Naša fudbalska genetika i narednih godina i decenija bila nam je velika prepreka na putu ka fudbalskim vrhovima na koje reprezentacija nikada nije stigla. Posle 12 „zlatnih godina“ na svetskim prvenstvima, usledilo je 12 godina razočaranja u kojima plavi nisu uspeli da se vrate tamo gde su bili. To će učiniti tek 1974. godine posle onog „zlatnog gola“ Josipa Katalinskog u Frankfurtu. Od čilea do SR Nemačke odigrano je mnogo kvalifikacionih utakmica na kojima su nam naši reprezentativci priredili silna razočaranja. U važnim utakmicama bili smo sami sebi najveći protivnici, pa zbog toga i nismo mogli daleko stići.
Kvalifikacije za Englesku, reprezentacija Jugoslavije započela je susretom sa Luksemburgom u Beogradu i pobedila 3:1. Bilo je to 20. septembra 1964. godine kada nam se učinilo da bi naši ponovo mogli zaigrati na najvećoj sceni. Kada je u narednom susretu pobeđena Francuska, takođe u Beogradu, onda je optimizam naglo porastao. Tih 1:0 doneo nam je dva velika boda koja će se, nažalost, vrlo brzo „istopiti“ u Oslu gde će plavi izgubiti od norveških „konobara“ čak sa 0:3! Ista ta Norveška osvojiće bod u Beogradu (1:1) i to će, praktično, biti kraj naših nada da ćemo videti Englesku. Sve što se dalje događalo bila je samo formalnost i na kraju kvalifikacija Francuska je bila prva, Norveška druga, Jugoslavija tek treća. Ispali smo po istoj „formuli“ posle dve uzastopne pobede, opšta euforija je zavladala među našim igračima, stručnim štabom i navijačima. Norvešku smo potpuno potcenili i to nam se vratilo kao bumerang.
Traume iz Atine
Kada je došlo vreme da svoju sudbinu rešavamo u minut do 12 u našoj reprezentaciji dogodila se prava drama u Atini. Prvo je Bajević nepromišljeno i neodgovorno reagovao kada je udario protivničkog igrača Glezoza, pa ga je sudija Kurt čenčer isključio. Tako su plavi, kad im je bilo najteže, ostali bez pomoći Bajevića, koji je potvrdio našu negativnu genetiku u ponašanju. Posle te gluposti došla je nova, Katalinski je savladao našeg golmana Marića i onda nas je spasila sreća: Karasi je u poslednjim trenucima postigao gol koji nam je doneo „majstoricu“. Kako sreća nije pouzdan saveznik, Karasijev gol je i dobar i loš primer. Dobar zato što je potvrdio da se treba boriti do kraja, a loš zato što nije pametno svoju sudbinu rešavati u poslednjim trenucima. Jer tako nešto se retko događa, a sve je moglo biti rešeno mnogo ranije ili čak i na toj utakmici da Bajević i Katalinski nisu načinili tako dve velike greške.
Bile su to godine fudbalskih lutanja, kada su se na kormilu jugoslovenske reprezentacije smenjivale selektorske komisije i taj cirkus trajao je do 23. aprila 1967. godine kada je za selektora izabran Rajko Mitić. Iako je Rajko sa reprezentacijom postigao sjajan uspeh na Evropskom prvenstvu kada smo osvojili drugo mesto, a po kvalitetu nam je pripadalo prvo (zaustavio nas je sudija Dinst i loša sreća), u kvalifikacijama za Mondijal u Meksiku 1970. nismo prošli. Sve se ponovilo kao na filmu i ponovo su plavi sami sebe eliminisali. Krenuli su sjajno u Beogradu protiv Finske (9:1) ali su samo 20 dana kasnije u Briselu zapečatili svoju sudbinu. Dogodilo se to 16. oktobra 1968. godine u susretu sa Belgijom (0:3) kada su isključeni DŽajić i Trivić. Bez našeg najboljeg fudbalera Dragana DŽajića naše šanse u kvalifikacijama su bile minimalne. Belgija je trijumfovala i otišla u Meksiko, nama je ostala gorka uspomena na Brisel i debakl u ovim kvalifikacijama u kojima takođe nismo mnogo naučili. Jedini korak napred bio je dolazak Mitića na čelo stručnog štaba. Ipak, ni to neće predugo trajati, moćnici iz FSJ će ponovo gledati isključivo svoj interes, Mitić će dosledan svojoj čestitosti, napustiti selektorsku fotelju u koju će sesti Vujadin Boškov koji neće uspeti ni u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo (1972.), ni za Svetsko prvenstvo (1974) pa će kormilo broda ponovo preuzeti jedna glomazna komisija – Miljanić, Ribar, Rebac, Ivić i ćirić. Konzilijum će prvo uspostaviti dobru dijagnozu našem reprezentativnom bolesniku i uspeće da ga oporavi i zatim postigne podvig plasirajući se na Svetsko prvenstvo, 1974. u SR Nemačku.
Po nekom nepisanom pravilu naši su započeli kvalifikacije uspešno, da bi ubrzo sve pokvarili, pa se opet vadili „iz mrtvih“. Španci su često bili naši saputnici, baš kao i u ovim kvalifikacijama za Nemačku. U Las Palmasu, 19. oktobra 1972. godine, Jugoslavija igra nerešeno (2:2) što je bilo ravno pobedi. Tačno mesec dana kasnije u Beogradu je pobeđena Grčka (1:0) i onda je smenjen selektor Boškov. Naše šanse da odemo u Nemačku bile su samo teoretske. Trebalo je u Atini savladati Grčku sa dva gola razlike da bismo imali majstoricu sa Španijom. U jednom neviđenom ruletu, na Svetog Nikolu 1973. godine prošli smo pakao Karaiskakija i u Atini vizirali put za „majstoricu“ u kojoj će naši savladati Špance (1:0) i tako nakon 12 godina ugledati Mondijal na kome će potpuno razočarati.
