Bila je 1914. godina, a 24-godišnji Čarli Čaplin bio je honorarac. Pantomima je bila njegov žanr. U početku niko nije bio siguran šta se uopšte pametno može uraditi s njim. I da li može bilo šta.
Jednog dana, setu za neku scenu bio je potreban lik koji bi uradio jedan smešan zadatak. Čaplin se slučajno našao tu, u odeljenju garderobe dok se pričalo o tome. Rekli su mu da se našminka komično: „Ne brini, sve će biti u redu“.
Čaplin je odlučio da sve treba da bude haotično. Premali kaput i šešir, prevelike pantalone i glomazne cipele. Pošto je lik trebalo da bude star, zalepio je brkove.
Odigrao je i pokrenuo briljantnu karijeru.
U narednim ulogama, “Mabel’s Strange Predicament” i “Kid Auto Races at Venice” njegov lik nije bio previše zabavan. ponekad je pušio i pio, ali je bio popularan, piše The New Yorker.
Svog lika je objašnjavao ovako: „Znate, ovaj momak je svestran. On je skitnica, džentlmen, pesnik, sanjar, usamljenik, romantičar i avanturista. Verujte mi, on je naučnik, muzičar, avanturista“.
Vrlo brzo je Čaplin počeo da piše i režira svoje filmove, što je radio do kraja svoje karijere. Pravio je i muziku za njih. Otvorio je svoj studio i samostalno finansirao svoje filmove.
Čaplin je emigrant koji je dobar deo života proveo u siromaštvu, a gotovo preko noći je postao jedan od najuspešnijih holivudskih stvaralaca.
Pošto je bioskop od početka bio dostupan svima, postao je poznat širom sveta.
Dva njegova najslavnija filma “City Lights” iz 1931. i “Modern Times” iz 1936. godine, su takođe snimljena bez govora. Čaplin se nadao – i kockao – da još uvek postoji publika koja voli neme filmove. I znao je, ako progovori, prestaće da bude poseban i postaće „samo Englez“.
Čaplin je 1940. godine napravio svoj prvi „talkie“ film. I to satiru Hitlera i Musolinija, pod nazivom „The Great Dictator“ (Veliki diktator). Bio je to veliki hit.
A onda je palo nebo.
Zemlja, ili njen „glasni“ deo okrenula se protiv njega. Posle deset godina kritike i zloupotreba, Čaplin prodaje nekretnine, napušta SAD i odlazi u Švajcarsku.
Više se nikad nije vratio.
U svojoj 82. godini, kada je bio star i slab, 1972. godine, vraća se da primi počasnog Oskara. Dočekan je dvanaestominutnim aplauzom i ovacijama, za koje se kaže da su najduže u istoriji dodele Oskara.
Do tada su optužbe koje su mu bile upućivane – za seksualnu slobodu i komunističke simpatije – izgubile težinu.
Ipak, senka optužbi je ostala. Ipak je pokvarila reputaciju i ugled srcu ovog pantomimičara. Dobio je novi imidž: preseksualan, bezosećajan, antiamerički nastrojen.
„Čarli Čaplin protiv Amerike“ – bio je naslov knjige Skota Ejmana.
Ta knjiga je zapravo njegova biografija, samo sa osvrtom na mračni deo njegove karijere.
Nisu samo kolumnisti s polovine prošlog veka napali Čaplina, već i agenti FBI, radio emisije ali i tračevi.
Čaplin se nije vratio u zemlju pre svega zato što kada je sa porodicom otišao na putovanje u inostranstvo, državni tužilac Hari Truman je poništio njegovu dozvolu za povratak u zemlju.
„Veliki diktator“
Čaplin je ovaj projekat osmislio 1938. godine, godinu dana pre početka Drugog svetskog rata, i zamislio ga je prvenstveno kao odgovor na nacistički progon Jevreja.
Bio je meta nacista od kada je Hitler došao na vlast 1933. godine.
U nacističkoj publikaciji „Jevreji te gledaju“ objavljena je Čaplinova slika pored koje je pisalo da je „dosadan isto koliko i revoltiran“.
Sa brkovima, i u uniformi, Čaplin je mnogo podsećao na Hitlera, a izgled ga je pre svega inspirisao da snimi film. Istovremeno glumi i Hitlera i jevrejskog berberina kojeg pogrešno smatraju Firerom.
Tridesete su bile godine izolacije u SAD. Mnogi Amerikanci su želeli da njihova zemlja ostane podalje od evropskog rata, a Britanci su želeli da se suprotstave Hitleru.
Kada je film objavljen u SAD, Kongresni komitet je pozvao Čaplina da svedoči o „proratnoj propagandi“. FBI ga je stalno pratio.
Čaplin je držao govore u kojima je pričao: „Nisam komunista, ne želim radikalnu promenu, želim evolucionu promenu. Ne želim da se vraćam u dane grubog individualizma“.
Nije bio ni komunista, ali ni antikomunista. Jednostavno nije verovao u političke partije i grupe, i nikada se nije pridružio nijednoj.
Njegova politika je bila neideološka. Politika mira, razumevanja, pomoć malom čoveku, međunarodna saradnja. Čaplin nije mogao da shvati zašto SAD nisu bile spremne da otvore drugi front, podrže saveznika i okončaju zlo. Ako su se komunisti borili protiv Hitlera, on je bio za komuniste.
Čaplinovi stavovi se suštinski nisu ni razlikovali od stavova Frenklina D. Ruzvelta. Njegova dva sina su bili dobrovoljci za borbe u Drugom svetskom ratu.
Voleo je Ameriku, nije imao razloga da je ne voli, samo je mrzeo nacionalizam, jer je mislio da to izaziva podele, i izabrao je da bude čovek nijedne zemlje, a time svih zemalja.
Post Views: 201
