U poslednjih godinu i po dana Srbija je zasuta aferama. Ali, glavne medu njima kao da nastaju, razvijaju se i nestaju po izvesnoj zakonomernosti. To nikako ne znaci da su sve glavne afere proizvedene iz jednog središta. Jednostavo, obrazac ponašanja naše politicke klase iznova se u njima ponavlja. Afere najcešce imaju sledecu strukturu. U prvoj fazi, javna glasila nad kojima Vlada nema nadzor ili Koštunicina frakcija politicke klase iznesu izvesne teške optužbe protiv đindiceve frakcije. U drugoj fazi, javna glasila bliska Vladi, ili sama đindiceva frakcija, krece sa oštrim protivoptužbama na racun Koštunicine frakcije, pri cemu su te optužbe ili vezane za provobitnu aferu (afera A), ili za aferu koja se naknadno proizvede (afera B). Konacno, u trecoj fazi, obe frakcije su zamorene od medijske bitke, afera jenjava i nastupa period privremenog zatišja. Treca faza se završava izbijanjem nove afere, cime pocinje još jedan krug izludivanja javnosti. Evo nekih glavnih afera.
Afera Gavrilovic
Prva faza: Momir Gavrilovic, nekadašnji visoki operativac SDB, ubijen je 3. avgusta 2001. godine. Tom ubistvu niko nije pridavao odvec pažnje sve dok Blic nije, pet dana docnije, objavio eksluzivnu vest iz poverljivih izvora. Po njoj se Gavrilovic, pre ubistva, sastao sa Koštunicinim savetnicima i izneo im neke cinjenice koje pokazuju „spregu aktuelne vlasti i glavnih ljudi organizovanog kriminala“. Pomenuta su i neka dokumenta koja je Gavrilovic navodno predao Koštunicinom kabinetu. Javnost je iza sintagme „aktuelna vlast“ odmah prepoznala Zorana đindica. Druga faza: đindiceva frakcija i njoj bliski novinari i mediji krecu sa protivnapadom, tvrdeci da nikakva dokumenta ne postoje, da su Koštunicina žena, Zorica Radovic i politicki analiticar Laslo Sekelj pokušali da naprave paralelni SDB, a da je Gavrilovic najobicniji probisvet, koji se kretao „u kriminogenoj sredini“, i kog je moglo da ubije bar pola beogradskog podzemlja. Glavni urednik Blica, Veselin Simonovic, poziva se u policiju na saslušanje kako bi otkrio izvor vesti, a kao glavni mediji u kontrakampanji pokazuju se Pink, BK, Nedeljni telegraf i Danas. Treca faza: pocetkom septembra 2001. afera sasvim zamire, i više se niko ne pita ko je ubio Gavrilovica. Samo još Vojislav Šešelj, u svojim ritualnim napadima na đindica, s vremena na vreme ponovi optužbu da je „Zoran đindic organizovao ubistvo Momira Gavrilovica. Izvršioci su Goran Petrovic i Zoran Mijatovic“ (Srpska rec, 27. februar 2002, str. 37).
Afera „Bora Solunac“
Prva faza: 3. decembra 2001. godine u Skupštini Srbije glasalo se u nacelu za Zakon o radu. Zakon je usvojen samo sa jednim glasom više od potrebne vecine. Poslanici DSS su pogledali listu glasanja i videli da je za Zakon glasao i Borislav Novakovic, clan Demokratske stranke i gradonacelnik Novog Sada, koji je dva dana ranije odleteo za Solun na neku konferenciju. Tvrdili su da je u pitanju prevara, i kao dodatni dokaz prikazali film na kome bi trebalo da se vidi kako umesto poslanika glasa cak i pomocnica ministra za rad Ljiljana Milosavljevic. Druga faza: Bora Novakovic i šef njegovog poslanickog kluba, Cedomir Jovanovic, tvrde da je Novakovic toga dana doleteo iz Soluna, u 13.10 glasao i odmah zatim odleteo nazad u Grcku (gde je vec u 15.30 viden na konferenciji za štampu). Toliko su bili uvredeni neosnovanim napadima da o tome kojim je avionom Novakovic doleteo i odleteo nisu želeli da kažu ni jednu rec (nekim novinarima, naime, taj detalj nije bio baš najjasniji, buduci da beogradska kontrola leta nije zabeležila ni jedan avion koji je došao iz Soluna ili se tamo vratio). Što se tice filma, tvrdili su dindicevci, on je falsifikat i predsednik Skupštine, Dragan Maršicanin (DSS) koji je taj falsifikat širio, mora da bude smenjen. Tako se afera Novakovic pretvorila u aferu Maršicanin. Treca faza. Pošto je pod pretnjom smene, 6. decembra, Maršicanin podneo ostavku, afera Novakovic se završila. Niko se više nije secao zašto je Maršicanin najuren.
Afera „Šeik“ (sa produžetkom)
Prva faza: Prvih dana 2002. godine javnost se pitala gde je koji politicar docekao Novu godinu. Ispostavilo se da je đindic sa porodicom, i Slobodanom Milosavljevicem, ministrom za turizam cekao Nove godinu u Dubaiju, u najskupljem hotelu na svetu (Burj al Arab). U tom hotelu jedan dan boravka košta 12.000 evra, a đindic je, navodno, tom prilikom potrošio više od 100.000 evra. Opozicija je odmah spevala rugalicu koja se zvala „Himna Zđ Tamo daleko“. Ona je ovako glasila: „Tamo daleko od grada Dubaia, /tamo je robinja moja, /tamo je Srbija. /Tamo daleko, gde Limun gradi put,/ tamo su Surcin i Cume,/ tamo je Krmivo produkt./ Tamo daleko, gde sunce krvavo sja,/ tamo su masovne grobnice,/ tamo je Legija. /Braco šeici, napun’te džepove,/ da skupa slavimo besno,/ Srbija placa sve!/ Tamo daleko, moje su svetinje/ tamo je vila moja, /tamo je Dedinje./ Tamo daleko, gde bede melje mlin,/ tamo su jadni i gladni/ zajedno otac i sin./ Tamo daleko, gde tece Morava,/ tamo mi crkva osta/ koju cu prodati ja./ Tamo daleko, gde pljacki nije kraj,/ tamo su Cepter i Cane,/ tamo je pravi raj! (Srpska rec, 16. januar 2002, str. 4. Druga faza: Upravo u vreme kada su se mediji raspisali o aferi „Šeik“, Koštunica je bio na službenom putu u Kinu. Odmah su plasirane vesti da je Koštunica odleteo „Titovim avionom“, da su novinarima u putu služeni kavijar i šampanjac a jedan od revnosnijih premijerovih novinara je Koštunicu na ćrodoromu, po povratku u zemlju 11. januara, docekao sa pitanjem „Da li je Vaš put u Kinu opravdao trošak od 150.000 dolara? (cuveno sofisticko: „Jesi li prestao da biješ svoga oca?“). Produžena druga faza: Ovde nije odmah nastupila treca faza jer je đindiceva frakcija, verovatno nezadovoljna efektom „kineskog odgovora“, vec 17. januara prešla na aferu Delimustafic. Alija Delimustafic je bio ministar policije BiH u razdoblju 1990-92, i jedan od uspešnih ratnih špekulanata, koji se krajem devedesetih sklonio u Beograd. Postojale su sumnje da je ucestvovao u necasnim poslovima i da može biti odgovoran za napade na vojnike JNA 1992. godine. Mediji bliski premijeru odmah su poceli da pune vesti saopštenjima Demokratske stranke u kojima se tvrdilo da je „vec dokazano“ kako je Delimustafic „radio u prostorijama koje mu je iznajmio istaknuti clan DSS-a i finansijer te stranke Zoran Drakulic“, kao i vestima da se Delimustafic narocito sastajao sa Aleksandrom Tijanicem, Koštunicinim savetnikom. Druga prva faza: DSS se odlucno branila, dokumentima po kojima pravi stanodavac Delimustafica nije bio Drakulic vec Zoran Januševic, direktor Brodogradilišta Beograd i visoki funkcioner Vlade i Demokratske stranke. Takode je i Tijanic negirao svaki kontakt sa Delimustaficem, osim jednog slucajnog i površnog susreta. Nekako baš u to vreme izbila je i afera damski pištolj za gospoda-ministarku. Naime, otkrilo se da je Dušan Mihajlovic, ministar policije, u ime svoga ministarstva, poklonio na državni racun svojim kolegama ministrima pištolje cija se vrednost kretala od 400 do 900 DEM. Ministri su mogli da biraju koji ce pištolj uzeti, pa je Branislav Lekic, ministar kulture, izabrao, prema kasnijem objašnjenju portparola toga ministarstva, „mali damski pištolj zvan Crna dama, ali ne za sebe vec za suprugu“ (Vreme, 31. januar 2002, str. 18). DSS je zaigrao i na ovu kartu. Druga druga faza: Odgovor DS i đindica bio je žestok. Afera Delimustafic dovedena je do usijanja. O toj aferi je, 29. januara, raspravljao niko drugi do Savet za državnu bezbednost Vlade Srbije, koji je zatražio „detaljnu istragu kontakata Delimustafica sa nosiocima ekonomskih, politickih i državnih funkcija u Beogradu“. đindic je, naglašeno zabrinut za državnu bezbednost, dramaticno upozoravao: „Pojedini ljudi iz vrha vlasti znaju da Delimustafic, sa lažnim ispravama boravi ovde i to ne smatraju ugrožavanjem nacionalne bezbednosti, vec sa njim stupaju u komunikaciju i planiraju zajednicke projekte“ (Vreme, 31. januar 2002, str. 15). A ministar policije, Dušan Mihajlovic obznanio je zanimljivo otkrice: „Nije bilo vece afere u Srbiji u prošloj godini, a da nije bio umešan neko od novokomponovanih clanova i finansijera te stranke (tj. DSS-a – napomena A. S.), od slucaja njihovog tajnog agenta Gavrilovica do Alije Delimustafica“ (isto, str. 16). To je bio lepo izveden pokušaj da se optužbe za saradnju sa mafijom prebace sa đindica na Koštunicu. Treca faza: Konacno, smirenje je nastupilo pocetkom februara. Javnost i glavni akteri bili su vec zasiceni ovom produženom aferom tako da je mini-afera Ceda zebra (5. februara) izazvala mnogo manje pažnje nego da je izbila nešto kasnije, ili ranije. Delimustafic je predat bosanskoj policiji a da se više niko nije zapitao šta to bi sa onim „ugrožavanjem nacionalne bezbednosti“. A o doceku Nove godine u Dubaiju i da ne pricamo.
Afera Perišic
Prva faza: U noci izmedu 14. i 15. marta 2002. pripadnici vojne kontraobaveštajne službe (KOS) uhapsili su potpredsednika đindiceve vlade zaduženog za bezbednost, Momcila Perišica. Perišic je uhapšen u motelu Šaric, nadomak Beograda, u trenutku dok je predavao izvesna dokumenta vojne prirode americkom diplomati i obaveštajcu Džonu Dejvidu Nejboru (za koga su neki mediji tvrdili da je šef CIA-e za Balkan). Veci skandal za đindicevu frakciju teško da se mogao i zamisliti. Druga faza: đindicevci su odmah krenuli sa pricom da je Perišicu sve „napakovano“, da je njegova špijunaža izmišljena, i da iza svega stoje necasne namere Koštunicine frakcije da najpre diskredituju, a onda i obore Vladu. „Oni koji su to pokrenuli“, upozoravao je đindic, „moraju da imaju jake dokaze o akutnom ugrožavanju bezbednosti zemlje, ali postoji velika sumnja da je to tako. Mi smo danas izrazili rezervu, jer ima indicija da je ceo slucaj ispolitizovan. Sve to podseca na jedan iskonstruisan skandal“ (Danas, 16-17. mart 2002, str. 3). Galama u tom pravcu, medutim, trajala je samo dva dana jer je 17. marta Koštunica pozvao glavne politicare da im predoci izvesne dokaze protiv Perišica. Ti dokazi su, izgleda, bili takve prirode da su mnogi od onih koji su ih videli tvrdili kako su neoborivi (Danas, 19. mart 2002, str. 3). No, dindicevci odmah menjaju plocu, i sada prica više nije „Perišicu je podmetnuto“, vec „Zašto Vladu niko nije obavestio da je Perišic sumnjiv kao špijun?“. „Ne može jedna pojedinacna služba“, grmeo je đindic, „da prati nekog civilnog funkcionera bez znanja bilo kog civilnog organa i da bira trenutak kada ce da aktivira svoje sumnje… Mi želimo da znamo koji je politicar – da li je to predsednik savezne države, predsednik savezne vlade ili ministar za odbranu – blagovremeno upoznat sa potezima koje preduzimaju pojedini vojni organi. Ako jeste, onda je to njegova politicka odgovornost“ (Danas, 18. mart 2002, str. 4). „Iako je pracenje generala Perišica pocelo pre pet meseci“, žalio se đindic i sutradan, „za to vreme Vlada Srbije nije dobila ni jedan signal da postoji stepen opasnosti… Ne mogu da postoje dve tajne službe koje ne veruju jedna drugoj“. I tako, uz zaglušnu buku svojih medija, dindicevci uspevaju da aferu Perišic prakticno pretvare u aferu Tomic. Sada svi u glas – i Vlada, i Predsedništvo DOS-a, i „nezavisni vojno-politicki analiticari“ – zahtevaju ostavku general majora Ace Tomic, šefa KOS-a, zato što je od državnih vlasti Srbije „skrivao cinjenice koje su od važnosti za nacionalnu bezbednost“. A Branislav Kovacevic, jedan od najprilježnijih dindicevaca (predsednik tzv. Koalicije „Šumadija“) prvi ce potrcati da zatraži ostavku i samog Koštunice: „Zbog smišljenog izazivanja kriza i usporavanja procesa reformi, koje, s pravom, ocekuju gradani Srbije, Vojislav Koštunica kao predsednik sada vec nepostojece države, mora da podense ostavku na svoju funkciju“ (Danas, 20. mart 2002, str. 4). Njemu ce se vec sutradan pridružiti visoki funkcioner Demokratske stranke Goran Vesic: „Posle svega što je Služba bezbednosti Vojske Jugoslavije uradila u proteklih pet meseci u slucaju Perišic, apelujem na predsednika SRJ Vojislava Koštunicu da iz moralnih razloga podnese ostavku“ (Danas, 21. mart 2002, str. 4). Treca faza: Pošto je Perišic podneo ostavku, afera se postepeno smiruje, a pažnja javnosti se prenosi na sve neuspeliji rad Skupštine. Iskoristivši zatišje izmedu afera i zamorenost javnosti đindiceva frakcija oduzima 23 poslanicka mandata DSS-u.
Afera Pavkovic
Prva faza: Koštunica ukazom smenjuje nacelnika Generalštaba, Nebojšu Pavkovica, 24. juna 2002. godine. Pavkovicevu ostavku su odavno zahtevali i dindicevci i zapadne diplomate, ali ga je Koštunica štitio jer mu je Pavkovic pokazivao cvrstu odanost. Postepeno, medutim, Pavkovic postaje neposlušan, ne drži se obecanja da ce sam uskoro da podnese ostavku, i pocinje da traži saveznika u đindicevoj frakciji. Kada je Koštunica probao da odluku o Pavkovicevoj smeni usvoji Vrhovni savet odbrane, dvojica drugih clanova – Milo đukanovic i Milan Milutinovic – inace, obojica bliska đindicevou strani, odbila su da takvu odluku podrže. Koštunica je presekao stvari i iskoristio zakonsko pravo da Pavkovica ukloni sa položaja (po Ustavu cl. 136 predsednik postavlja, unapreduje i razrešava oficire, a po cl. 16 Zakona o VJ, predsednik rasporeduje generale i starešine na dužnosti koje zahtevaju generalski cin). Koštunica, kojeg je inace bio glas da je mlitav i neodlucan, time je dobio pozitivne poene kako u domacoj tako i u zapadnoj javnosti. Druga faza: Pavkovic, ohrabrivan od svojih novih dindicevskih saveznika, krece u direktan napad na Koštunicu. Saziva konferenciju za štampu na kojoj optužuje Koštunicu da mu je u noci izmedu 7. i 8. juna 2001. godine naredio napad na Vladu Srbije. Tacnije, ne baš naredio licno, ali se složio sa zahtevom svojih savetnika, Ljiljane Nedeljkovic, i Gradimira Nalica, kao i generala Ace Tomic, koji je išao u tom smislu. I nije baš bio napad na Vladu vec na njen Biro u Ulici kralja Milana 36. (Kasnije se pokazalo da nije baš bilo ni u noci izmedu 7. i 8. vec 4. i 5. juna). Odmah je usledila najstrašnija paljba na Koštunicu iz svih medijskih i politickih oružja. đindic je vec sutradan, 25. juna, bio celovecernji gost RTS-a, i naširoko i nadugacko objašnjavao „krizu“ (Pavkovic je svoju celovecernju priliku takode dobio dva dana kasnije, samo na BK). đindic je optuživao Koštunicu da je „destabilizovao ugled države“ i da stoga „mora snositi posledice“. „Puno toga treba da bude razjašnjeno“, preteci je dodavao. Tri dana docnije, 28. juna, Koštunica odgovara pismom u kome razmišljanja o upadu KOS-a u Biro za Komunikacije pravda sumnjama da se odatle vršilo prisluškivanje njega i njegovih saradnika. đindicevska medijska mašina sada radi do usijanja, i Koštunica je optužen za pokušaj uvodenja „vojne diktature“ (Zoran Živkovic, 1 jula 2002). Šire se optužbe kako i sam Koštunica prisluškuje druge politicare (recimo, Milana St. Protica, dok je bio ambasador u Vašingtonu; Danas, 10. juli 2002, str. 4). Pošto u Saveznoj skupštini nije postignuta saglasnost oko anketnog odbora (tj. oko toga šta bi trebalo da istražuje – prisluškivanje ili naredenje za upad), republicka skupština, u kojoj više nije bilo poslanika DSS-a, obrazovala je svoj anketni odbor. Anketni odbor, u kome su na kraju bili samo dindicevci, poceo je sa radom vec 22. jula, sve pred kamerama i u direktnom prenosu RTS-a. Bila je to prava pucka predstava („kao prenos VIII sednice“, izrugivao se Srbobran Brankovic; Nacional, 25. juli 2002, str. 5), sve sa detaljnim ispitivanjem kafe-kuvarica i konobara. Posle nedelju dana, Anketni odbor završava prvi deo svog rada (zbog godišnjih odmora), a sa time se završava i druga faza ove krize. Treca faza: U avgustu 2002. dolazi do naglog opadanja zanimanja javnosti za aferu Pavkovic. Pocinje predsednicka kampanja, i 30. avgusta kada je Anketni odbor objavio svoj konacni izveštaj, on više nikoga nije zanimao. Tada su vec svi bili zabavljeni predizbornom kampanjom i pitanjem – ko ce da pobedi: Koštunica ili Labus?
* * *
Eto, tako su izgledale naše glavne politicke afere. Da li smo iz njih nešto naucili? Možda samo to da zatišja („treca faza“ u našoj analizi) nikada nisu predugo potrajala. I stoga, cim se pred Novu godinu završe predsednicki izbori (i ako se završe?), spremite se. Cekaju nas nova iznenadenja. I nove, zanimljive i sve lepše afere.
