Ceo novčani iznos Nobelove nagrade koju je za književnost dobio 1961. Andrić je poklonio Bosni za razvoj bibliotekarstva. Opštini Višegrad dao je kuću koju je nasledio od tetke i teče, a u kojoj je odrastao. Tu poklonjenu kuću, višegradski opštinari su prodali. U ratu 1992. godine Murat Šabanović je srušio spomenik Ive Andrića i bacio ga u Drinu.
Andrić je pisao „sve su Drine ovog sveta krive i nikada se neće moći svekolike ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo da prestanemo da ih ispravljamo".
Nobelovu nagradu Andrić je dobio za celokupan kžinjevan opus, za „epsku snagu" kojom je „obliokovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje".
Besedom „O priči i pričanju", na današnji dan, 10. decembra 1961. zahvalio se Andrić na ovom najvećem književnom priznanju.
Posle dodele Nobelove nagrade počelo je veliko interesovanje sveta za pisca sa Balkana i njegovi su se romani i pripovetke užurbano prevodili.
„Ja sam na putovanjima trošio ne samo novac i vreme, nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti…"
Između dva svetska rata, Andrić je uglavnom putovao i seljakao se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije.
„A koliko sam se u tim putovanjima trošio vidi se najviše po tome što sam za vreme dva velika rata (1914-18. i 1941-44.) kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova.
U tišini iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, napisao je tri od ukupno 4 svoja romana: Travničku hroniku, Na Drini ćuprija i Gospođicu.
Ova remek dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenici gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu.
Andrić je jedini pisac na svetu u čiju čast je podignut grad – Andrićgrad, na poluostrvu u Višegradu gde se mali Rzav dodiruje sa velikom Drinom, da odatle zajedno poteku.
