Nismo mogli ni da pretpostavimo da ce Miloševicev sistem biti tako žilav, a politicari iz demokratske opozicije tako kvarljiva roba, objašnjava vodeci beogradski sociolog Slobodan Antonic.
Radnici se pitaju da li ce uspeti da zadrže radno mesto, menadžeri se pitaju da li ce biti smenjeni zbog politicke nepodobnosti, a mnogi vlasnici su, opavdano ili neopravdano, zabrinuti za ispitivanje porekla svog vlasništva, ocenjuje stanje u privredi ekonomista Danijel Cvjeticanin.
Šta god da bude rezultat na predsednickim izborima, Srbiju ceka teško i neizvesno vreme. To smo znali i 5. oktobra, ali nismo mogli ni da pretpostavimo da ce Miloševicev sistem biti tako žilav, a politicari iz demokratske opozicije tako kvarljiva roba, objašnjava sociolog Slobodan Antonic sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, a njegovo mišljenje deli vecina beogradskih intelektulaca, koji su do juce vatreno branili pozicije DOS-a kao „buducnost Srbije koja nema alternativu“. Antonic tvrdi da se Srbija dve godine posle prevrata nalazi u živome blatu pseudodemokratije, tacnije poluautoritarizma.
„Izgleda kao da je sve ostalo isto samo što je jedna politicka formula – nacionalni interes – zamenjena drugom: reforme i modernizacija. Koliko je prethodna, autoritarna politika uspela da ostvari proklamovane ciljeve, toliko ce uspeti i ova. I koliko su oni prethodni zaštitili nacionalne interese Srba i Srbije, toliko ce i ovi današnji uspeti da Srbiju reformišu i modernizuju“, kaže Antonic, uz opasku da se gradani nisu 5. oktobra „borili za ovakvo stanje“.
Pogubni Labus
Analizirajuci kandidaturu Miroljuba Labusa, Antonic tvrdi da bi njegova pobeda bila pogubna za demokratizaciju Srbije. „Hteo on to ili ne, njegova pobeda bi samo produžila život jednoj vec uoblicenoj oligarhiji, koja je u ovom trenutku postala smetnja daljoj demokratizaciji srbije. Možda Labus, Dinkic i đelic i jesu iskreno privrženi neoliberalnom reformizmu. Ali, kako se to do sada lepo videlo, đindic, Vesic, Živkovic, Batic, Canak i ostali izgleda da su iskreno privrženi samo – vlasti. Oni vec sada žive u jednom imaginarnom svetu, kao svojevremeno Miloševic. U svetu udobnom i bogatom, svetu služebnih kola, službenih rezidencija, službenih putovanja, svetu diplomatskih prijema, francuskih ruckova, obaveznih rashladnih uredaja, skupocenih trkackih konja i bešumnih automobila, svetu brze i lake zarade, neizbežnih provizija i fasciniranih i podatnih žena…“, obrazlaže Antonic i dodaje: „Jao onome ko taj svet hoce da ugrozi. Stoga im ne pricajte o parlamentarizmu, ucestalim izbornim proverama narodne volje, ustavotvornim skupštinama, kontrolnoj ulozi javnosti i slicnim tricama. Sve što skracuje njihove premijerske, potpredsednicke i ministarske mandate mrsko im je da mrskije ne može biti. Oni žele da se u Srbiji dešava samo ono što se javlja na ‘infotopima’ i ‘telefaktima’, i, kao što je Miloševic želeo da ostvari svet iz Drugog dnevnika RTS-a, tako i oni hoce svet koji postoji samo u njihovim omiljenim televizijama – svet bez izbora, bez politickih protivnika, sa prijateljskim voditeljima i oduševljenom publikom, svet slucajno prepun upravo reklamama za cigarete, alkohol i pornografske linije.“
Njegov stav je da je Labusova kandidatura znacajna po tome što ucvršcuje savezništvo „G17 plus“ i đindicevog dela DOS-a. Po njegovim recima, ovo savezništvo je i do sada postojalo na strateškoj ravni, jer su obe strane osecale da njihova moc pociva na uspešnosti ovog drugog.
Interesna struktura
„G17 plus“ je obezbedivao strucnu i medunarodno-finansijsku legitimnost vlasti, a đindicev DOS politicku vecinu u institucijama sistema. „Sa Labusovom kandidaturom ovo savezništvo postaje i takticko. Ma koliko da se obe strane trude da u Labusovoj kampanji zadrže individualnost, one vec sada deluju kao cvrsto isprepletena interesna struktura. Toj interesnoj strukturi još treba dodati i medijske magnate poput Željka Mitrovica i Bogoljuba Karica, koji su trenutno beskrajno na usluzi Vladi Srbije u ocekivanju dodele nacionalnih frekvenci, ali i Otpor, organizaciju koja se posle 5. oktobra od antisistemskog pobunjenika pretvorila u advokata oligarhije. Ko bi, recimo, od Otpora ocekivao da ce da objavi najozbiljniju podršku clanovima Anketnog odbora Skupštine Srbije za aferu ‘Pavkovic’, i to u casu kada su gradani vec poceli da se sprdaju sa njihovim politkomesarskim ispitivanjem kafe-kuvarica i konobara. Sa Labusovom kandidaturom, dakle, kao da dobijamo dosta zaokruženu sliku politickih snaga u Srbiji koje predsednicke izbore doživljavaju kao priliku za izvesno cementiranje svog uspešnog odnosno povlašcenog društvenog položaja“, zakljucuje Slobodan Antonic.
On dodaje da ni sa Koštunicom kao predsednikom Srbije stvari nece biti baš blistave. „Ono što imamo sada, imacemo i onda. To znaci da cemo preživljavati neprestani medijski rat, da ce suparnicke strane i dalje biti fiksirane samo na svog protivnika, dok ce svi ostali društeni poslovi stajati. To znaci ljuljanje Vlade i Parlamenta da bi se oborili, ali i ljuljanje predsednika republike kako bi se njegova stranka potkopala pred odlucujuce parlamentarne izbore“, kaže Antonic.
I u privrednom smislu ideali 5. oktobra su izneverni. Privrednu situaciju u Srbiji karakteriše stagnacija ili pad privredne aktivnosti, stagnacija ili pad zaposlenosti i zarada, kao i nepovoljni pokazatelji u spoljnotrgovinskoj razmeni, objašnjava savetnik za ekonska pitanja jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, Danijel Cvjeticanin. On ove tvrdnje dokazuje zvanicnim podacima jugoslovenskog Zavoda za statistiku, gde se vide poražavajuce vrednosti indeksa fizickog obima proizvodnje, zaposlenosti, realnih zarada, uvoza, izvoza…
„Ne sme ostati nezapaženo da su ovi rezultati ostvareni u uslovima uspešne stabilizacione makroekonomske politike to jest stabilnog kursa dinara, niske inflacije i relativno uravnotežujeceg budžeta sa jasnim realnim izvorima finansiranja, ukljucujuci i finansiranje deficita iz donacija i kredita“, kaže Cvjeticanin i dodaje: „Treba dodati da je privreda, posle demokratskih promena, poslovala u uslovima otvaranja svetskih tržišta za jugoslovenske izvoznike i znacajnih priliva donacija i kredita iz inostranstva. Prihodi od poreza na ekstraprofit, kao i prihodi od privatizacije, takode su olakšali finansiranje deficita javne potrošnje. Zdrava makroekonomska politika, kao i ostale navedene aktivnosti, morale su da deluju stimulativno na privrednu aktivnost. Vidimo da su rezultati, ipak, izostali. Normalno je da se ozbiljniji analiticari pitaju: zašto?“
Strah i cekanje
Savetnik jugoslovenskog predsednika objašnjenje stagnacije i pada poslovnih aktivnosti vidi u oblastima izvan delovanja makroekonomske politike. „Ocigledno je da u privredi vlada atmosfera ‘straha i cekanja’. Stvoren je ambijent u kome privreda i gradani cekaju: donacije i kredite iz inostranstva, ‘povoljne’ kredite ili subvencije države, inostrane streteške partnere koji ce preuzeti društvena preduzeca, podržavljenje koje bi, nekim cudom, pokrenulo ‘novi proizvodni ciklus’, ili pak ocekuju neko drugo ‘cudo’ koje ce, ako postoji strpljenje da se saceka, dovesti do poboljšanja situacije.“
Cvjeticanin tvrdi da istovremeno i radnici i menadžeri strahuju da preduzeca, na objašnjiv ili neobjašnjiv nacin, ne padnu pod stecaj, da neki novodoneti zakon, ili uredba Vlade, svojim retroaktivnim dejstvom, ne promene uslove poslovanja na štetu preduzeca ili da neka medijska kampanja ne osujeti poslovne nade oslonjene na solidne poslovne planove: „Radnici se pitaju da li ce uspeti da zadrže radno mesto, menadžeri se pitaju da li ce biti smenjeni zbog politicke nepodobnosti, a mnogi vlasnici su, opravdano ili neopravdano, zabrinuti za ispitivanje porekla svog vlasništva. Ambijent straha i cekanja direktna je posledica pravne nesigurnosti, nejasnog tumacenja zakona, nejasne obaveze da se poštuje ili ne poštuje zakon. Ustav se, kada je to potrebno, proglašava ‘bivšim’, a opet, kada treba, važecim i nepovredivim.“
On istice da u ovakvim uslovima obest vlasti doseže svoj vrhunac: „Osecaj da je sve dozvoljeno, da zakoni ne važe, ili mogu da se proizvoljno tumace, osecaj da je istovremeno sve zabranjeno i da je svaka aktivnost nezakonita ako je to po volji vlastodržaca, ti osecaji su iskovali specificni mentalni sklop i njemu odgovarajuci moral vladalaca – ‘novih ljudi za novo doba’.“
Vlada najodgovornija
Danijel Cvjeticanin smatra da je Vlada Srbije zbog svojih postupaka najodgovornija za ovako katastrofalno stanje: „Sama Vlada Srbije svojim pozivima na strpljenje umesto na aktivnost, doprinosi održavanju atmosfere cekanja, a snažnim ispoljavanjem želje da gospodari celokupnim privrednim tokovima – održava atmosferu permanetnog straha. Žalosno je da ni posle demokratskih promena nije napušten model partijske privrede, koja se može jednostavno prikazati izrazom: slabe institucije, plus jak partijski uticaj, plus autoritaran lider jednako komandni model u privredi.“
Cvjeticanin umesto zakljucka objašnjava da sistem partijske privrede u kojem se Srbija nalazi ne bi bio potpun bez njemu svojstvenog sistema, koji se sastoji u pronalaženju uvek novih neprijatelja, protivnika progresa, blagostanja i – reformi:
„Formira se skup ‘lovaca na antireformiste’, uvek spremnih da svakome, kome treba, prilepe etiketu. Etiketu ‘antireformiste’ oni lepe svima koji su ‘neodgovorni’, a neodgovorni su svi oni koji ‘ne slušaju’ i ne sprovode zadatke partije i lidera.
Uprošceno receno, ako necete da dobijete etiketu ‘antireformiste’ – budite poslušni i ne hajte mnogo za zakone i pravni poredak.“
Sa žaljenjem se konstatuje da Srbija nije uspostavila cvrst sistem institucija i vladavinu prava, kao nužnih uslova sa funkcionisanje liberalne tržišne privrede. Što je još tužnije, mehanizmi autoritarne partijske države jacaju, a privredni model, i pored stabilnih makroekonomskih uslova, ne nosi osnovne karakteristike slobodnog konkurentskog tržišnog modela
