Sunce joj je peklo kožu kao vrelo ulje nabubrele, rumene krofne. Bilo je vlage, znoj se slivao niz kičmu, pa je teško disala. Palme, te zelene, savitljive igračice trbušnog plesa su se njihale lenjo, a erotično, bacajući senku na razgolićena tela koja su se crvenela pod vedrim nebom bez oblaka.
Muškarac kraj nje bio je visok, vižljast, nabildovanih mišića i očiju plavljih nego ono nebo gore, čije je beskrajno plavetnilo do noći krilo zvezde, čitav svemir koji je, činilo joj se, bio skriven i u njegovom pogledu.
Pružio je ruku i polako je spustio na njena obnažena bedra. Naježila se odmah. Stavila je malu, nežnu šaku na njegove snažne prste i stegla ih, da ih umiri. Ali, kao da ga je taj pokret ohrabrio, stisnuo joj je butinu svojim snažnim nogama tako nenadano da je uzdahnula.
– Nemoj – prošaputala je. – Nemoj.
Nasmešio joj se otkrivajući zube bele kao inje. čiste i bele. Kao kišni oblak polje, preplavio ju je miris njegovog diskretnog, ali oštrog parfema, pomešanog sa preostalim,mekim, sladunjavim mirisom cigare koju je popušio uz koktel od margarite malopre, u hotelskom baru. Golicao joj je nozdrve, taj parfem. Zadrhtala je.
– Samo polako. Ne žuri. I prestani da drhtiš.
– Ne drhtim. Uopšte ne drhtim – šaputala je.
On se glasno nasmejao, toliko glasno da se osvrnula, crveneći jer joj se činilo da svi turisti gledaju samo u njih dvoje. Da je mogla, kao krtica bi probila rupu u pesku i zarila se u nju. Zubi su joj cvokotali dok je polako, skoro nemarno spuštao šaku na njen vreo, punačak stomak. Obrazi su počeli da joj gore poput peska pod suncem koje se razgoropadilo sejući vrelinu kao njeni preci, seljaci, pšenicu pod Kosmajem.
Prostrelila ga je pogledom, nemoćna da se pobuni jer je njegov diskretan parfem, dražeći joj čula, još lebdeo oko njenog malenog, užarenog lica.
– Šta to rekosmo, šta ne valja u tvom životu? – pitao je, ne prestajući da je miluje.
Pokušala je ona njega da pita šta mu je, šta mu znači to pitanje, zašto sve kvari, zašto hoće da je rasplače, baš ovde u Maputu, ali nije mogla da izgovori nijednu jedinu reč, uznemirena, vrela kao užarena peć u kafiću u koji je sa Aleksandrom volela da svrati na toplu čokoladu kad u Beogradu stegne zima.
Nije prestajala da drhti pod vrelim suncem Afrike. NJegovi prsti su i dalje putovali njenim telom kao jedrenjak nemirnim morem, pa se izvijala i meškoljila nesvesno ga još više izazivajući.
– Molim te, nemoj – još jednom je nemoćno promrmljala jer je umirala od stida zbog ostalih turista na plaži. Zaklela bi se da svi odreda gledaju samo Brajana Kevendiša, njenog lepog Škotlanđanina, i nju. Umirala je od stida i muke što je tako slaba, nemoćna da se odupre njegovim rukama i svojoj potrebi da se šćućuri u njegovom naručju i u njemu umre.
– Hajdemo – kazao je – pružajući joj ruku da ustane.
Zavrtelo joj se u glavi. Za trenutak se zateturala i u njegovom čvrstom stisku našla oslonac.
– Pazi! – uzviknuo je. – Nemoj da mi se povrediš. Kako ću onda da te volim.
Nasmešila mu se kroz poluspuštene kapke. Sunce joj je peklo oči, pesak je bio još vreliji, a ona je drhtala kao da je na nekoj planini, gola i bosa na mrazu i ledu.
Uvek je mislila da je ljubav najvažnija, da je to sila koja pokreće sve, napaja čoveka htenjima, snagom za koju ni ne sluti da je ima, da je ona jedini smisao u neobjašnjivom besmislu kratkog čovekovog trajanja. Verovala je da, kad čovek voli, nema onoga ko telo može da pokoleba, da izda ljubav. A sad je drhtala u naručju stranca, čoveka koga nije volela, koji joj se možda čak nije ni sviđao, samo zato što je bila usamljena i tužna, hiljadama kilometara daleko od svog malog sveta.
Bila je tu poslom. Učila je danonoćno, plakala od umora, ali učila, da bi završila medicinu, da bi pobegla od siromaštva, od rastezanja svakog dinara od prvog do prvog, od prekrajanja starih haljina sestara iz familije, od popare i prženica. I stigla je dovde.
Svega se nagledala. Tek ovde, u Africi, videla je šta je muka. LJudi gladni, bez osnovnih uslova za elementarni život, bez radosti, deca koja nisu naučila da se smeju, bolesti iskorenjene u drugim delovima sveta, jad, gorčina, tuga, svuda tuga. Ni samoj joj nije bilo jasno kako je to preživela.
A onda su je prebacili u Maputu. To je bio raj na zemlji. Sretala je namirisane žene, obesne mališane već zadrigle u bogatstvu, mnogo bolje i zarađivala, ali gorčina i jed su se kao jaja mušice uselila u nju, da je truju i rovare iznutra, po živoj rani samoće.
Ovde je upoznala Brajana. Prišao joj je u hotelskom baru, predstavio se, a onda shvatio da nije na proputovanju, da je lekarka koja ovde radi i to ga je oduševilo.
– Divim se plemenitim ženama – rekao je, pa se sagao i prošaputao joj kraj uha. – To me jako uzbuđuje.
Nasmejala se, šta bi drugo, i otresla taj razgovor iz sećanja odmah, kao zolju.
Ali, Kevendiš se nije dao. Sačekivao ju je iz dana u dan, zbog nje čak i produžio odmor jer je bio veoma imućan. Nije navikao da ga devojka odbija. To mu je bio izazov. NJoj se to činilo nedozrelim, ali nekako je navikla na njegova svakodnevna udvaranja. Kad je ujutru ne bi sačekao sa svojim „divna si jutros“, postajala je nervozna.
Nije ga volela. Samo je bila užasno usamljena.
Ali, ovo nije htela. Telo joj se lomilo, zato je tako drhtala. Sad je jasno videla. Ti talasi koji su je plavili, nisu bili želja, nego stid. Drhtala je zato što se stidela svoje nemoći da se odupre površnoj vezi u kojoj tom čoveku ne znači ništa više od recke. I to baš ona koja je iza sebe imala ljubav, pravu, snažnu ljubav, istinsku, spremnu na odricanja i žrtvu.
Spoljni sjaj joj je, pošto se dugo kretala u svetu oštro podeljenom na one koji imaju skoro sve i one koji nemaju bukvalno ništa, pomračio oštrinu misli i zaveo je. Od potrebe tela da ponovo živi, da se raduje i prima, nije čula kako u njoj biju sećanja na poljupce dečaka koji trči preko polja noseći u rukama uštipak koji mu je majka ispržila za doručak i daje joj, osuđen da zbog nje i njene ljubavi bude polugladan, ali srećan, uvek srećan kad njoj poklanja.
Zbog tela koje je poželelo da drhti u rukama čoveka koji je tako blizu, zaboravila je na sasvim drugačije, tvrde ruke muškarca koji je bio tu da je pridrži kad god bi je život sapleo, ljudi zamorili ili taština zavela toliko da poveruje da je bolja ili vrednija od drugih.
– Meni si ti, Bebo, najbolja, najlepša, ma, ti si moje Sunce, to znaš, ali nemoj tako, ne ponižavaj druge. Ako neko nije pametan, a teško je da se bude pametan kao što si ti, to ne znači da je manje vredan. Možda je dobar čovek. Možda će ti nekad u životu zatrebati, možda pomoći. Po tome se čovek ceni, kakvu dušu ima, a ne koliko je pametan. Pa, sama znaš kol’ko si se puta žalila na bezdušne profesore. Obore nekog, obaraju po pet puta, život mu upropaste, a pametni su, ne možeš da kažeš da nisu. Samo, nisu ljudi. Goveda su. To pazi, da ne postaneš govedo.
– Nisi ti normalan, stvarno nisi – smejala se i krstila istovremeno, ali je negde u dubini duše znala da je Aleksandar u pravu.
„Šta to radiš, Bebo?“, pomislila je i uhvatila se za glavu.
– Oprosti, molim te – promrmljala je zabezeknutom Kevendišu, istrgla mu se iz ruku i pojurila ka svom malom stanu.
Jecajući, uletela je u kupatilo, sela na ivicu kade i zaridala. Sve joj se skupilo.
Bože, kad li sam postala govedo, pitala se kroz suze koje su lile niz njene obraze meke kao pamuk.
– Ehej, šta radiš unutra? Nisi sama u kući. Jesi li ti normalna? Izađi već jednom. Zaglavila si se u kupatilu, a ja žurim. Treba da se obrijem. Ona lepa Tula dolazi po mene u pola šest. Pusti me da uđem. Moram da se spremim.
Beba još jednom šmrknu, a onda se razdra iz sveg glasa:
– Ućuti, bre, Danko! Zbog tebe sve mora da mi presedne. Mama, kaži mu da me ostavi na miru.
– Tišina, vas dvoje. Kako vas nije sramota, brat i sestra, a svađate se kao kočijaši. Ti prestani da se dernjaš, a ti, Bebo, diži zadnjicu i tornjaj se napolje iz kupatila. Puče mi bešika, ne mogu više da izdržim.
Beba se slatko nasmeja. Sve je ponovo polako ulazilo u kolotečinu. Snovi su se raspršili, njen Brajan Kevendiš se izgubio u izmaglici od jare nad užarenim peskom Afrike. NJen egzotični Maputo ponovo je bio samo mesto u kojem je mukotrpno zarađivala za život i u koji je, da joj ubiju samoću, pre desetak dana dovela majku i brata. Kućica bez kanalizacije na obodu Kaluđerice, bila je granica njihovog sveta, a sad su bili ovde, čak u Africi, kao njeni gosti.
Majka je, dok je bila mlađa, radila danonoćno, prala po tuđim kućama, ribala, čuvala stare i nemoćne, zarađivala na muci i nevolji i sama se pakleno mučeći, samo da bi Bebu iškolovala, da bi joj omogućila da postane ono što je oduvek želela, što su sanjale obe, lekarka u belom mantilu.
Pre godinu dana prijavila se na međunarodni konkurs, izabrana je i došla je u Afriku, da leči. Zarađivala je više nego ikada, ali skromna i zaplašena nemaštinom, sve u strahu da ponovo ne ostane bez novca, skoro da ništa nije trošila. čuvala je da ima za privatnu praksu, da otvori ordinaciju kad se vrati u Kaluđericu.
Ali, samoća je bila teška rana, teža od muka lokalnog stanovništva, gladnog i bolesnog na obodu obesnog, bogataškog sveta koji je u Africi tražio uzbuđenja. Zato je dovela brata i majku. Ostaće ovde godinama duže, da bi zaradila dovoljno za povratak, ali joj bar srce neće zavijati kao gladan stomak. I ma koliko se namrgodila i izgledala ljutito, sve u njoj je igralo od radosti. Zato ih je i dovela, da se oseća kao kod kuće.
Buka napolju je bila stvarna, ona je bila stvarna i njen Aleksandar, metalostrugar iz Obrenovca, njen dečko još iz osnovne škole i on je bio stvaran. Zavolela ga je u trećem razredu i volela ga sve više. I on je voleo nju. Ali, što je Bebu više voleo, to je manje voleo školu. Dok je ona učila danonoćno, on je radio, pomagao joj, kupovao i knjige, i lepe, elegantne haljine. „Da se ne brukaš pred tim koleginicama“, govorio je, ali je stao kod majstorskog pisma. Ni korak dalje.
A ona ga se stidela. Nije ga pozvala kad majku i brata. Postidela se njegovih ruku punih žuljeva, sa noktima iz kojih više prljavština nije mogla ni čekićem da se izbije. Postidela se svoje ljubavi, ovde među uglednim doktorima sabranim iz čitavog sveta. I tek malopre, kad je skoro pristala da joj telo obeleži kolega iz Irske, a sva njena ljubav bila protiv toga, odlučila je da odmah pošalje pismo Aleksandru, da mu javi da ga čeka i koliko joj nedostaje.
„Joj, kako se dobro ljubi ovaj Kevendiš“, pomislila je, smešeći se vragolasto, pre nego što je navukla stari bakin penjoar koji joj je donela majka, da je podseća na domovinu.
– Što ne obučeš nešto lepše? – upitala je majka. – Nema smisla u bakinom šlafroku da šetaš okolo. Ipak si ti doktorka.
– Pusti to, mama! A ti, ne guraj se, sačekaj, bre, red, mlađi si. ‘Ajde, propusti mamu. Šta si se razgalamio, jebo te? – pitala je Danka smejući se, pre nego što mu je lupila čvrgu.
Gurali su se, gužvali u ovom malom stanu koji je dobila od Unicefa, pomalo je nervirali, ali oni su bili njen komad prisnog sveta, delić toplog svemira, njena jutra u Kaluđerici, miris svežeg mleka i bakinih uštipaka, zime u Beogradu od kojih se lede prsti, ali u njoj toplo, prisno. Zato se smešila sigurna i mirna.
„Još samo da dođe Aleksandar, pa će sve moje biti ovde“, pomislila je i počela da mu piše.
