve dok je on izbor palestinskog naroda. Usput receno , pa oni i ne znaju ko bi mogao zameniti Arafata. Prema tome, ovi kritikuju Arafata, drugi kritikuju Sarona, pa ipak dok je Saron predsednik vlade, pregovarace se s njim. Tu nema nikakvog izbora. Manevarski prostor je, sto se toga tice, veoma skucen. To je broj jedan. Broj dva: uprkos svih tih kritika, opravdano je postaviti pitanje da li bi naslednik Arafata bio bolji ili gori i u kom pogledu i za koga? U krajnjoj analizi, niko ne moze da odlucuje ko ce da pregovara u ime Palestinaca, sem samih Palestinaca. Dok Arafat ima vecinu u Nacionalnom svetu Palestine, dotle ce on biti taj. Dokle, ovaj drugi ima vecinu u Knesetu. I niko ne moze da izabere tog lidera koji bi u tim pregovorima toboze bio brzi i efikasniji i koji bi brze doveo do mira. To je utopija.
AFRIKA JE SAMO GEOGRAFSKI POJAM
* Volela bih da nam kazete nesto o vasem vidjenju aktuelne situacije u Africi, gde ste ziveli i radili. Kako vi vidite ne samo politicku situaciju vec uopste ovaj sadasnji momenat u zivotu ljudi koji su stanovnici Afrike, kontinenta na kome, gledano globalno, ima najvise problema?
– Pre svega, Afrika, to je samo geografski pojam. Uvek sam govorio da postoje manje razlike izmedju Albanije i Engleske nego, recimo, izmedju Tanzanije i Senegala. To su veoma razlicite zemlje. Cinjenica sto je vecina ljudi crna, ne cini nikakvo jedinstvo kontinenta. To je kontinent koji ima ogroman broj etnickih grupa, ogroman broj jezika i religija, a koji pored toga ima cak tri distinktne rasne grupe. Milote, bantue i zulue, koji su morfoloski potpuno razliciti. Kad ih sretnente na ulici mozete odmah da prepoznate koje su etnicke grupacije. Kada se posmatra izdaleka, sa Marsa ili iz Jugoslavije, Afrika se vidi u tim osnovnim zajednickim crtama, a vidjena sa lica mesta – to je ogromna raznolikost situacija, raznolikost mogucnosti za razvoj ili nemogucnosti, siromastva, manje ili vise umerenog ili potpunog. Znaci 50-ak zemalja, 50-ak raznih situacija, 50-ak razlicitih uslova za razvoj. Nekoliko cinjenica vezuju tu Afriku: tu je najnizi prihod po glavi stanovnika, rast bruto nacionalnog dohotka cesto ne dostize demografski rast, sva obecanja o pomoci Africi su se izjalovica. Ono sto je medjunarodna zajednica 60-ih godina, kada je Afrika sticala nezavisnost obecavala, pretvorilo u luk i vodu. Tako da su manje ili vise demokratske vlade koje su na vlasti u tim zemljama bile suocene i sa ogromnim realnim teskocama, koje se svode na vrlo prostu jednacinu: trebalo bi poboljsati uslove zivota ljudi. A da bi se poboljsali uslovi zivota ljudi, treba, naravno, imati para. A te pare, naravno , ne padaju s neba. Kada bi mnoge od tih zemalja mogle da izvoze pesak, one bi bile najbogatije na svetu. Nazalost, u mnogima od njih nema niceg drugog do peska. Prema tome, situacija je katastrofalna , medjunarodna zajednica cesto koristi srestva koja su u budzetu namenjena Africi za istocnu Evropu, za Avganistan, za Pakistan, tako da njima zapusi rupe tamo gde se pojave neke krize. A posto je Afrika stalno u krizi, onda malo vise ili malo manje krize, njih ne tangira.
* Problem gladi je i dalje neresiv u Africi?
– Pa problem gladi je jedan limitiran problem. Glad vlada uglavnom tamo gde su ljudi stvorili glad, a ne gde ju je priroda stvorila. Nje, pre svega, ima u onim oblastima gde ima ratova, ogromne migracije stanovnistva, etnickih ciscenja, rasne i religiozne netrpeljivosti. Glad uzrokovana nedostatkom proizvodnje je svedena na najmanju mogucu meru, ali recimo postoji. Gde je centar gladi? U Sudanu. A u Sudanu je rat 25 godina. Pa jel onda cudno sto gladuju?I glad u Somaliji su stvorili gospodari rata. Glad stvorena podbacivanjem prinosa koriguje program UN, Svetski program za hranu, oni mogu da se nose sa tim problemima, ali kako cete dostavljati hranu kada pucaju na vas?
RIMSKA KONVENCIJA
* Kakvo je vase vidjenje mogucnosti da se pravda ustanovi na medjunarodnom nivou na jedan stabilan nacin, a u vezi sa pokusajem da se uspostavi stalni medjunarodni krivicni sud.
– To je gotovo. Iza Rimske konvencije sada stoji 60 potpisa.
* Ali Amerikanci i Kinezi nisu pristupili Rimskoj konvenciji.
– Pa dobro. Sezdeset zemalja je ratifikovalo Konvenciju, a oko sto zemalja je potpisalo. Kroz godinu dana Medjunarodni krivicni sud ce postati operativan i. To je san mnogih ljudi, da se uspostavi jedna stalne krivicna jurisdikcija u svetu. Taj san je ostvaren. Amerikanci su pokusali da se tome suprotstave, ali bez uspeha.
* Da li se menja pojam suvereniteta drzave koje su ratifikovale Rimsku konvenciju?
– Pojam suvereniteta je uspostavljen Vestfalskim ugovorima 1646. godine. Mislim da je on iscrpeo svoju sadrzinu krajem 19. veka. Suverenitet je danas potpuno mislena imenica. Ko god se brani suverenitetom, pokazuje da nista nije razumeo ni u politici, ni u privredi, ni u kulturi. Kako moze zemlja da se suvereno brani od side, pa cak i od gripa? Kako moze suvereno da odlucuje o svojoj trgovini, o svojoj moneti kad se odluke o tome donose na drugim mestima. Kako moze suvereno da upravlja svojim granicama kad to vise ne postoji, kako moze suvereno da vlada svojim vazdusnim prostorom kada se sateliti setaju na 200-300 kilometara visine koji mogu da procitaju koliko je sati na mom satu? Gde je tu suverenitet? Prema tome, sve to bi trebalo razloziti. A ovo sto ja sada govorim, rekao je pre 20 godina Dzordz Sulc u svom cuvenom predavanju kada je bio drzavni sekretar SAD. Tada je on napravio koncept suvereniteta iza kojeg, naravno, danas stoje mnoge americke institucije. Privremeno. Ali, u stvari, suverenitet u kojem on odredjuje prava drzava-nacija u 17. veku i koji ima svoj vek trajanja, takav suverenitet vise ne postoji. To je, u stvari, anahronizam.
