Osamdesetčetvorogodišnjem Ivku Jovanoviću iz Požege, bivšem komandantu Šestog bataljona Užičke četničke brigade, neće trebati dva svedoka da dokaže svoje učešće u ratu od 1941. do 1945. godine kako bi – po nedavno u srpskom parlamentu usvojenim izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica – stekao pravo na boračku penziju.
– Neće mi – objašnjava krepka starina – trebati svedoci, jer imam dovoljno slika sa mojim komandantom, Dražom Mihailovićem, imam presudu Okružnog narodnog suda u Užicu čiji su me komunisti 25. marta 1946. godine osudili na 20 godina robije zbog borbe za kralja i otadžbinu, imam potvrdu iz zatvora u Mitrovici gde sam robijao 15 godina, imam pismene dokaze da sam izbačen iz deset Titovih fabrika, jer sam bio dobar radnik sa lošom biografijom, a ako slučajno zatreba, lično će mi svedočiti i moj prijatelj i moj voljeni princ, Aleksandar Karađorđević.
Iz šume hteo u inostranstvo
Nakon završetka rata, Ivko se u strahu od odmazde krio u šumama u okolini Požege i tražio način da pobegne u inostranstvo.
– Međutim, komunisti su uhapsili sve članove moje porodice, strpali ih u zatvor i poslali mi poruku da će ubiti moju majku Sofiju, sestre i braću, ako se ja ne predam. Da bih spasao moju porodicu, ja sam se predao i posle nekog vremena sudija Okružnog narodnog suda u Užicu Mihailo Jovanović poslao me je u zatvor u Mitrovicu. A zatvor je bio pravo mučilište. Bio sam rob, bio sam tučen, ubijan na mrtvo ime, bio sam po tri meseca u podrumu sa pacovima… Ipak, za razliku od mnogih robijaša, uspeo sam da preživim – kaže sagovornik „Vesti“.
Zatekli smo Ivka u njegovoj trošnoj kući na periferiji Požege, nekoliko dana nakon što je, reče, dočekao ono što je čekao decenijama.
– Dočekah da se neko, jednom, opameti u ovoj državi i zvanično kaže da su se i ravnogorci borili za ovu zemlju. Samo, pravo da vam kažem, nisam mogao da gledam ceo televizijski prenos tog skupštinskog zasedanja. Gledao bih malo, pa kad se pojavi onaj mladi komunista Ivica Dačić, odmah bih ugasio televizor. Ali, hvala poslanicima što su na kraju izglasali taj zakon. Hvala im, iako je za mnoge moje saborce sve to kasno – kaže Ivko, procenjujući da od 5.000-6.000 njegovih ratnih drugova iz Zlatiborskog okruga ima svega nekoliko stotina živih.
– Očekujem da dobijem tu penziju za par meseci i da bude ravna visini ovih partizanskih – „zaslužnih“, znači oko 200 evra. A kad je dobijem, dohvatiću telefon, pa okrenuti jedno dvadeset prijatelja i reći im: „Braćo, zborno mesto je ta i ta kafana“. Onda ću okrenuti jedan poznati trubački orkestar i reći im da dobro obnove ravnogorsko muzičko gradivo i dođu u tu i tu kafanu. Pa kad se svi skupimo, lepo ćemo da osvanemo do zore! – planira Ivko i dodaje kako će deo novca potrošiti i za pisma i čestitke ravnogorcima i njihovim potomcima po srpskoj dijaspori, te kako će uramiti neke vojničke slike, pa i kako će od druge ili treće penzije platiti štampanje svoje knjige koju priprema više od 20 godina.
Otkaz stiže pre Tita
Posle izlaska iz zatvora ja sam pronalazio neke poslove, jer sam imao znanje, ali sve je to trajalo po par meseci ili godinu. Recimo, radio sam u čačanskom „Voćaru“, bio prevodilac i savetnik direktora, ali čim je najavljeno da Tito dolazi u čačak, stigla je direktiva da dobijem otkaz. Tako da sam ja skupio samo desetak godina radnog staža koje mi nikad niko nije priznao – priča Ivko.
– Ako mi gospod Bog da još malo zdravlja i sreće, prikupiću nekoliko penzija i otići da nekim ratnim drugovima u okolini Užica podignem spomen-ploče. A voleo bih malo da malo prolutam i po Bosni i obiđem neka mesta gde sam ratovao.
Pored svih ratnih i drugih, poratnih foto uspomena, Ivko posebno čuva jednu sliku. Sliku – Zorana đinđića, čoveka koga je, kaže, najviše voleo posle svog vrhovnog komandanta, čiče.
– Pokojni Zoran je bio čovek, čovek i po! Bio je mlad, pametan i vrlo, vrlo hrabar. Voleo sam ga zbog te hrabrosti, zbog te hitrine i spremnosti da donese hrabru odluku. Danas u Srbiji nema takvog i zato Srbija propada i tone sve dublje. Jesu ovi doneli odluku da nam daju penzije, ali dao bih ja sve moje penzije do kraja života da se u ovoj zemlji pojavi novi Zoran đinđić – zasuzi Ivko, otkrivajući da će od prve penzije kupiti i zapaliti dve velike sveće.
– Jednu za mog čiču, a drugu za mog Zorana.
