Rat na Kosmetu je završen, ali muke porodice
56-godišnje Olgice Stanković iz Lipljana ni danas nisu prestale. NJena kuća je zavijena u crno od 2000. kada joj je kćerka Snežana, sa mužem Dragošom Cokićem i sinom, poginula 16. februara. Snežana je sa porodicom krenula u Lipljan da tog dana proslavi rođendan. Na autobus, kojim su putovali, Albanci su bacili bombu.
četiri godina kasnije, priča Olgica, došli su dušmani. U martu 2004. godine zapaljena joj je kuća.
– Bilo je to strašno. Policija je išla ispred kolone razularenih Albanaca, ali ništa nisu mogli da urade. Kuća je buknula i nestala do temelja – priča Olgica.
U kući je tada živelo šestoro Stankovića. Olgičin muž, 56-godišnji Slobodan, Dejan, 29-godišnji sin, kćerka 26-godišnja Marina sa dvoje dece – Miljanom od 10 i Milicom od šest godina. U međuvremenu rodio se i Nikola, kome je sada dve godine, a ona je postala samohrana majka.
Oskrnavljene ikone
U crkvenom dvorištu opštine Lipljan nalaze se dva pravoslavna hrama. Jedna je crkva Vavedenja sagrađena u 16. veku, a druga Svetog Flora i Lavra, sagrađena 1939. godine. Tokom martovskih nemira 2004. Albanci su upali u crkve i skrnavili ikone. Na nekima je i danas ispisan naziv albanske paravojne formacije UčK.
Danas porodica Olgice Stanković živi kao i većina Srba u Lipljanu, gotovo bez prebijene pare. Jedini prihodi su Slobodanova penzija od 5.000 dinara i 60 evra koje Marina prima kao pomoć za decu. Dok su živeli po tuđim kućama primali su pomoć, ali od kada im je dom obnovljen, izgubili su to pravo.
– Snalazimo se kako god znamo. Spalili su nam punu kuću, a ušli smo u praznu. Sav nameštaj smo dobili od komšija. Ne znam kako bismo da nije bilo njih. Sa ovim parama ne možemo da živimo, pa kad god neko u Lipljanu umre, Slobodan ide da kopa grobove, da zaradi koju paru – kaže Olgica.
Ona priča da je ranije porodica Stanković dobijala i ugalj i drva za grejanje, ali da su ostali i bez toga. Ove godine Koordinacioni centar Vlade Republike Srbije, poslao je Srbima u Lipljanu ukupno 150 metara drva, a u gradu je 1.500 srpskih duša. Smeta im i što u lokalnoj ambulanti retko ima lekova.
Mućke koče pomoć
Porodice iz Lipljana zameraju Vladi Srbije što nije izradila socijalnu sliku Kosmeta, pa je mnogim porodicama, koje žive na ivici egzistencije, uskraćena tako neophodna pomoć.
– Kada bi se uradila socijalna slika, onda bi se videlo da ima i ljudi koji primaju i po dve i tri plate, što ne može ni po jednom zakonu. Zbog takvih smo sada uskraćeni za pomoć – tvrdi Slobodan Stanković.
U Koordinacionom centru kažu da je izrada socijalne karte Kosmeta u toku, a kada se dovrši, biće stavljena tačka na eventualne zloupotrebe.
– Znam da nisu oni krivi, ali Bog zna da nemamo para da ih mi sami kupimo – jada se starica.
Dejan Stanković je student na likovnoj Akademiji u Gračanici. Sve četiri godine studija putuje i kaže da nikada ne zna hoće li se vratiti kući.
– Da bih stigao do autobuske stanice prolazim kroz šiptarski deo, a to je uvek lutrija! Sada izbegavam da tako putujem. Idem vozom. Ali, ni to nije sigurno. Pre nekoliko godina, kupe u kome sam bio Albanci su gađali kamenicama. Srećom pa nisam pogođen – kaže Dejan.
Iako je porodica Stanković na Kosmetu preživela neviđene muke i nevolje, svi ukućani kažu da nema milijeg mesta za život od doma u kome si „proveo ceo vek“. Ipak, ukoliko bi Kosmet dobio nezavisnost, misle da bi morali da napuste rodni dom.
Nezavisnost bez pregovora
Neke glavne ulice u Lipljanu već nose imena „prvoboraca“ OVK. Na ulazu u grad je i parking istog naziva, koji je danas stajalište za taksiste. Na skoro svim zgradama u albanskim ulicama ispisana je parola, prethodnica pregovora o budućnosti Kosmeta: „Nema pregovora, jedino samoopredeljenje“.
– Nadam se, ima još vremena da razmislimo i da se dogovorimo. Ukoliko ne bude ništa bolje, ovde za nas nema života – priča Olgica, dok njena kćerka
Marina smatra da je možda i ranije trebalo otići.
– Imam troje dece i želim da žive normalno. Međutim, teško da će ovde to moći. Nemam plan, ali mi se čini da treba spakovati stvari – veruje Marina.
