Krčila je put ženama u bespoštednom muškom bankarskom svetu, često je bila jedina u suknji u bordovima direktora. Prijateljevala je sa Rokfelerom koga je, viđala i u proštepanim, zakrpljenim pantalonama, mada je u to vreme već bio jedan od najbogatijih ljudi na svetu. To je protumačila kao „urođenu skromnost i štednju“ u toj bogataškoj familiji, ali se pitala – da li je to car go, iako je kasa kod njega?
Bez teškoća, preko reda, ulazila je u kabinete emira, predsednika i ambasadora zapadnog, istočnog i nesvrstanog sveta, ali je kod kuće nije bilo čak ni u knjizi „Ko je ko u Srbiji“. Da bi dobila javnu biografiju, morala je sama da je napiše, u osmoj deceniji. To je njena knjiga „Bankarstvo, izbor ili sudbina“.
Izgubila je sina, brata, majku, supruga… NJen život su obeležile te tragedije, ali i mnogobrojni susreti sa najmoćnijima i najimućnijima u svetu, još u vreme one, Titove, Jugoslavije.
Kao mlada partizanka, bila je bolničarka, bez funkcije u ratu. Štab, i to krizni, upoznala je tek tek posle petog oktobra, kad su je momci sa kalašnjikovima sačekali u njenoj kancelariji u Beogradskoj banci.
Diplomirala je pravo i završila postdiplomske studije na Međunarodnoj bankarskoj školi u Americi i Londonskoj školi ekonomskih nauka. Ima specijalizacije iz Londona i Holandije. Proputovala je svet, kao vrhunski bankarski stručnjak, a po potrebi i prevodilac, u doba kada su žene, u svojim malim zabranima kućnog ognjišta, uglavnom čitale samo recepte.
Vrlo mlada partizanka
Osetila sam patriotizam, osetila sam želju da branim tu svoju otadžbinu. Zato sam se povezala s našom najstarijom sestrom Bosom i otišla u partizane. Bili su to veoma teški uslovi. Moj jedini brat Božidar-Bata već je bio u Narodno-oslobodilačkoj borbi. Tada je to bilo, kako da kažem, pozitivno, i još žena-partizan. Ipak, pošto sam još bila jako mlada, bila sam bolničarka. Nisam bila neki funkcioner, mlada sam bila.
Posle rata, na prvu godinu fakulteta sam otišla iz vojske.
Bila je saradnik Sergeja Krajgera, na početku, i znatno kraće, Slobodana Miloševića, na kraju karijere. Bila je član Titove, Komunističke, ali ne i Slobine, Socijalističke partije.
Godinama je za novogodišnje i božićne praznike primala hiljade čestitki sa svih strana sveta. Posle odlaska sa mesta predsednika Beogradske banke, za Novu, 2001. godinu, iz zemlje su joj stigle samo četiri.
Raniji predsednici BB, njeni prethodnici, bez obzira da li svojom ili tuđom voljom, iz banke su odlazili sa priznanjima, a nju su ispratili momci s kalašnjikovima.
Optuživana je za nestanak tolikih suma novca za koji bi – to je sama izračunala – bilo potrebno 80 železničkih vagona da se iz Srbije prebaci na Kipar. I danas, taj novac, kao utvara, luta kroz biografiju siromašne, bosonoge devojčice koja će, u vreme sankcija, biti i savezni ministar.
Sada je narodni poslanik, ali ne i član stranke. I drugovi iz SPS joj se obraćaju sa – gospođo.
Ovo je priča Borke Vučić, žene jedinstvene sudbine.
Nikad sebe nisam osećala kao javnu ličnost, mada sam imala život koji je retko ko imao prilike da doživi. A taj život, sve to vreme, prolazi u krugu važnih ljudi, u poslu koji se voli, u grani koja je veoma bitna za državu, za narod, što kažu, za sve. Imala sam prilike da se nekako brzo razvijam, jer se država brzo razvijala i ne samo razvijala, bila je u procesu promene, prilagođavanja i Istoku i Zapadu…
Ja sam, da kažemo, porekla seljačkog, mada mi je otac, Vojislav, bio učitelj. Ali mi je deda po ocu, Dragić Mucić, bio seljak, dosta bogat seljak. Imao je 60 hektara dobre zemlje i šume u Rađevini i Tamnavi. Ono što me je prvo privuklo tom dedi, kao malu devojčicu, bilo je što je on, kao poslanik dugo godina, u više mandata, imao širine. NJegov život nisu bile samo zemlja i otadžbina, već i veze sa svetom.
Bio je veoma zapažen seljak, vrlo poznat, moralno čist i bavio se uglavnom svojom zemljom, ali i iznajmljivanjem sredstava, para, onima koji nemaju, uvek sa priznanicom na kojoj je pisalo da se pare vraćaju sa kamatom, tako da sam ja bankarstvo izgleda imala zabeleženo u genima. Kad seljak ne može da vrati pare koje je dobio, za seme ili nešto drugo, ili za vršalicu koju je deda davao u najam, polovinu je vraćao u pšenici ili nekoj drugoj robi. Znači, deda Dragić je znao za reprogramiranje, on je reprogramirao seljakov dug, još u ono vreme.
Moj muž Steva se zbog toga sa mnom mnogo šalio – da imam lihvarske krvi.
Nije bilo ni hleba
Nas je bilo jako mnogo. Bili smo porodica sa petoro dece. Naš brat Božidar, Bata Mucić, poginuo je 1955. godine, vrlo mlad, u avionskoj nesreći, u Bečkoj šumi. Ali, odrastali smo sve petoro. Bila je to jedna skromna porodica, iako je deda bio dosta bogat. Deda je imovinu još za života podelio braći i jednom sinu, ali moj otac nije imao pravo na deo, jer se školovao za učitelja, predavao je u školi, a i takvi su bili običaji.
Živeli smo mnogo skromno. Ni hleba nismo imali svakog dana, već možda dva puta nedeljno, u nedelju obavezno. Jeli smo proju, sir, tako smo živeli kao mali. Povrh svega, deda nam je bio velika škrtica. Ja sam bila svedok kada je sestra trebalo da plati taksenu marku za prvu maturu, malu maturu, ali joj nije dao koliko treba, nego je prepolovio. Ona je plakala, kako da ode da se pogađa tamo, u školi, ali on je smatrao da je i to previše. Jednostavno, bio je vrlo škrt.
Nisam imala ni ono što su imala druga deca. Cipele sam dobijala od starije sestre. Odmalena sambila upućena na rad. Bilo nas je mnogo dece, živelo se po selima, nije bilo vode u kući, ja sam bila vodonoša. Majka Milica nam je bila dosta nežna, dosta rano mi je majka umrla, tako da sam ja, eto tako, u životu, bila upućena na rad, pa kako bude.
Onda smo iz sela Vrelo, gde je moj otac bio jedini učitelj, došli u Pančevo. To je bio napredan preokret, jer grad je civilizovaniji, ali je tatina plata jedva bila dovoljna da prehrani porodicu sa petoro dece. Kada smo stigli, otac nam je odmah kupio hleb od šest kilograma, i dok se s majkom vratio iz trgovine sa čvarcima, mi smo hleb već pojeli. Plata učitelja u osnovnoj školi nije bila dovoljna, pa je morao honorarno da radi u školi za šegrte.
Dosta brzo sam sve postizala, šta da vam kažem, stekla dosta svojih drugarica i u Pančevu.
Profesor na vešalima
I onda dođe rat. Morali smo da pobegnemo iz Pančeva. Moj otac nas je odveo u Beograd. Ali, tamo smo se odmah sreli sa prvim fašističkim zločinima. Vešanje uglednih Srba, a među njima je bio i naš profesor matematike, Mirko Skovran.
Otac me je odmah, 1941, sklonio u Krupanj. Imao je mnogo dece, pa nas je podelio, da im bude lakše, a i iz prevelike brige. To je bila Srbija revolucionara.
Ja sam u to vreme bila tamo, u Krupnju, jer je moja majka otuda, od Jevtića. Bila sam kod tetke LJube. Život kod nje je bio sasvim drugačiji. Ona nije imala dece, volela me je, bila pažljiva, kod nje sam uživala. Tu mi je bilo najlepše, nisam puno pomagala u kući, ali dosta sam osetila te teškoće rata.
Videla sam, sa sestrom od tetke, Dušicom, prve žrtve u Krupnju. Gledala sam kako ubijaju decu i mlade ljude u Krupnju, streljaju ih baš pored naše kuće, blizu crkve. Sve to, kuknjava majki, sestara, te nesrećne žene, a s druge strane, taj događaj kad se ubija čovek, i Švabe, pa Krupanj u plamenu, sve je to na mene ostavilo strašan utisak. Zamalo da izgori i moja baka Draga, zato što se, mada jedva pokretna, vratila u zapaljenu kuću da uzme novčanik. Imala je tada 80 godina.
I danas to često sanjam i čujem kuknjavu i jauke majki, sestara i dece, prvih nevinih žrtava fašističke kaznene ekspedicije.
