Ne znam kako mi uspeva, ali ponekad ispadam izuzetno glup. Znam da sam naivan i da se naivnost graniči sa glupošću, ali ovog puta sam tu granicu prekoračio.
Zvali su me sa „FOX“ televizije da učestvujem u političkoj emisiji „Recite narodu“. Zvala me je izvesna Tanja i vrlo kulturno i ljubazno razgovarala sa mnom. Pitao sam je ko će biti drugi gosti, ona je pomenula Branka Cvejića koji bi zastupao DS i Branislava Lečića, glumca i starog saborca sa Terazijske česme. Tačno, sva trojica zastupamo različite političke opcije, ali sam bio siguran da možemo lepo i civilizovano da razgovaramo.
Setio sam jedne političke emisije na RTS-u sa Zoranom Cvijanovićem (DS) i Branom Crnčevićem (SRS) gde smo se divno zezali i družili, svako je terao svoje a niko nikom nije upadao u reč, niti povisio ton, bez psovki i uvreda, na očajavanje voditeljke koja je očekivala da ćemo se maltene pobiti. I pristanem. Približavaju se izuzetno značajni izbori (svi su bili značajni ali ovi su, čini mi se, sudbonosni) i važno je reći ljudima svoj stav.
Potpuno sam bio zaboravio na tu emisiju kad mi je zacvrčao mobilni. Javljaju da šalju kola po mene i da emisija počinje u 9. Sedeo sam u kafani „Oktopus“ s Milićem Radevićem s kojim sam organizovao „Bajkrok mirovnu misiju“ i Simonom, jednim od organizatora familije Srpskih navijača i vidovdanskog marša i razgovarali smo šta nam je činiti sa Kosovom.
Šta ću, prekidam važan sastanak (biće velikih događanja) i odletim kući da se pripremim za emisiju.
Kada sam došao u „FOX“ shvatio sam kolika sam budala. Pomešao sam Tanje! Bio sam ubeđen da me je zvala jedna druga prijateljski nastrojena Tanja, a radilo se o onoj istoj Tanji, voditeljki sa „Pinka“ kod koje sam bio u emisiji „Klopka“ s onom slikarkom koja je demonstrativno napustila emisiju, navodno zbog mojih stihova. A tek gosti, Srđan Milivojević iz DS-a i Zoran Ostojić iz stranke koju duboko prezirem, LDP.
Sigurno je da se ni u ludilu ne bih pojavio sa takvim društvom u javnosti, ali kad sam već počeo da jedem govna onda ću ih pojesti do kraja. Gledao sam samo kako da predupredim zlo koje mi se sprema.
Gosti mi nisu bili problem. Oni imaju svoje argumente, ja svoje, pa ko bude ubedljiviji. Problem je bila voditeljka koja me je u toj famoznoj „Klopci“ uredno prekidala kad god bih govorio stihove.
Razgovarali smo pre emisije. Zamolila me je da ne govorim pesme. Rekao sam joj da često stihovima bolje objasnim stvari nego rečima, ali da je u redu, nisam mutav, umem da govorim iz glave, ali da ću jednu pesmu sigurno reći. I ODRECITUJEM JOJ PRE EMISIJE! Dakle, tačno je znala koliko je pesma dugačka i o čemu govori. Žena se složila da me NE PREKIDA.
Emisija je išla uobičajenim tokom. Nije bilo teško boriti se sa jednim koji je zastupao „Evropa nema alternativu“ i drugim čija parola može da bude „Evropa po svaku cenu“. čak je bilo povremeno i smešno kada je „čedinac“ tvrdio da je patriota. NJih dvojica samo što nisu napravili koaliciju do kraja emisije, a ja sam ih povremeno plašio koalicijom sa radikalima.
Kako se emisija približavala kraju, podsetim voditeljku na dogovor, a žena kaže da pesmu čuva za sam kraj.
Stvarno je šteta što su me roditelji dobro vaspitali. Posle prve dve strofe voditeljka je počela da viče – KRAJ! KRAJ! Nastavio sam sa stihovima. Ona je prohisterisala: „Istekao je termin!“ Onda sam podigao ruku i upozorio je. Za trenutak je umukla. Izgovorio sam pesmu do kraja dok je pokušavala da odjavi emisiju i onda sam dozvolio sebi luksuz da popizdim i urliknem: To vam je poslednji put u životu da me prekidate! Sramota!
U normalnim okolnostima bih je oterao u tri lepe pizde materine, ali nisam hteo da budem prost pa da to dušmanima ide na ruku.
Žena mi je posle objašnjavala kako smo minut i po probili termin (emisija je počela sa dva minuta zakašnjenja), kako joj gazda stranac tako naređuje, kako su joj vikali iz režije u slušalicu da odjavi emisiju….
Vrhunac licemerja bio je kad je pitala: „Zar mislite da sam ja to namerno radila?“
– Da mislim i nije vam prvi put.
Neverovatno čak su i moji protivnici bili uz mene.
Znam da nisam smeo da se iznerviram, ali bezobrazluk i drskost imaju svoje granice.
Pesmu sam već objavljivao u mojoj kolumni ali moram da vas podsetim zato što govori o svetloj budućnosti koja nas čeka ako slučajno kvazievropska (belosvetska?) opcija pobedi. Ako pobede oni čije je geslo: „Sve što je srpsko to mi je strano“.
Pobednici istoriju pišu
Naše sunce prerano je zašlo
svakog dana najavljuju kišu
ne shvatamo šta nas je to snašlo
pobednici istoriju pišu.
Svakodnevno pada brojno stanje,
Srbe danas mnogo lakše broje
a već sutra biće nas još manje,
pobednici istoriju kroje.
Već se zveri zlobno cerekaju,
skupljaju se čopori hijena
ne moraju dugo da čekaju,
Srbija je skoro ubijena.
Porušeni naši spomenici,
vagabundi s konopca i koca,
koji sebe zovu pobednici,
od zle majke i još goreg oca.
Deca će se odreći predaka,
uče ono što zvanično važi,
teško da će između redaka,
prepoznati pobedničke laži.
Bilo jedno neposlušno pleme,
bilo jednom i nema ga više,
srpsko ime progutaće vreme,
Srbija je prestala da diše.
