čile 1962. je najveći uspeh našeg fudbala na svetskim prvenstvima. Formalno gledano, u Urugvaju 1930. postigli smo više (deoba 3-4. mesta), ali u čileu je konkurencija bila mnogo jača, igralo je više (16) ekipa nego u Montevideu, do čilea smo morali proći i jake kvalifikacije, a tamo smo pobedili dva svetska prvaka (Urugvaj i SR Nemačku). Zbog toga večita dilema: čile ili Urugvaj, dobija epilog – čile!
Jugoslavija je tih godina imala sjajnu reprezentaciju koja je uz bolje vođenje mogla ujediniti tri titule: olimpijsku, svetsku i evropsku. Olimpijsko zlato osvojili smo u Rimu 1960. godine. Iste godine naši su igrali i u prvom evropskom finalu u Parizu sa Sovjetskim Savezom (1:2). Vodili su (1:0) golom Milana Galića i kada su bili pred ciljem, uplašili su se i izgubili. Sovjeti su imali iskusniju ekipu, imali su i golmana Lava Jašina, što je bilo veoma značajno.
Lo Belo razumeo Galića
U važnoj fudbalskoj utakmici sve je bitno i svaki nepromišljen potez skupo se plaća. U to smo se uverili mnogo puta kada su naši igrači sami sebi bili najveći protivnik. Jedna takva situacija koja se, na sreću, nije tragično završila dogodila se u finalu Olimpijade u Rimu. Te 1960. plavi su u finalu igrali sa Dancima. Nezadovoljan jednom odlukom italijanskog sudije Lo Bela, naš kapiten Milan Galić ga je opsovao. Lo Belo je dobro razumeo te reči, pa je isključio Galića, koji je izgubio životnu priliku da kao kapiten Jugoslavije primi zlatnu olimpijsku medalju. I on je dobio medalju, ali ne kao kapiten i ne na način kako to čine olimpijski šampioni.
U čileu na Svetskom prvenstvu jedna mlada i izuzetno nadarena reprezentacija ostala je nedorečena. Po svojoj interpretaciji zaslužila je finale, a po svome znanju mogla je u trenucima nadahnuća pobediti i Brazil, koji je igrao bez povređenog Pelea. No, i u čileu su se pokazale naše hronične slabosti. Reprezentaciju je ponovo vodila selektorska komisija (Lovrić, Mihajlović, Ruševljanin; u stručnom štabu su bili i ćirić i dr Obradović), jedan raštimovani ansambl koji je zakazao baš kada je bilo najpotrebnije – u polufinalu sa čehoslovačkom i u susretu za treće mesto sa čileom. Posle lošeg starta sa Sovjetskim Savezom (0:2) plavi su pobedili svetskog prvaka Urugvaj (3:1), zatim zablistali protiv Kolumbije (5:0) i onda u četvrtfinalu savladali još jednog šampiona sveta – SR Nemačku 1:0! Tako su na briljantan način izborili ulazak u polufinale. Šekularac je igrao maestralno, Galić i Jerković su bili velika enigma za sve odbrane, a onda se dogodilo razočaranje.
Naši su stalno napadali, a iskusni čehoslovaci su čekali da plavi pogreše. To će se i dogoditi tri puta i Šoškić će primiti tri gola. čehoslovaci su imali sjajnog golmana Štrojfa koji je branio u životnoj formi, imali su i jednu od najstarijih i najiskusnijih ekipa na Mondijalu, imali su i nekoliko vrsnih igrača. Taktički su bili zrelija ekipa i to je odlučilo pobednika. I pored svih naših grešaka u taktici i igri, držali smo nerešen rezultat (1:1) do 81. minuta. Tada su plavi krenuli grlom u jagode. Jusufi je neodgovorno pošao u napad, ostavljajući nebranjen prostor ispred Šoškića. čehoslovaci to koriste i postižu vođstvo (2:1). Naši su i posle tog pogotka bili nadmoćniji, imali su vremena da izjednače, ali četiri minuta kasnije tragičar Mondijala, naš centarhalf Vlatko Marković, bez ikakvog razloga igra rukom u našem šesnaestercu. To je penal koji Šerer pretvara u gol – 3:1 za čehoslovake koji su prošli u finale, a plavima ostala uteha da će igrati sa čileom za treće mesto. Iako su naši imali veći kvalitet, izgubili su i tu utakmicu, ponovo isključivo svojom krivicom.
Umesto da se koncentrišu na meč koji bi im doneo treće mesto, igrači su očajavali, a stručni štab brinuo neke svoje brige. Da sve bude za nas gore, španski sudija Gerdearabal poništio nam je regularan gol. Ni to nije bio poslednji peh za plave, koji su u 90. minutu sami sebi zatresli mrežu. Učinio je to isti onaj Vlatko Marković koji je protiv čehoslovaka nepotrebno skrivio penal. On je protiv čilea jednu loptu upućenu sa 30 metara koju bi Šoškić s lakoćom uhvatio poslao u našu mrežu, pa je tako izgubljeno i treće mesto. čehoslovaci nisu imali kvalitet za finale, našima je falilo iskustvo i bolje vođenje. Brazilce je pratila sreća, najviše u finalu kada je protivnički golman Šrojf (do te utakmice sjajan) primio tri početnička pogotka. Naši ni posle ovog prvenstva nisu izvukli nikakve pouke.
