Pre dve decenije gotovo sva deca sa prostora bivše Jugoslavije pohadala su dopunsku nastavu na maternjem jeziku. Danas u Severnoj Bavarskoj svega nekoliko desetina naše dece uci u školi maternji jezik. Zašto je to tako, pitanje je na koje smo odgovor potražili od gospode Ilze Jakir, koordinatora za dopunsku nastavu u Ministarstvu prosvete Bavarske za severni deo ove pokrajine. Ona je pedagog sa dugogodišnjim uciteljskim iskustvom, a poslednjih godina je direktor jedne osnovne škole u Nirnbergu. Iako je rodena Nemica, perfektno govori naš jezik. Od kada je u severnobavarskim školama uvedena dopunska nastava za decu stranaca, ona prati i koordinira rad nastavnika i neumorno održava kontakte sa roditeljima, neprestano se trudeci da im objasni zašto deca treba da uce maternji jezik.
– Kada su Jugosloveni poceli da dolaze u Nemacku, smatrali su da je to privremeno i da ce se kroz nekoliko godina vratiti – zapocela je pricu gospoda Jakir. – Stoga je razumljivo da su roditelji insistirali da deca u školi, uporedo sa nemackim, uce i maternji jezik, kako bi kasnije bez problema mogla da nastave školovanje u otadžbini.
Krajem sedamdesetih, dopunska nastava bila je organizovana u svim vecim gradovima u Severnoj Bavarskoj. Nastavu je držalo cetrdesetak nastavnika i to na srpsko-hrvatskom, makedonskom, slovenackom i albanskom jeziku, kaže naša sagovornica i dodaje da je u Nirnbergu u periodu od 1976. do 1993. postojala jugoslovenska škola u kojoj je deo predmeta bio na maternjem, a deo na nemackom jeziku.
Zanemarljiv broj
Protekle školske godine dopunsku nastavu na srpskom jeziku na teritoriji Severne Bavarske pohadalo je 80 dece u dva grada: Erlangenu 12 i Nirnbergu 68. Nastavu je držala nastavnica srpskog jezika Slavica Živadinovic. Podataka o tacnom broju naših ljudi na ovim prostorima nema, a procenjuje se da ih je izmedu sedam i osam hiljada, što znaci da je zanemarljiv broj dece na dopunskoj nastavi, koja je u Bavarskoj besplatna.
Ova škola je prestala sa radom kada za nju više nije bilo interesovanja. Na zahtev roditelja deca su podeljena, a nastava organizovana posebno na srpskom, i na hrvatskom, a docnije i bosanskom jeziku. Tokom te podele veliki broj dece jednostavno je prestao da pohada nastavu, i to, nažalost, pretežno srpske dece. Mnogi Srbi u to vreme plašili su se da kažu da su Srbi, a posebno su se bojali da time ne naškode svojoj deci. Ja licno, a to je, smatram, bila i dužnost svih ostalih pedagoga, trudila sam se da objasnim roditeljima da politika nema nikakvog uticaja na školu, i na pravo deteta da uci maternji jezik.
– Uz razloge politicke prirode ne treba zaboraviti i druge, pre svega nestao je osecaj ljudi da ce ovde biti privremeno, pa je saznanje da je Nemacka zemlja u kojoj ce njihova deca živeti i raditi, takode uticalo na naglo gubljenje interesovanja za nastavu na maternjem jeziku. Roditelji jednostavno smatraju da je deci dovoljno onoliko znanja koliko nauce u porodici, a da maksimum truda treba da ulože u ucenje nemackog jezika i ostalih predmeta u redovnoj školi.
– Smatram da je ovo najveca i najteža zabluda zbog koje roditelji detetu uskracuju pravo da nauci maternji jezik. Pre svega stav da je dovoljno kada se u kuci govori srpski. Roditelji rade, po ceo dan su odsutni, uvece se sa detetom razmeni nekoliko recenica, uglavnom uvek istih. Vecina roditelja ne zna da je neophodno da se i maternji jezik mora uciti u školi, gde se sistematski nadgraduje, i gde se pažnja posvecuje ne samo govoru, vec i citanju, pisanju, ucenju gramatike.
Decji izgovori
– Dok su deca bila u prvom i drugom razredu, popodnevna nastava teško im je padala, brzo su se umarali i s mukom održavali pažnju – seca se naša sagovornica. I nama, roditeljima, to je bio dodatni napor. Kasnije, kako su odrastali, to više nije bio fizicki napor, ali su tada pocela da prigovaraju da je to nepotrebno, jer jezik dovoljno dobro poznaju, da gube dragoceno vreme za druge aktivnosti, a najcvršci argument bilo je da bi mogli da više uce u redovnoj školi. Kada je i ta faza prošla, spontano se pojavilo interesovanje ne samo za ucenje jezika, vec i za istoriju i kulturno stvaralaštvo jugoslovenskih naroda.
Sem toga dete u školi dobija osnovne pojmove iz istorije i geografije zemlje iz koje potice, zatim iz religije, književnosti i umetnosti, ono zna slavne ljude svoga naroda, i zna, barem u najkracem, kakvo su umetnicko ili naucno delo stvorili. U okviru nastave su i ekskurzije i posete znamenitim mestima u otadžbini…
Kada se jednom prekine kontakt sa jezikom on se kasnije, u životu odraslog coveka teško, a najcešce nikako, ne uspostavlja. Gubljenje kontakta sa maternjim jezikom neminovno za sobom povlaci i nepostojanje interesovanja za tradiciju i kulturu naroda kome pripada, a krajnji je rezultat odrodavanje.
Svoje profesionalno, pedagoško iskustvo gospoda Jakir povezala je sa sopstvenim roditeljskim iskustvom. Naime, njen suprug je rodom iz naših krajeva, pa su deca tokom citavog osnovnog školovanja pohadala dopunsku nastavu na srpsko-hrvatskom jeziku. Sada su oni odrasli ljudi i veoma su srecni što perfektno govore jezik svojih predaka.
Svi roditelji susrecu se sa otporom dece kome najcešce popuste, što se može razumeti, ali ne i opravdati. Sva su deca sklona izbegavanju obaveza i kada jednom primete da se roditelj dvoumi i da je u dilemi, odmah se za to uhvate i insistiraju dok ne postignu cilj. Ne sme se zaboraviti cinjenica da se u detinjstvu mnogo lakše uci nego u odraslom dobu.
