Soko odlete u ćošak te velike sobe, razgovor se nastavlja, emir me stalno nešto zapitkuje, a ja gledam u Žiku (Kovaćevića, šefa delegacije), da nešto kaže, ali mi on samo daje znak: „Samo ti nastavi, odgovaraj, da mi dobijemo to za šta smo došli.“
Odjedanput, emir me pita, da li imam pravo glasa. Kažem mu da imam. „Kad ste ga dobili?“ Kažem da kod nas, i muškarci i žene, stiču pravo glasa sa punoletstvom, od osamnaeste godine, ali da sam ja izuzetak, da sam ga dobila kad sam imala sedamnaest godina. Kako to? Rekoh, bila sam vojnik, a vojnik, ako je učestvovao u ratu, mogao je da glasa i pre svoje osamnaeste. Znate, kad je posle rata bilo ono prvo glasanje, kuglicama. Ja mu to objasnim i kažem da sam tada prvi put glasala. A sada, pita on. Na to mu kažem da i sada imam pravo glasa, kao svi drugi u Jugoslaviji.
Gledam u Žiku, hoće li početi da priča o onome zbog čega smo došli, a emir me pita: „Šta vi mislite o pravu glasa žena u Kuvajtu. Znate da mi nemamo parlament, ja sam sve. Meni svake nedelje žene Kuvajta pišu pisma, traže da glasaju. Nikad toga ranije kod nas nije bilo.“
„Da im odmah date pravo glasa“ – kažem ja, a on – „Zašto?“ „Zato što su vaše žene veoma pametne, vredne su, ja se sa njima dobro znam“ i izređam mu pet-šest, možda i imena desetak koje sam znala iz Ministarstva finansija, iz banaka. Sve te žene su bile školovane, fakultetski obrazovane, vredne, pametne, ali neravnopravne žene, bez prava glasa. On sluša, sluša i kaže: „Šta kažete, kad da im dam pravo glasa? One su mi i danas uputile novi zahtev“. Ja kažem: „Ja bih im odmah danas dala to pravo“. E, kaže, neću danas, svakako neće to biti danas, već iduće nedelje.
Nije bilo ni iduće nedelje, ali je kuvajtski emir ipak dao pravo glasa ženama. To je bilo na televiziji. Tako su me svi Kuvajćani, a naročito žene, i po tome, upamtili. Kad god sam tamo odlazila čekala me je njihova televizija. I uvek bi saopštavali da sam ženama pravo Kuvajta donela pravo glasa.
Matica prisvojila novac dijaspore
Poslovni partneri su mi uvek bili i prijatelji. To je za mene bilo nepisano pravilo u poslu, osnova da neophodna da se napreduje, i zemlja, banka i vi, to jest ja. Stvarno sam imala mnogo prijatelja, pravih prijatelja. To se videlo, recimo, kad sam bila u velikim teškoćama, kada mi je preminuo suprug, Stevan. Koliko je bankara došlo, iz celog sveta. Ili, kad smo lečili mog sina Bojana, u svim zemljama u kojima smo pokušali da ga izlečimo. Imala sam veliku podršku, prosto nemam reči da opišem koliko veliku pomoć su nam pružili razni ljudi. Svi su nam se našli, pomagali su nam sa svih strana. To ne može da se zaboravi… Baš je to bilo pravo prijateljstvo…
Tako je bilo uvek, a posebno kada mi je bilo teško. Ali, i ja sam njima to vraćala, hoću da kažem da sam i ja pomagala mnogima, tim svojim prijateljima u svetu, kada bi došli ovde, poslom ili privatno. Tako sam, svih tih godina, stvarala odnose uzajamnog poverenja u kojima su se ljudi cenili i pomagali, bez obzira gde su i odakle su.
Takav je bio i moj odnosa sa dijasporom, odnos kakav, kako mi se čini, danas niko nema. Mislim, sa našim ljudima u dijaspori. Ja i danas sa njima imam bolju vezu nego ovi naši zvaničnici i razne službe. Oni sa mnom i sa Fondom za doškolovanje mladih privrednika, za razvoj mladog seljaka, imaju bolji odnos nego sa državom koja je uzela njihove pare, prisvojila njihov fond za pomoć zemlji. Vi to dobro znate. Možemo nešto i o tome da kažemo. Vaše novine tome posvećuju veliku pažnju, ja sam o tome više puta davala izjave. U pitanju je mnogo para.
Dugo se nije znalo gde su te pare i šta će s njima biti. Zbog toga je naša dijaspora bila vrlo ljuta, s pravom. Ti ljudi iz dijaspore, kad bi se interesovali za sudbinu tog fonda, nisu dobijali prave odgovore, nisu bili primani kod odgovornih u sadašnjoj vlasti. Nezadovoljni su i saborom dijaspore.
A svi ti naši ljudi u inostranstvu su velike patriote. Pa, ako hoćete, mi i danas živimo od dijaspore, recimo od doznaka. I danas. To je velika stvar.
Kao studentkinja raznosila mleko
Ni kod kuće ja nisam bila mirna, nisam mogla mirno da sedim. Uvek sam okupljala porodicu. I danas ih okupljam, one koje još imamo, od porodice. Imam i društvo, veliko. Mogu i da putujem, da odem u svet, kad god hoću, da se odmaram. Ja, naravno, to ne koristim, ali imam mogućnosti, mogla bih. Malo sam se zasitila toga, putovanja, jer sam mnogo putovala. Mene ni jedan hotel više ne oduševljava, kod kuće imate najbolje uslove. Kad imate sve uslove kod kuće, nema zašto da idete bilo kuda, zar ne?
Ipak, mi smo još tada došli do nekog životnog standarda koji danas pomalo grickamo.
Inače, nas je u kući uvek bilo mnogo dece. Mi nikada nismo bili bez desetoro dece. Nas petoro i dovedemo bar po jednog. To je bila baš lepa atmosfera u porodici, kolektivna. A, kad smo došli u Beograd, otac je bio učitelj u ovoj školi, ovde, u školi „Kralja Aleksandra“, to je sada Sportska gimnazija. Tu smo mi bili od početka, tako da mi je Topčider kao zavičaj… čini mi se da sam ovde oduvek.
Ja sam išla peške odavde na fakultet. Tramvaj je išao odavde, kroz Ulicu Teodora Drajzera, nizbrdo i okretao se ovde, ceo krug, kod bolnice. Ponekad, zimi, nije radio, pa sam išla pešice do Pravnog, preko groblja. Ništa mi nije bilo teško. Kad sam bila student raznosila sam mleko. Ali, u odnosu na mnoge moje kolege na fakultetu, a imala sam veliki krug drugova, bilo mi je bolje, jer sam imala majku i oca. Mogla sam da jedem pekmez i hleba, ako ničeg drugog nema.
Ovde, u mojoj kući, sada je i Fond za mlade poljoprivrednike. Ovde je prolaz za sve koji se obraćaju u taj Fond.
Znate, nikada nismo zaključavali našu kuću. Jednom, kad je došla policija, noću, vide otvorena vrata, zvone. Kad smo izašli, oni kažu ovima mojima, iz Fonda: Šta ćete vi tu? A mi im uzvratimo, pitanjem: A, vi, šta ćete vi tu?
Nismo se zaključavali. Tako je to bilo.
Tada nije bilo ostrašćenosti
Jedna drugarica moja, sada je u Hrvatskoj, plašila se za mene, čitala je šta su sve pisali o meni. Kada je, pre dve godine, bila ovde, tada je došla prvi put posle rata, kaže mi: „Volim ovu kuću moje mladosti“. Zamislite, kuća mladosti, a mi, sada, dve starice.
Gledam je, ona se seća svakog detalja iz mladosti, gde smo mi sedeli, pa kako nam je moja mama iznosila pekmez, pravila pogaču, ako je imala kajmaka… Svi smo jeli. Život je tada bio sasvim drugačiji. Nije bilo toliko, kako da vam kažem, ostrašćenosti, nije bilo da smo jedni protiv drugih. Tada to nije bilo prisutno.
I dolar nije bio toliko prisutan.U mojoj mladosti, karte su bile besplatne. U pozorište sam išla skoro svakog meseca dva puta, u bioskop svaki drugi dan, čim se završe predavanja na fakultetu. To je bilo džabe. I knjige su bile dosta jeftine. A imali smo i odlične veze sa republikama. To je bilo neverovatno. Imala sam mnogo prijatelja. Sad ih je malo, ali dolaze, dolaze i sada.
Vidite, kako je to sa prijateljima. Stare veze traju, mada su se neke ugasile. Neki su otišli u penziju, drugih nema, ima onih koji su bili na nekim funkcijama pa, u vreme kad smo se razdvojili, više nisu mogli da dolaze s nama u kontakt. Neki Slovenci, na primer, nisu mogli da dođu ovde, ali smo se viđalina Kipru. To je vrlo interesantno. često sam razmišljala o tome kako smo sačuvali naše odnose, uprkos svemu.
Ali, sada, ovi novi, mladi Slovenci, oni to nemaju, nije isto. Oni su se, recimo, prema nama, na Kipru, odnosili sa zelenaških pozicija, tražili su bilans Beogradske banke, da im dokažemo koliko banka ima para na računu, potvrdu od Centralne banke. Rekla sam im da se to tako ne radi: „Pa, gde vi živite? To se traži drugim putem. Gde će to da nas odvede ako tako nešto bude tražio i ovaj i onaj?“
Ali, nažalost, to je generacija nadojena nekim drugim duhom. Znate šta, da vam kažem, ja mislim da je cela Jugoslavija bolje živela. Ja sam išla na letovanje u Sloveniju, na zimovanje u Sloveniju, išla sam tada u taj seoski turizam. Bilo je lepo.
