Kuća Trajana Savića u selu Cernica, kod Gnjilana, izgorela je u požaru podmetnutom u noći između 4. i 5. februara ove godine. Kada su za sada nepoznati počinioci upali u kuću, razbili prozore, polomili nameštaj i zapalili vatru, nikoga od šestočlane porodice Savić u kući, srećom, nije bilo.
Umrlice na kapiji
Tokom nemira na Kosovu i Metohiji nastradali su mnogi od brojnih Savića. Još na ulaznoj kapiji stoje umrlice onih koji su živote izgubili u terorističkim napadima Albanaca. – I ja sam pre nekoliko godina ranjen, ali preživeo sam, ima Boga – veli Trajan Savić.
Ali, takav događaj za Srbe u Cernici nije ništa novo. Nekoliko dana ranije, u dvorište Slobodana Todorovića, koje od Trajanove kuće deli samo zid, bačena je ručna bomba. U eksploziji niko nije povređen, ali je načinjena velika materijalna šteta. Posle svega što im se u poslednjih šest godina dogodilo, ni Savić ni Todorović nemaju mnogo reči. Sležu ramenima. Ali, nije im svejedno. Jedino što su, tvrde, odavno prestali da se plaše.
– Na početku rata u Cernici je bilo 31 srpsko domaćinstvo, a danas u sedam preostalih živi tek poneko. Uglavnom, kao mi, stariji… Poženili i poudavali decu i ostali na onom i sa onim što smo za života stekli – priča 63-godišnji Slobodan Todorović i dodaje da, iako su Srbi u Cernici skoro „istrebljeni“, nema nameru da napusti porodičnu kuću.
Veza sa Švajcarskom
Retka je srpska kuća u selu Cernica koja bar jednom od 1999. godine nija paljena. One koje nije zadesila takva sudbina uglavnom su prazne.
– Ima i onih koje su bogato izgrađene i sređene. Nalaze u srpskom delu i niko u njima ne živi. Mnogi vlasnici su u inostranstvu, pretežno u Švajcarskoj. Dolaze u zavičaj svakog leta, a tokom godine ih komšije zovu da ih obaveste u kakvom su stanju njihovi domovi – zbori Slobodan Todorović.
– U njoj sam odrastao i svoju dušu u nju uložio. Tu sam i decu podigao. Oni su se odselili, a ja ostao da živim sa ženom Anđom, koja se, nažalost, jako razbolela i sada je na klinici u Beogradu. Sve ono što je radila moja 66-godišnja supruga, radim sada ja. Živim kao i pre. Kuću su mi napadali, šest-sedam puta. Bacali su ručne bombe, zolje, Molotovljeve koktele, kamenice, ali čovek se vremenom i na zlo navikne – veli Todorović.
Trajan Savić je svoje najbolje dane života proveo na privremenom radu u Švajcarskoj. Sve što je za svoje 54 godine mukom stekao, uložio je u porodičnu kuću i imanje u Cernici. U domu koji je izgoreo, živeo je sa ženom, 54-godišnjom Kosanom, zajednički su podigli četvoro dece – 27-godišnju Natašu, 31-godišnju Biljanu, 20-godišnju Danijelu i 30-godišnjeg sina Slobodana.
U dvorištu Trajana Savića, jak miris gareži. Kuća, iako je prošlo desetak dana, izgleda kao da je juče gorela. Unutra je sve crno. Tek se po ostacima stvari može videti da je nekad bila bogatonameštena i opremljena. U vatri je začas nestao Trajanov dugogodišnji znoj i trud.
Kukavice kriju lice
– Nijedan Albanac nikada nije ušao u moje dvorište. Znam da su kukavice i da se plaše da me direktno napadnu. Samo ovako, noću se sakriju u neko obližnje dvorište, pa šta pogode – tvrdi Slobodan Todorović.
– Bio sam u poseti kod žene u bolnici. Albanci su znali da nisam tu i, eto, zapalili su mi kuću. Komšija me je zvao usred noći. Kaže da je plamen obasjao celo selo – gorko veli Trajan, koji sada nema gde da spava, šta da jede, ali poručuje da iz Cernice ne ide.
– Idem od komšije do komšije. Pomažu mi koliko mogu. Verujem, kada žena prezdravi, smognućemo snage da popravimo kuću. Ostalo mi je i šest hektara zemlje. U ambaru je traktor. Kao i do sada, baviću se poljoprivredom. Pa ćemo od toga nekako živeti, gladni nećemo biti – veruje Trajan.
U oba slučaja istraga je u toku. I Todorović i Savić sumnjaju ko je počinilac, ali kao i obično kada se na Kosmetu nešto slično dogodi, krivac se nikada pronađe. U incidentima u Cernici u poslednjih šest i po godina ubijeno je 12 Srba. Zločinac ni za jedno od tih dela nije otkriven, a još manje optužen! Za više od 200 napada na Srbe, koliko ih je zvanično registrovano, nikom nije još zafalila dlaka s glave.
U Cernici danas živi oko stotinu Srba i oko 3.000 Albanaca. Centrom sela dominira džamija, a svuda unaokolo su načičkane albanske kuće. Tek na kraju sela, u jednoj udolini su zbijena srpska ognjišta. Preko puta njih su crkvica i groblje, koje poslednjih godina postaje sve veće. Žitelji pamte svakodnevna opela i parastose, a svadbi i krštenja skoro da više i nema. Suze su oterale radost, vele bez žalopojke, jer još žive u nadi da će ostati na svojoj zemlji i u svojim domovima.
