DOS, koalicija koja je došla glave Miloševiću, na sledećim izborima presudila je i sebi nizom afera. Pravosuđe je u tim slučajevima imalo još manje posla nego sa socijalistima, julovcima i šešeljevcima, pošto niko nije krivično gonjen, pa se ispostavilo da je pljačka države legalan biznis.
Ugaoni kamen bio je slučaj „prisluškivanje“, u kojoj je okruženje Zorana đinđića optužilo štab Vojislava Koštunice na čelu sa tadašnjim šefom KOS-a Acom Tomićem za prisluškivanje Biroa za komunikacije, kojim je upravljao Vladimir – Beba Popović. Na tu špijunsku „sapunicu“ ubrzo je stigao odgovor – afera „Perišić“. Operativci Ace Tomića, kako su tvrdili, bivšeg načelnika Generalštaba Momčila Perišića izvukli su iz motela „Šarić“ sve sa agentom CIA Dejvidom Nejborom sa kim je za kafanskim stolom „razmenjivao poverljivu poštu“.
• Za relaksaciju su poslužile seksi – afere: Prvo je bivši predsednik Skupštine Dragan Maršićanin u jednoj vazdušnoj banji uhvaćen u „rekreaciji“ sa skupštinskom daktilografkinjom od 19 leta, pa ga je ubrzo zamenila Nataša Mićić. Švalerske sapunice smenio je daleko ozbiljniji porok – krađa glasova u Skupštini, porok koje su nove vlasti nekada najviše zamerale Slobodanu Miloševiću.
Vile, stipendije, panciri
Marija Rašetu – Vukosavljević, ministra za saobraćaj, za krađu su optužili koalicioni partneri iz G17 plus. Navodno je omogućila svekru da dobije od države kredit za farmu ovaca, ali je on umesto toga otvorio noćni klub u Bajinoj Bašti. G17 plus, stranka koja je razorila potonju vladu Zorana Živkovića, prednjačila je i u aferama za vreme kabineta Vojislava Koštunice: „Eriksonova“ stipendija za ćerku Miroljuba Labusa, Nacionalna štedionica, vila guvernera Radovana Jelašića, panciri…
• Prvi opštinski sud u Beogradu na 14 meseci zatvora, uslovno na pet godina, osudio je Alena Selimovića, bivšeg poslanika demokrata jer je 22. jula 2003. prilikom izbora Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije glasao identifikacionom karticom poslanika Nataše Milojević. Ne zna se, međutim, ko je glasao umesto poslanika i glumice Nede Arnerić, koja se u to vreme sunčala u turskom letovalištu Bodrum.
Ubrzo se ispostavilo se da funkcioneri DOS-a ne vole samo žene i skupštinski restoran, već da su poput svojih prethodnika lakomi i na novac. Treba li reći da ta grupa afera spada u one koje nisu dobile sudski epilog?
• Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar bili su izuzetno uticajni činovnici u vladi Zorana đinđića. Afera je pukla kada su iznete javne sumnje da su ukrali i „oprali“ deo novca kojim je švajcarska firma „Holcim“ kupila cementaru u Novom Popovcu. U krivičnoj prijavi se navodi da je 2.099.000 dolara uplaćeno na račun firme „Majron sejls ltd“ sa Sejšela, čiji je vlasnik Janjušević. Deo novca, 355.000 dolara, ubrzo je prebačen na račun Kolesara u banci Cepter, a 634.000 na račun Janjuševićeve firme. Afera je izbila 2003. a kako bi rekli loši novinari, istraga je još u toku.
• „Šećerna afera“ izbila je 2003. godine kada je EU na tri meseca zabranila uvoz šećera iz Srbije. Ispostavilo se da je kupljeno blizu 200.000 tona šećera iz zemalja EU, da bi ga potom izvezli na njihovo tržište, a da nam je prethodno omogućeno da to činimo bez plaćanja carine. U srcu afere bio je Miodrag – Kole Kostić, „Kralj šećera“ za medije, dok su ga ministri zvali „najslađi dečko“. Pečat na odobrenje za izvoz stigao je od potpredsednika vlade Miroljuba Labusa.
• Ceh Kostićevog poslovanja platio je Branislav Nikolić, jedan od vođa subotičkog „Otpora“, koji je uporno podnosio krivične prijave protiv Kostića i na konferencijama za medije optuživao ga da je kupovinom šećerana oštetio Srbiju za nekoliko miliona evra. Pošto nije hteo da plati kaznu od 140.000 dinara, koja mu je dosuđena po Kostićevoj tužbi da ga je uvredio i oklevetao, Nikolić je odrobijao pet meseci.
