O burnom i plodnom životu svedoče podaci: Prvoslav Vujčić je član Udruženja književnika Srbije, dobitnik Zmajeve nagrade, urednik u emigrantskim časopisima, diplomirani biznis menadžer, student teologije u Libertvilu, predsednik Crkvenog odbora u kanadskom Vidbiju, jedan od osnivača dobrotvornog fonda “Car Lazar“ pri Patrijaršiji, osnivač Fudbalskog kluba “Ujedinjeni Srbi“ u Otavi…
Tragove kanadske prašine doneo je u koferu, ali i na stranicama knjiga „Razmišljanja jednog leša“ i „Beograde, dobro je“ koje je objavio prestižni izdavač “Beogradska knjiga“. Na stranicama ove dve knjige iskazana su lutanja, ćutanja, slutnje i stradanja koja je Prvoslav Vujčić sažeo u prozno-poetskim tekstovima…
– Mi u dijaspori najbolje znamo da gde nema jezika, nema ni nacionalnog pamćenja. Gorka je Amerika. Ceo dan se voziš i nigde te nema, a u otadžbini ideš pešice i svuda stižeš… – uočava pesnik Vujčić koji ovih dana obilazi Srbiju promovišući svoje knjige.
– Dijaspora je preslikana otadžbina u ogledalu. Sve naše podele, bilo političke, bilo literarne, osećaju se i u rasejanju. Srbi se posle raspada Jugoslavije ne okupljaju u proskribovanim klubovima Jugoslovena, već oko crkve. Očuvanju srpskog identiteta pomažu crkva, ali i „Srpska knjižara“ iz Toronta koja neguje i kult otadžbinskih pisaca.
„Burjanci“
Nedavno se ime i delo Vujčića našlo i u antologiji naših pesnika iz rasejanja koju je priredio Dragomir Brajković. Ove godine završava triptih “Kastriranje vetra“, a u planu je i izdavanje triptiha romana. Prvi roman će nositi lokalpatriotski naziv “Burjanci“, po požarevačkoj mali u kojoj je rođen i vaspitan jedan od najviđenijih književnika naše dijaspore.
Žal za otadžbinom oseća se kod brojnih umetnika koji žive u Severnoj Americi, gde prosto dobija na težini maksima da nije Srbin ko ne peva.
– Imajući u vidu naša zbivanja, mnogi su skloni da poveruju kako srpski narod ima problem sa metabolizmom. Istina je da je od 1945. godine naš metabolizam iskušavan i silovan, ali je daleko od toga da je uništen. Izdržljivost srpskog bića ogleda se i u 150 romana koji su konkurisali za nagradu NIN-a. Neki to nazivaju hiperprodukcijom, ali ja to mišljenje ne delim, jer smatram da je svaki Srbin roman za sebe – ističe Vujčić, spremajući se da uskoro krene opet “preko bare“, da svojim sapatnicima prenese atmosferu iz svojih knjiga, koje bi trebalo da budu objavljene u Kanadi o trošku tamošnje lokalne samouprave.
