David Skokna je Beogradanin, ima trideset godina i uslovno bi se moglo reci da je verovatno najbolji domaci web dizajner. Uslovno, jer svoj posao obavlja u Americi, u Njujorku, u firmi HUGE (www.hugeinc.com) koju je osnovao sa prijateljima. Od njihovih klijenata nama su najpoznatiji IKEA i Paf Dedi, a David kaže da ga od samog dizajniranja sajtova mnogo više zanima menjanje nacina na koji ljudi doživljavaju internet, narocito sajtove za zabavu (entertainment).
Razgovor smo vodili u Beogradu, gde David dolazi nekoliko puta godišnje, uglavnom nakon sastanaka sa menadžmentom Ikee u Švedskoj. Bila je subota, pre onog crnog utorka, kada je David inace trebalo da se vrati u Njujork. O tom putovanju i Njujorku nakon 11. septembra pisao nam je sledece:
„Ma, došao sam prošle subote posle pet dana provedenih u Cirihu. Na ćrodromu je bio totalan haos. Ljudi su plakali, panicili, i samo što se nisu tukli. Ali, tek ovde je strašno. Svi su stvarno potreseni i ovo je za Amerikance ubedljivo najveca tragedija u njihovoj istoriji. Trenutno je sve neizvesno, ljudi ovog vikenda beže iz Njujorka zato što su nam rekli da postoji šansa da ce biti novih napada. Totalno je rasulo, berza samo što nije krahirala, ljudi se boje da se voze metroom, i ulice su relativno prazne za NY. Za sada je sve još u granicama relativno normalnog ponašanja, ali ako se bilo šta novo desi, mislim da ce biti baš gadno. Naravno, ja sam potpuno OK, još nisam mnogo zabrinut i ono, kao, ubedujem sve ostale kako ovo nije tako strašno. Nadam se da sam u pravu.“
ZAŠTO JE OTIŠAO U NJUJORK: „U cetvrtom razredu srednje škole, bilo je to negde˜87/88, bio sam u Sijetlu na razmeni ucenika. Jedan moj drug je živeo u Njujorku i ja mu kažem da bih da svratim, odem i shvatim da je to ludnica, haos. Vratim se u Beograd, odem u vojsku, upišem Akademiju, primenjenu, i posle dve godine batalim, baš sam bio nezadovoljan. Odem sa devojkom u Francusku i odatle pošaljem prijave za stipendiju na gomilu koledža u Americi, dobijem pozitivan odgovor i izaberem jedan u Micigenu. Odem tamo i bio sam nezadovoljan, nije bilo neke velike razlike izmedu njih i ovog ovde u Beogradu. I onda odlucim da batalim i to. Još ranije sam cuo za školu koja se zove Kuper Junion (Cooper Union)u Njujorku koja je jedina besplatna škola u celoj Americi, samo je važno da se upišeš, sve ostalo je podmireno. Rekoh, daj da se upišem na tu školu. I bukvalno, posle mesec dana u Micigenu odlucim da se prebacim, pošaljem prijave, kako to vec ide, oni ti pošalju test, ti ga uradiš i negde u januaru ti kažu da li si primljen. U trenutku kada sam ušao u tu školu, stvarno sam bio zadovoljan jer je to bilo nešto neverovatno.
To je škola koja se bazira na idejama, na konceptima. Sve do tada celo moje školovanje baziralo se na nekoj manufakturi, to jest na tehnikama. Nije stvar da te škola nauci kako da crtaš, vec kako da razmišljaš. Da te inspiriše da pocneš da razmišljaš o posledicama sopstvenog dela. Da razmišljaš o nekim stvarima koje se ne odnose na to da se nešto preslika ili da to bude lepo ili slatko. Ova škola se totalno bazira na konceptima i puno vremena potrošiš samo razmišljajuci o temi. Oni imaju tri škole, školu za inženjere, umetnost i arhitekturu, i ja sam otišao na umetnost. Profesor mi je bio Pol Rent, koji je dizajnirao IBM znak, Katerpilar i Ju-pi-es, znaci legenda americkog dizajna. Zatim Milton Glejzer, koji je dizajnirao onaj „Aj lav Njujork“ (I Love New York). Katedre su jako male, desetak, petnćst studenata, tako da profesori imaju dovoljno vremena da se posvete svakom studentu.
Ja dolazim tamo i, kao, pocinjem da radim nešto što su me uvek ucili, nešto slatko, lepo i simpaticno. I ovi me totalno rasturaju, kažu ovo je smešno, vrati se i radi ponovo. Radio ja mesec-dva i ništa. Ne prolazi. Loše, loše, loše… I ne mogu da ukapiram zašto je loše, u cemu je problem. I polako skapiram da oni žele ideju. Nije problem kako ceš ti to da nacrtaš, to može da bude interpretirano sa hiljadu tehnika na hiljadu nacina, ali stvar je ideje. Kada je onaj tip uradio ono I Love New York, to je bila kampanja za državu Njujork, ali to je univerzalna ideja za ceo svet. Baš taj pristup umetnosti i dizajnu je njihov pristup.“
KAKO SE NAŠAO U WEBU: „Bilo je slucajno. Poceo sam da studiram industrijski dizajn. I kada sam se upisivao na škole u Americi, bio sam priman na industrijski dizajn. Kada sam se prebacio na Kuper, oni to nisu imali. Medutim, dok sam bio u Micigenu, poceo sam da se bavim webom, upoznao sam se sa kompjuterima i to je bilo totalno novo, niko tada nije znao šta je to web. To je bila akademska stvar i vrlo malo ljudi je to koristilo, ali B92 je slao mejlove sa vestima… nisam ja to baš shvatao, bio sam klinac, ali nekako se osecalo da je to stvarno nešto neverovatno. Dolazila je jedna nevidena promena, a niko sem klinaca nije shvatao šta se dešava. Ni profesori, ma niko nije znao šta je ta mreža i šta znaci razmena informacija.
Na Kuperu su se sticajem okolnosti okupili neverovatan broj profesora koji su stvarno bili u poslu, bavili su se webom te˜95. godine. I oni pocnu da daju casove multimedije, niko još nije znao šta je web, vec su to zvali multimedija. Na Eplu je bio neki program i Netskejp Jedan. I tih nekoliko profesora su sve vreme pricali ne toliko o dizajnu, pošto je to bio medij toliko mlad da se niko još nije bavio dizajnom, vec su se više bavili konceptima. Što je bilo u skladu s konceptom škole. Pricali su nam kako ljudi koriste kompjutere, znaci taj korisnicki interfejs, koliko je to važno. Onda sam se potpuno prebacio na web. Predavala mi je profesorka koja je dizajnirala prvi sajt˜Njujork tajmsa, na primer. Znaci˜Njujork Tajms lansira sajt, a meni predaje osoba koja je to napravila.“
PIONIRSKI DANI DAVNE DEVEDESET PETE: „Niceg nije bilo. Bile su smešne stvari kao što je animirani gif. To je jedna od prvih animacija na webu, pre toga je bilo nešto što se zvalo server puš, preko jednog programa slao si naredbu da ti server šalje slike i tako se lažirala animacija. Strašno primitivno, ali to je inspirisalo ljude da stvaraju cuda. Onda se pojavio animirani gif, Netskejp dolazi sa dvojkom, trojkom, San izbacuje Javu, razvija se Java skript i onda sve pocinje da biva lakše.
Ja sam uvek rucno kodirao strane. Kada je sve to pocinjalo, nije bilo programa koji su automatski pisali HTML, kao što su Drimviver ili Frontejdž. Mi smo koristili na mekintošu program simpl tekst koji je samo za uredivanje teksta, tako da sam kodirao rucno što mi je bilo strašno i iritirajuce jer i najmanja greška poremeti ceo koncept stranice. A u dizajnu su greške zlato, na greškama se bazira stil. To me je strašno nerviralo i bila mi je prepreka. Mrzelo me je da pišem, ali nisam imao izbora, svi smo pisali pa sam i ja pisao. Definitivno smo svi poceli sa simpl tekstom.
To je bilo neverovatno, taj pocetak weba. Nijedna od ovih velikih korporacija ne shvata šta se dešava, ali im je bilo jasno da moraju da se lansiraju sajtovi. Tako da je bilo strašno puno posla i svi smo imali mogucnosti da radimo na ogromnim projektima. Jedan od prvih projekata na kojima sam radio bio je za Tajm Vorner na Patfajnder sajtu (www.patfinder.com prebacen na www.time .com 1999. godine, prim. ur.), za agenciju Rejzorfiš (www.razorfish.com). Dobio sam da radim jedan deo i onda, naravno, kinta dolazi.
Bio sam dve-tri godine stariji od ostalih na klasi zato što sam studirao na Akademiji pa sam se prebacivao. A imao sam i iskustva sa muljavinom u Srbiji i raduckanjem oko dizajna, i bilo je, kao, kakvo studiranje, super je to, al daj neka kinta da se uzme, znaš ono, mora da se živi. I pocnem da se bavim prvo grafickim dizajnom. Imao sam srece da sam imao klijente koji su mi omogucavali da se izrazim, i tako s jednog na drugi, na treci posao i uletim u kompaniju koja je radila web, ali jako primitivno. Naravno, pre toga sam imao svoj sajt, ljudi su to videli, reakcije su bile odlicne. Ne ovaj www.Skokna.com, tada nisam imao 75 dolara da kupim domen, nego je to bilo na AOL-u. Nisu postojale ni tabele, nego se nabacaju slike pa kako se rasporede. Prvi Java skript je to što sam koristio na AOL-u. Ljudi to vide i ja dobijem posao u kompaniji koja se zove Midijasrks (www.mediacircus.net). Tada sam bio treca ili cetvrta godina studija, ali nisam imao hrabrosti da im kažem da sam student jer su mi poveravali ogromne poslove pa sam ih stalno nešto folirao. Izmišljao sam da imam neke umetnicke projekte i ne mogu da dolazim puno radno vreme nego mogu da radim tri dana u nedelji. Onda oni meni daju da uradim sajt za Elektrodistribuciju Floride, ogroman projekat, jedan od prvih sajtova na kojem si mogao da proveriš svoj racun. Uradimo to odlicno, uleti MTV. Dizajnirao sam parce MTV sajta što je za klinca, ono…
Oni su bili strašni klijenti. Koristio sam biftek u obliku mape Amerike i to je bila kao neka navigacija, bilo je komplikovano i sporo za ucitavanje i ljudi su se bunili, ali je potpuno rasturio dizajnom. Posle MTV-ja dolazi Gejtvej (www.gateway.com) i tu sam prakticno imao prvi kontakt sa i-komercom, Neverovatno je da su mi dali to da dizajniram jer Gejtvej prodaje kompjutere na webu i sada oni daju klincu da radi sajt. Ali, to je samo dokaz da nikog drugog nije bilo. Eto, nije bilo ljudi, a i bio sam u takvom okruženju da sam mogao da dobijem takve projekte. I naravno, mislim da sam se tu dokazao pa su nastavili da me iznajmljuju.“
HUGE I IKEA: „Završio sam školu, vratio se preko leta u Jugoslaviju na dva meseca. Super, leto. Onda se vratim u Njujork, trebalo bi sad da pocnem da radim, jel da? Medutim ja sam do tada imao vec gomilu ogromnih web sajtova i krenem na intervjue po raznim firmama i zaposli me Dojc (www.deutschinc.com), ogromna advertajzing agencija, da im budem senior art direktor za internet. Posle nekoliko meseci postanem njihov kreativni direktor za ceo web. Kod njih ostanem oko godinu i po dana. Dok sam bio sa njima, uradili smo gomilu komercijalnih sajtova, od Ikee do Snepla, to je onaj caj, onda Tankerej džin, ma gomila americkih firmi. Posle godinu i po dana odlucim da to batalim bez obzira na to što sam bio dobro placen. Advertajzing agencije jednostavno imaju drugaciji pristup svemu i ja i moj drug Kira (Aleksandar Kirovski), naš covek koji je studirao programiranje, napravimo svoju firmu u septembru 1999. pod imenom Huge (www.hugeinc.com).
Napustio sam Dojc, ali je Ikea zahtevala da iznajme Huge da za nju radi web. Onda se desi zanimljiva stvar koja je nama išla u korist, Dojc izgubi Ikeu kao klijenta. Medutim, ti veliki klijenti mogu da budu zadovoljni sa nekim delovima i Ikea direktno kontaktira sa nama i mi dobijemo akaunt.
Problem sa njihovim sajtom sada je taj da je to tranzicija izmedu Dojca i nas, a na tim ogromnim sajtovima potrebne su godine da se stvari promene. Oni su predivan klijent, mi imamo fenomenalan odnos sa njima. Strašno nam veruju jer smo se dokazali kao odlican partner tako da sada radimo na njihovoj dugogodišnjoj strategiji, odnosno na njihovoj digitalnoj prisutnosti, postojanju. Sjajno je da smo u poziciji da menjamo jedan globalni brend.
PAF DEDI: Mi smo dobili ceo akaunt firme Bedboj. Pod Bedbojem imaš Pafija, Šona Džona i ostale muzicare. Pafi ima neki˜fešn šop i slicne gluposti. Njima je televizija broj jedan, spotovi, CD-i, muzicka industrija, to je naravno prioritet, a internet im je bio sasvim sporedan. Sve doskora oni nisu shvatali šta je web. Mi smo lansirali sajt i broj posetilaca je strahovito poceo da raste tako da ih je sada oko deset-dvanćst hiljada dnevno. Kada je on cuo da mu dolazi toliko sveta dnevno na sajt, to je odjednom postalo bitno. Dakle, imaju konkretne rezultate i to sada cene. Podigli smo rejting i napravili posecen sajt, oni su zadovoljni našim radom, mi smo i njih promenili. Postali su svesni koliko je web jak i sada planiraju tome ozbiljno da se posvete.“
KAKO SE DOLAZI DO VELIKOG KLIJENTA: „Pa, to je tajna. Dobija se tako što stvarno znaš ljude, isto kao ovde. Evo, sada treba da radimo nešto za Harvard, za koledž. Do njih smo došli tako što nas je preporucio neko od naših klijenata, to su kontakti na visokom nivou. Ljudi koji odlucuju toliko su zauzeti da nemaju vremena da tri dana rade istraživanje kako bi izabrali web kompaniju, to sve ide preko preporuke i, naravno, bitno je da ti se ime pojavljuje u velikim casopisima, da ljudi pricaju o tebi, da jednostavno ljudi cuju. Retko smo dobijali klijente preko web sajta. Sada zbog Pafija dobijamo gomile i gomile kontakata, ali to je ono: „ja imam grupu, koliko košta web sajt“. Ali, klijenti na visokom nivou i kontakti sa potpredsednicima kompanija, sve to ide na preporuku. To je jedan put, drugi je da neko cuje da mi radimo, na primer Ikea nam je velika reklama, i da je Ikein projekat slican njihovom. Imaju globalni brend i hoce da lansiraju komerc. Mi to radimo, dakle imamo iskustva.
Planiramo da se sada agresivno razvijamo. Jedini problem je recesija koja je sve uplašila, ali ima poslova i radi se.
Budžeti se strašnio razlikuju u zavisnosti od toga šta radiš, kakav je biznis model web sajta. Znaci, ako oni nešto prodaju na sajtu to je velika infrastuktura ne samo u dizajnu nego i u pozadini, programiranju. Tako da budžeti variraju od trideset-cetrdeset hiljada dolara pa do nekoliko miliona. Imaš gomilu sajtova od tri-cetiri miliona dolara i to su godišnji budžeti. A ja se secam kada sam radio Gejtvej, pre pet-šest godina, kada je lansiran oni su samo na sajtu dnevno pravili profit veci od tri miliona dolara.“
BUDUCNOST INTERNETA: „Dao sam skoro intervju za casopis˜Šift i pitali su me šta je buducnost weba. Ja stvarno mislim da je buducnost interneta u cetiri stvari. Šoping, vesti, imejl i pornografija. Mi kao kompanija u to verujemo. Ako nešto ne potpada pod tu podelu, onda sajt ima elementarni problem. Znaci, ako nemaš vesti na sajtu, cak i Paf Dedi, taj sajt je totalno nekoristan. Mora da se pokrije jedna od ovih stvari, što više to bolje.
Što se tice mobilnih telefona i PDA (džepni digitalni organizator, prim. ured.), treba da se pitamo zašto bi neko dizajnirao nešto na PDA-u. Znam da ce fleš biti moguc u novoj generaciji. Jedan moj prijatelj u Minesoti baš je skoro radio fontove za PDA i uradio je fleš; ceo sajt je dizajniran za to.
Ako ce PDA da donose eleganciju i jednostavnost koju imaju web brauzeri, to ce onda biti buducnost. Ali ako ostanu ovakvi kao što su sada, ili ako imejl na telefonu ostane ovako primitivan sa tri-reci u redu, onda se ništa nece desiti brzo. Hardver treba najpre da se razvije jer se softver razvija neverovatno brzo, tu nema puno investicije, ljudi brzo smisle kako da hakuju hardver. Ali, mislim da mora da se desi nešto sa rezolucijom da bi se promenio tok.
Treba da podemo od sebe. Da li bi ti nešto kupio preko mobilnog telefona? Štos je u tome što je to˜ne znam rašireno, skoro svako ima takav odgovor. Za velike kompanije da reskiraju na˜ne znam je strašno. To su velike investicije. Konkretno, mobilna telefonija je bila ogroman bum, advertajzing agencije su razvile velike grane za mobilnu telefoniju, ali su odustali zato što su ocigledno neprofitabilni. To ce sigurno da se razvija, ali mi se trenutno ne bavimo time.“
DA LI BI SE VRACAO I DA LI BI OTVARAO POSAO U SRBIJI: „Nama je bilo strašno važno da napravimo americku kompaniju. Ako ikada budemo dolazili ovamo, to ce biti dolazak americke kompanije, ne srpske. Donecemo americki menadžment.
Da li bih se vratio? Stvarno ne znam. O tome razmišljam svaki dan, to pitanje je uvek tu negde. To pitanje nema veze sa profesijom. Ja mogu da budem vodoinstalater i mislim da bih se isto osecao. To je neka nostalgija, nekva vrsta cudnog magnetizma zemlje u kojoj si roden. Ne interesuje me da se vracam, ali me ne interesuje ni da živim u Americi. Web je odlican nacin da se te dve stvari pomire. Bilo bi idealno kada bih mogao da živim nekoliko meseci tamo i nekoliko ovde. Ova sredina ima problema sa nestabilnošcu, unazadenošcu, ali i Amerika ima ogromnih problema, surovost, preokupiranost radom, hladnoca prijateljstva. Meni je strašno važno da imam tamo prijatelje koji su mi bliski koliko i ovi ovde, to mi je bilo najvažnije da steknem. Kada bih se vratio, mislim da bih takode poludeo za Njujorkom.
Mi ovde možemo da iznajmimo ljude koji bi bili odlicno placeni za ovu sredinu, ali oko pet puta manje nego što placamo u Njujorku. Najveci problem je organizacija i menadžment tih ljudi. Mi ovde ne bismo radili dizajn jer je to naša glavna stvar i ne bi bilo fer prema klijentu. Ako bismo ovde otvarali nešto, bavili bismo se samo programiranjem, mislim da u tome potencijalno možemo da budemo jaki. Nisam siguran koliko se ljudi ovde uspešno bave dizajnom, a mi smo stvarno na veoma visokom nivou.“
SAVET MLADIM DIZAJNERIMA: „Radite što više na idejama, budite originalni, to je nešto što se svuda ceni.“
