Ova lgenda rasplamsala se tokom 12. veka, kada je sveštenik Džefri od Monmauta napisao delo „Istorija kraljeva Britanije“, a pejzaž ostrva iscrtao u svojoj priči kao mesto Arturovog začeća.
Uprkos naslovu, delo je bilo fikcija, a ne istorijska hronologija, ali tada se verovalo da je Artur pravi naslednik kraljeva. Šeststo godina pre ovog dela pojavile su se prve velške pesme o Arturu kao vođi u britanskoj vojsci, ali ne i britanskom princu.
Prema autoru dela „Kritična istorija srednjeg veka“, Dejvidu Metjusu, prilično je sigurno da Artur nije ni začet ni rođen, pa nije ni umro na Tintagelu, a sigurno nije vladao ujedinjenom Britanijom.
Vrlo malo se zna o pravoj istoriji Tintagela. Prema ranijim istorijskim nalazima, među kojima je na hiljade komada keramike koji potiču iz perioda od 5. do 7. veka, čini se da je ovo mesto tada ipak bilo centar moći.
Da bi se otkrila misterija jednog od evropskih najvećih arheoloških nlalazišta, Kornvelška arheološka jedinica ovoga leta je započela veliko iskopavanje, a čitav projekat trajaće narednih pet godina.
Što se Artura tiče istorijski izvori o njemu su magloviti i nejasni, ali se svi slažu oko činjenice da je krajem 5. veka, na teritoriju današnjeg Velsa i Engleske, u tadašnjem britskom kraljevstvu Pauvis živeo ratni vođa koji je objedinio neka britska plemena u borbi protiv nadirućih Angla i Sasa. Svi izvori ističu da Artur nije bio kralj, nego „Dux bellorum“ – „ratni vođa“.
Smatra se da Artur nije bilo njegovo pravo ime, nego titula, koja je simbolizovala udruživanje Brita koji su zadržali stare, keltske običaje, i onih Brita koji su tokom vladavine Rimljana romanizovani i koji su prihvatili hrišćanstvo.
Te dve frakcije su bile u sukobu u vreme početka invazije Angla i Sasa, i bilo ih je potrebno ujediniti. Stoga je Artur uzeo ovaj pseudonim, skovan od britske i latinske reči za medveda koji je bio njegov simbol — „Arth“ i „Ursus“, od čega je nastalo ime Arthursus tj. Arthur.
