Onda se rat završio. Nisam imala želju da negde idem, ali sam želela da postanem svoja, jedva sam čekala da nešto završim, da imam svoju struku. Jer kad se odlazi sa sela, šta se drugo razmišlja nego da se što pre dođe do diplome. Na studijama sam odmah bila zapažena. Bilo je više žena nego muškaraca, možda zato što je to bilo posle rata. Ne samo ja, nego smo sve bile veoma zapažene, nekako smo mi bile vrednije, možda i nametljivije za rešavanje nekih pitanja. Recimo, socijalna pitanja, odlazak bolesnih studenata na oporavak, organizovan odlazak na kulturno-umetničke priredbe, pa besplatne karte za sve bioskope i pozorišta. Zamislite kako je to bilo fino. Mi smo tu prednjačile. Na fakultetu sam bila sekretar aktiva cele godine, a onda sam bila predsednik omladine celog fakulteta, ne partije, već omladine, omladinske organizacije. Imala sam dvadeset godina, imala tu harizmu u sebi, taj organizovan pristup životu.
Na fakultetu sam stvarno uživala. I zaljubila se u svog supruga, Stevu.Udala sam se čim sam diplomirala, a on je malo kasnio, bio je Lala, malo usporen, nije se žurio. Brzo sam upala u život, u rad. Imala sam podršku u njemu. Lale su malo hladnokrvnije, sporije su, uradi sutra što bi danas, a ja sam bila sasvim suprotno nešto. Imala sam i dobru svekrvu. Mnogo mi je pomagala oko deteta. Razumela me je.
Prvi odlazak u London a malo dete ostaje
U saveznu administraciju sam došla samo kao ispomoć. Ali, posle šest meseci Sergej Krajger, ministar za spoljnu trgovinu, rekao mi je da bi me zlatom platio, toliko je bio zadovoljan. Ja sam se obradovala, dobila snagu, polet. Kad je završen rad na petogodišnjem planu on me je pohvalio i ostavio još tu, a onda mi je koleginica, generalni sekretar (ministarstva), Anka Vučinić rekla:
„Zove te u kabinet. Ako ti ponudi da sedneš i da popiješ sa njim kafu, znaj da ostaješ, a možda ti sleduje još bolje mesto.“
Onda si mogao da biraš sektor, toliko su bili potrebni visokokvalifikovani kadrovi. čim sam ušla, Krajger mi je rekao:
„E, sad malo da sednete, da popijemo kafu i da vam kažem šta mislim. Mislim da treba da idete u London, na specijalni kurs, tamo se baš izučava pravno-ekonomska terminologija, da idete u školu, da usavršite jezik“.
Ja kažem: „Ja imam malo dete, teško da će me moji pustiti“, a on mi odgovara: „Videćete da hoće.“ I da moram da ubedim porodicu, da odem.
Smišljala sam u sebi, na putu od kancelarije, kako ću da nastupim, gde sad da ostavim malo dete, imao je tri, tri i po godine, kako ću da kažem svojoj svekrvi i mužu? Ali, kad sam svima njima rekla, počeli su da skaču od radosti, čak i Bojan koji je bio baš mali. „Jao, bićemo sami, jao, koliko ćeš da ostaneš?“
Ja sam ostala tri meseca. To mi je stvarno bila prava škola. Nije mi bilo teško. Dobro, bilo mi je teško što sam napustila porodicu. Inače, to je bila moja prva veza sa svetom, sa Engleskom, sa porodicom gospođe Boroup, kod koje sam bila smeštena i od koje sam jezik naučila više i bolje nego na kursu.
Svekrva mi je bila velika podrška
Jako sam se bojala kako će dete bez mene. Ipak, kada se ode na put i kad se radi do deset uveče, podnese se i ta briga. Imala sam veliki oslonac u suprugu i u mojoj svekrvi.
Svekrva mi je jako mnogo davala podršku i kasnije. Najteže je bilo kad mi je dete bolovalo, kada smo ga lečili. Ona, svekrva, više nije, naravno živa, ali je bila jako dobra. Znate, zbog mog brata, zbog sina, znate da sam imala tragediju, veliku, ja sam se uvek oslanjala na nju i nikad nisam ostala nijedan dan više, nijedan sat više nego što sam morala, bukvalno sam trčala ako sam morala da se vratim kući. I nisam, nikada, čini mi se, nikada nisam doživela sa njihove strane da mi se suprotstave, da budu protiv mojih putovanja, da ne mogu da idem, radi posla i obaveza. Tako, pomagali su me i bili zadovoljni svi.
Porodica moga supruga dugo, dugo nije imala dobre odnose. Ja sam to sve obnovila, sa njima se povezala i bila snaja prilično cenjena i u porodici.
Dragocena poznanstva u Holandiji i Londonu
U to vreme naša zemlja je uspostavljala bilateralne odnose sa svetom, u vreme kada sam bila kod ministra Krajgera. Kod njega sam provela čitavih osam i po godina. Bilo je mnogo teško, radilo se dan i noć, ali ono što sam tada naučila od njega o sistematskoj pripremi svakog posla, o kontroli, meni je verovatno mnogo značilo, mnogo mi je bilo od koristi kada su osnivane republičke banke. Krajger je bio premešten, za stalno (vratio se u Sloveniju), a meni je zapala Srbija.
Prvo je osnovana Privredna banka Srbije, pa Slovenije i Hrvatske i svih ostalih republika. Ja sam na poziv Svete Popovića, tadašnjeg predsednika Privredne banke Srbije otišla tamo, za savetnika za devizne poslove i svi bankari su me gledali kao da su se pitali:
„Šta će ova iz administracije ovde, šta ona zna, samo jezik, šta će moći da radi?“
Dočekali su me ne baš prijateljski, a mora da su znali da sam već stekla dobru specijalizaciju, šest meseci u Holandiji, na Institutu za privredni razvoj, i u Londonu, na prestižnoj školi za ekonomiju. Ali, ja sam se brzo snašla, mada mi je bilo dosta teško. Uspela sam. samo za dva dana, umesto za deset, kao što je bilo predviđeno, da sa saradnicima obezbedim deset miliona dolara za početak rada banke.
Učestovala sam u svim bilateralnim ugovorima. To je bila pomešana funkcija spoljne trgovine i države, tako da je to meni mnogo značilo. Usavršila sam jezik, došla do određenih poznanstava, ipak se pamti to, videla nešto čega kod nas nema. Tako sam izučila za bankara.
Nema ni spavanja, ni radnog vremena
Prvo moje doškolovanje bilo je u Londonu. To je bio magistarski kurs, a bila sam posle nekoliko godina i na jednom kursu od dva meseca na koji su upućivani samo bankari do 45 godina, oni kojima, prema proceni njihove narodne, centralne, državne banke predstoji budućnost u bankarstvu, oni za koje se ustanovilo da će biti perspektivni i kojima će koristiti ta poznanstva i veze koje tu steknu, u poslu sa bankarima iz celog sveta.
Za tu letnju Međunarodnu bankarsku školu preporučio me je tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, dr Nikola Miljanić.
„Tu se, moja Borka, stvaraju budući odnosi među bankarima. Veze koje tamo stekneš, koristiće ti u celoj karijeri.“
To je značilo da će naša zemlja biti veoma važna. Predavači su nam bili iz svetske bankarske elite. Bila je to posebna škola, ali saradnja je bila ravnopravna. I kasnije.
Nisu želeli da nam daju kredite samo da bi izvukli kamatu. Ne. To su bila zajednička ulaganja u organizacije, u profitna preduzeća, tako da smo imali dividende, i na taj način smo počeli da se približavamo zapadnom tržištu.
To je bio veliki izazov. Ja sam u to upala i, evo, sa svim tim bankama napravila određene aranžmane. Naše banke, Beogradska banka, Jugobanka, Invest banka, bile su tada najveće po kapitalu. Bio je to veliki posao. Nema spavanja, nema radnog vremena. Bilo je, ponekad, da ste poniženi, bilo je da nekada morate da otputujete negde, da čujete nešto što vam se ne dopada, naročito na nekom sastanku, nešto neprijatno, iz nekih drugih razloga, vama nepoznatih, ali ja sam sve to posmatrala kao jedan izazov, jednu širinu.
